U Srbiji u postupku priključenja oko 11 GW novih vetroelektrana i solarnih elektrana

Na energetskim kartama Hrvatske i susednih zemalja nastaje nova zelena velesila. Investitori planiraju desetine gigavata solarnih i vetroelektrana, baterijskih sistema i reverzibilnih hidroelektrana, a ukupna snaga najavljenih projekata višestruko premašuje sadašnju potrošnju i postojeće proizvodne kapacitete pojedinih država.

Problem je što većina tih megavata postoji samo u registrima zahteva, energetskim odobrenjima i prezentacijama investitora.

Zemljišta i kapitala uglavnom ima, tehnologija je sve jeftinija, ali elektroenergetske mreže nisu građene za količinu projekata koja se sada pokušava priključiti. Priključak na mrežu tako postaje važniji i često vredniji od samog projekta elektrane.

Najizraženiji primer je Srbija, u kojoj se u postupku priključenja na prenosnu mrežu nalazi oko 11 gigavata novih vetroelektrana i solarnih elektrana. To je više nego tri puta iznad srpskog cilja od približno 3,5 gigavata novih solarnih i vetroelektrana do 2030. godine.

Elektromreža Srbije istovremeno je sklopila ugovore za oko dva gigavata baterijskih sistema, koji bi trebalo da pomognu u stabilizovanju mreže kada nema sunca i vetra. Ipak, deo investitora moraće da čeka znatno duže nego što je planirao. Prema izmenjenim pravilima, studije priključenja za veliki broj projekata iz reda čekanja neće se obrađivati pre perioda od septembra do kraja decembra 2029. godine.

To praktično znači nekoliko izgubljenih razvojnih godina. Bez studije priključenja projekat teško može da zaključi finansiranje, potpiše ugovor o kupovini opreme ili ozbiljno pregovara o dugoročnom ugovoru o prodaji električne energije.

Hrvatska je gotovo tri godine imala drugačiju verziju istog problema. Oko 60 projekata solarnih elektrana, vetroelektrana, geotermalnih elektrana i baterijskih sistema, ukupne snage približno 3,5 gigavata, bilo je blokirano zbog nepoznate cene priključenja na prenosnu mrežu.

Njihova ukupna vrednost procenjivala se na više od tri milijarde evra. Investitori su već bili uplatili približno 25 miliona evra za energetska odobrenja, ali bez konačne naknade za priključenje nisu mogli da izračunaju isplativost projekata.

Problem je barem formalno rešen u aprilu ove godine, kada je Hrvatska energetska regulatorna agencija odredila nove jedinične naknade. Za stvaranje tehničkih uslova u mreži visokog napona utvrđena je cena od 19 evra po kilovatu, dok za priključenje na srednjem naponu koje zahteva zahvate u visokonaponskoj mreži iznosi 9,50 evra po kilovatu.

Određivanje naknade uklonilo je jednu od najvećih regulatornih nepoznanica, ali nije automatski stvorilo slobodan kapacitet u mreži. Projekte još čekaju pojedinačne studije, uslovi priključenja, moguća ograničenja proizvodnje i izgradnja novih dalekovoda i trafostanica.

HOPS u desetogodišnjem planu razvoja do 2034. predviđa više od milijardu evra ulaganja povezanih sa priključenjem korisnika prenosne mreže. Međutim, brzina realizacije zavisiće od finansiranja, javnih nabavki, prostornih planova i dobijanja dozvola.

U praksi će zato važna postati i mogućnost fleksibilnog priključenja. Elektrana bi se mogla priključiti pre potpunog proširenja mreže, ali uz uslov da operator u određenim periodima ograniči njenu proizvodnju. Takav model može ubrzati projekte, ali stvara novi rizik za banke i investitore jer elektrana neće uvek moći da proda svu proizvedenu energiju.

Još veći raskorak između interesa investitora i mogućnosti sistema vidi se u Bosni i Hercegovini. U različitim fazama razvoja evidentirano je oko 13,5 gigavata projekata solarnih elektrana i približno 4,6 gigavata vetroelektrana.

