Copencycle: Grad u kome biciklisti caruju, a parkiranih bicikala na ulicama je više nego automobila

Ne tako davno, pre desetak godina, gradska vlast u Beogradu najavljivala je ambiciozan projekat drastične promene saobraćajne hijerarhije u kojoj će javni prevoz, biciklisti i pešaci dobiti prednost u odnosu na automobile i to tako što će se gradska infrastruktura promeniti u korist prvonavedenog trojca. Od toga ne samo da nije bilo ništa nego se na sve to, poslednjih godinu, dve u prestonici Srbije saobračajna infrastruktura za automobile širi nauštrb novih biciklističkih i pešačkih staza i dodatnih traka za javni prevoz.

Ali, uz sve ovo, u pomenutoj najavi gradskih čelnika Beograda od pre desetak godina posebu pažnju je privukao detalj da su oni tada kao jedan od gradova uzora za unapređenje biciklističke mreže i podsticanja biciklističkog saobraćaja, ni manje ni više, uzeli Kopenhagen. Ni manje ni više jer takva jedna najava predstavnika grada u kome su, naročito u centralnom jezgru, biciklističke staze pre izuzetak nego pravilo i gde one koje i postoje, nisu međusobno uvezane, suviše je bila i smela i nerealna. Jer jedna poseta danskoj prestonici dovoljna je da se shvati da su godine i godine Beogradu potrebne ne samo da izgradi kvalitetnu biciklističku infrastrukturu, nego i da podstakne svakodnevno masovno korišćenje ovog prevoznog sredstva.

Zašto? Zato što u Kopenhagenu biciklisti gospodare, oni su svojevrsni bogovi na ulicama. Trake, koje su međusobno kilometrima i kilometrima iz ulice u ulicu povezane, niko im ne zauzima, niti bi ikome to smelo da padne na um, jer te trake, smeštene između kolovoza i pešačkih staza, u Kopenhagenu su isto kao i pista avionima – namenjene su samo nemotorizovanim dvotočkašima i nikome, ali baš nikome više. Ko i zagazi na biciklističku traku, pogotovu ako je to neko sa Balkana gde biciklistička kultura gotovo da ne postoji, treba da bude spreman na: "Cycle laneeeeeeeee!" Da, na uzvik na engleskom, jer ako ste zagazili na tu liniji svakom biciklističkom Dancu jasno je da vi Danac niste.

U mnogim ulicama te trake uopšte nisu, kao one malobrojne kod nas, iscrtane crvenom ili belom bojom, već su samo blago odvojene od pešačkog dela i kolovoza, ali sasvim dovoljno da se zna kome su namenjene. Slikovitosti radi, ako se zna da Danska ima oko 5,9 miliona stanovnika i čak 4,1 milion bicikala, onda je i više nego jasno zašto gotovo u svakoj sekundi možete da vidite kako pored vas prolazi neki biciklista. I nije mit i preuveličavanje kada čuvena danska glumica Sidse Babet Knudsen, glumeći dansku premijerku, na posao do zgrade Vlade dolazi upravo biciklom, jer zaista i u svakodnevici Kopenhagena na posao mnogi idu upravo ovim prevoznim sredstvom, a nepregledni redovi parkiranih bicikala se mogu videti i u kompleksu Kristijansborga u kome se nalaze Vlada, Parlament i Vrhovni sud.

Da, i tamo i u drugim delovima Kopenhagena ćete pre videti brojne parkirane bicikle nego automobile. Ima i njih na ulicama, nije da ih nema, ali ni blizu kako bi se očekivalo u jednom glavnom gradu, a i ono što ima automobila, kako se može čuti od žitelja ovog grada, dosta je na električini pogon. Pritom, parkirane automobile u Kopenhagenu nećete videti kao kod nas i na parkingu i na trotoaru i na biciklističkoj stazi. U stvari, retko gde se u širem centru grada može uočiti neki veći parking, jer dok na ulicama mogu da se vide brojni u redovima parkirani bicikli, kao i oni javni, autombili su u garažama, među kojima je dosta podzemnih, kakve se pogotovu grade u novijim, održivim četvrtima grada kao što je Nordhavn.

U samom, širem centru grada, jedan od detalja koji upada u oči je to da u mnogim kaldrmom prekrivenim ulicama i uličicama koje okružuju nestvarne fasade, nema puno drvoreda, odnosno drveća na svakom koraku. Ali, to nikako ne znači u Kopenhagenu ne vole zelenilo i ne razmišljaju o dodatnom ozelenjavanju grada, jer u narednim godinama u planiraju sadnja 100.000 stabala širom grada vodeći se time da drveća nikada nije dosta, upravo zato što je ono bitno u borbi protiv zagađenja vazduha.

Zelene oaze u ovom gradu i sada svakako postoje, a jedna od lepših je park u kome se nalazi i zamak Rozenborg.

U Kopenhagenu u oči upada i to što nema na svakom koraku kontejnera, ali istovremeno ne može se uočiti ni papirić ili opušak na pločniku. Ulice su čiste, a kontejneri, kada se na njih i naiđe su, očekivano, organizovani po sistemu separacije različitih vrsta otpada.

U toku šetnje ovim gradom, koji je grupa novinara iz Srbije obišla u toku medijske posete u okviru projekta Puls Evrope koji finansira Evropska unija, pažnju privlači i to što grafiti i šare ne "krase stare fasade".

Izuzetak od ovoga, ali i od mnogo čega drugog što važi u ostalim delovima Kopenhagena, jeste alternativna četvrt Kristijanija u kojoj važe neka druga pravila, a ne pravila Kopenhagena i EU, što je jasno naznačeno na ulazu i izlazu u ovaj specifičan kvart danske prestonice.

Špartanje Kopenhagenom otkriva još neke zanimljivosti – gde god se našli u ovom gradu, a pritom osećate da bi bilo dobro da nešto prezalogajite imajte na umu da se u Danskoj, kao i u nekim drugim zemljama Skandinavije karticama svuda može plaćati, ne samo u restoranima nego i na hotdgog-wurst kioscima i drugim mestima u prolazu koja bi vam možda, greškom, zaličila na objekte koji ne primaju kartice.

Kada je reč o hrani i usluzi u restoranima, od Danaca bi mnoge druge zemlje imale šta da nauče. Jer u Kopenhagenu ako ručate u nekom restoranu, ali na kraju ručka poželite neki dezert koji oni nemaju, na primer ekler, oni vas neće ubeđivati da kod njih pojedete nešto slatko nego će vas uputiti kod ugostitelja koji ima to što ste poželeli.

Danska svakodnevica jeste skupa za naš standard, ali daleko od toga da se u ovoj zemlji baš sve naplaćuje. Ko voli da šeta i obilazi znamenitosti tako može na primer da otkrije da je ulazak i penjanje na toranj Kristijansborga besplatan i da sa njega pre povratka kući uživa u veličanstvenom pogledu na glavni grad ekološki sve održivije skandinavske države blagostanja.