Više od 18 gigavata najavljenih projekata nekoliko je puta veće od celokupnog postojećeg elektroenergetskog sistema BiH. Jasno je da svi ti projekti neće biti izgrađeni, ali njihov broj pokazuje koliko su zahtevi investitora premašili razvoj mreže i stvarne potrebe tržišta.

BiH dodatno opterećuju podeljene nadležnosti, složeno izdavanje dozvola i nepostojanje organizovanog tržišta električne energije za dan unapred. Zemlja zato nema samo fizički već i tržišni problem. Nova elektrana mora znati gde će prodavati energiju, po kojoj referentnoj ceni i ko će preuzeti odgovornost za odstupanja između planirane i stvarne proizvodnje.

U septembru je u Sarajevu pokrenuta analiza razvoja državne prenosne mreže i prekograničnih vodova upravo radi integracije planiranih obnovljivih izvora. Među regionalnim projektima razmatraju se novi i obnovljeni pravci između BiH, Crne Gore i Albanije, uključujući koridor od Trebinja preko Perućice i Podgorice do albanskog Vau i Dejësa.

Postojeći vod kapaciteta 720 ampera više nije dovoljan za broj novih projekata koji se planiraju u istočnoj Hercegovini, Crnoj Gori i Albaniji. Njegova rekonstrukcija trebalo bi gotovo da udvostruči prenosnu sposobnost i omogući veći protok energije između država.

Crnogorskom operatoru prenosnog sistema investitori su iskazali interesovanje za priključenje oko sedam gigavata novih elektrana. Za približno pet gigavata već su obrađeni zahtevi kroz studije, dok su ugovori o priključenju sklopljeni za projekte ukupne snage oko tri gigavata, većinom solarne elektrane.

Za zemlju koja trenutno ima manje od jednog gigavata obnovljivih proizvodnih kapaciteta, reč je o ogromnom investicionom talasu.

Crna Gora ima važnu prednost u odnosu na ostatak regiona – podmorski kabl prema Italiji. Njime se proizvedena energija može izvoziti na jedno od najskupljih evropskih tržišta. Međutim, ni kabl ne rešava ograničenja domaće mreže između lokacija novih elektrana i mesta na kojem energija ulazi u izvozni pravac.

Potpisan ugovor o priključenju postaje svojevrsna imovina jer projektu daje prednost u odnosu na stotine drugih koji još čekaju mrežni kapacitet. To može stvoriti sekundarno tržište projekata na kojem će vrednost imati prvenstveno oni koji su već osigurali pristup mreži, bez obzira na to jesu li počeli gradnju.

Albanija je tradicionalno gotovo potpuno zavisna od hidroelektrana, što joj daje visok udeo obnovljive energije, ali je izlaže sušama i velikim promenama proizvodnje. Zato je interesovanje za solarnu energiju i energiju vetra poslednjih godina snažno poraslo.

Albanski operator prenosnog sistema evidentirao je zahteve za priključenje oko 10,5 gigavata solarnih i vetroelektrana. Prema poslednjim dostupnim podacima, investitori su podneli više od 130 zahteva, ali su potpisana samo tri ugovora o priključenju.

Najavljeno je više od 5,6 gigavata solarnih i gotovo 4,9 gigavata vetroelektrana. Dodatnih 1,3 gigavata vetroprojekata planira se na severoistoku zemlje, gde postojeća veza prema Kosovu već predstavlja usko grlo.

Zato se razmatra nova veza od 400 kilovolti između Albanije i teritorije Kosova i Metohije koja bi trebalo da poveća prekograničnu razmenu i omogući priključenje novih vetroelektrana. Projekat uključuje nove i proširene trafostanice te dodatni vod između područja Fierze i Prizrena, a završetak se zasad planira za 2029. godinu.

Albanija istovremeno razmatra veliki projekat reverzibilne hidroelektrane Moglicë, snage do 1.620 megavata i sa mogućnošću skladištenja oko 30 gigavat-sati energije. Takvo postrojenje moglo bi služiti kao regionalna baterija: kupovati struju kada je ima previše, a proizvoditi je u satima visoke potrošnje.

Severna Makedonija u ovogodišnjem planu izgradnje energetskih postrojenja ima projekte ukupne snage oko 4,4 gigavata. Samo 59 solarnih projekata ima više od tri gigavata planirane snage.

Za poređenje, zemlja je tokom 2025. instalirala oko 210 megavata novih solarnih elektrana, čime je ukupna fotonaponska snaga premašila jedan gigavat. Planovi investitora stoga su nekoliko puta veći od onoga što je do sada izgrađeno.

Država je počela da uvodi stroži red u razvoj projekata. Ministarstvo je među 284 prijavljene inicijative prihvatilo 67 velikih proizvodnih projekata, a pre uvrštavanja u plan uzimalo je u obzir preliminarne analize mreže i tržišta.

Takav pristup pokušava da spreči stvaranje nepreglednog reda projekata koji rezervišu kapacitet, a možda nikada neće biti izgrađeni. No, i Severnoj Makedoniji biće potrebne nove trafostanice, vodovi, skladištenje energije i jače veze prema Kosovu, Albaniji, Grčkoj i Bugarskoj.

Teritorija Kosova i Metohije ima daleko najmanji udeo obnovljivih izvora u regionu. Krajem 2025. raspolagalo je sa približno 268 megavata obnovljivih elektrana, dok je ugalj i dalje činio okosnicu proizvodnje.

To znači da Kosovo ima veliki prostor za rast solarnih i vetroelektrana, ali i sistem koji mora istovremeno da zamenjuje stare termoelektrane i gradi mrežu za nove izvore. Planirana nova veza od 400 kilovolti sa Severnom Makedonijom, uz dodatnu interkonekciju sa Albanijom, trebalo bi da ojača regionalni prsten i omogući veći prenos energije. Međutim, završetak pojedinih projekata očekuje se tek početkom ili sredinom sledeće decenije.

Do tada će Kosovo ostati snažno zavisno od postojećih termoelektrana, uvoza i raspoloživosti prekograničnih kapaciteta.

Slovenija se razlikuje od većeg dela regiona jer je rast solarne energije bio postepeniji i snažnije vezan za distribuiranu proizvodnju na krovovima. Krajem 2025. imala je 1.571 megavat solarnih elektrana, više nego tri puta iznad nivoa iz 2021. godine.

Samo od sredine 2022. instalirano je više od jednog gigavata novih solarnih kapaciteta. Za dodatnih najmanje 400 megavata projekata već je obezbeđeno javno sufinansiranje, a većina bi trebalo da bude završena tokom 2026. i 2027. godine.

Slovenija takođe ulaže u distributivnu mrežu, trafostanice, pametno upravljanje potrošnjom i baterije. To ne znači da nema problema sa priključenjem, ali je razlika u tome što je veliki deo rasta ostvaren kroz hiljade manjih elektrana, umesto kroz nekoliko ogromnih projekata koji odjednom traže stotine megavata prenosnog kapaciteta.

Kada se saberu samo poznati planovi iz Hrvatske, Srbije, BiH, Crne Gore, Albanije i Severne Makedonije, dolazi se do više od 50 gigavata obnovljivih projekata u različitim fazama razvoja. Taj zbir nije precizna prognoza buduće izgradnje jer se metodologije razlikuju, pojedini projekti mogu biti evidentirani u više faza, a veliki deo nikada neće doći do gradilišta.

Brojka ipak pokazuje razmere nesrazmere. Region raspolaže obiljem sunca, vetra, vode, zemljišta i interesovanja investitora, ali mu nedostaje infrastruktura koja bi novu proizvodnju pretvorila u energiju dostupnu tržištu.

Energetska tranzicija više nije prvenstveno trka u tome ko će najaviti više solarnih i vetroelektrana. Postala je trka u izgradnji dalekovoda, trafostanica, baterija, reverzibilnih hidroelektrana i prekograničnih veza.

Bez toga će veliki deo zelenih projekata ostati samo skup dokumenata. Istovremeno će države nastaviti da uvoze skupu električnu energiju, iako na sopstvenoj teritoriji imaju investitore spremne da grade nove kapacitete.

Najvredniji energetski resurs Balkana zato više nisu samo sunce, vetar ili voda. To je slobodan i pravno siguran priključak na mrežu.