Koliko još imamo vremena da ne gradimo održivo?

Informacija da je građevinski sektor među najvećim zagađivačima na planeti nije novost. Troši 40% ukupne energije, proizvodi trećinu otpada i emituje više CO₂ nego industrija i saobraćaj zajedno. Klima na planeti nas poslednjih godina ozbiljno upozorava da tako više ne može, a posledice osećamo svakodnevno - od ekstremnih vremenskih prilika do sve nehumanijih gradskih sredina. Određeni pomaci u gradnji, istina, postoje, ali da li su dovoljni?

- Zgrade, iako toga često nismo svesni, prostori su koji troše ogromnu količinu energije i u koje je ugrađeno mnogo materijala. Zato je važno da se postavi adekvatan odnos prema tome kako gradimo, ali i šta radimo sa tim objektima kada ostare ili kada više nisu potrebni svojoj prvobitnoj nameni - kaže za eKapiju profesorka na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, Ana Radivojević.

Ona ističe da je ključno razmišljati unapred - o načinu korišćenja objekta, njegovoj efikasnosti u eksploataciji, kao i o kraju njegovog životnog ciklusa.

- Šta je ono što možemo da uradimo? Pre svega, da pametno projektujemo. Da biramo koncepte gradnje koji uključuju sve što danas znamo o energetskoj efikasnosti. Da biramo materijale i načine njihovog povezivanja tako da elemente možemo kasnije ponovo iskoristiti - kao segmente, kao veće celine, a u najgorem slučaju da ih recikliramo i pretvorimo u neki novi proizvod. Cilj je da što manje onoga što je ugrađeno završi kao otpad. Zvuči logično, ali se, nažalost, ne primenjuje dovoljno često - napominje profesorka Radivojević.

O tome zašto moramo napustiti model linearne ekonomije govori i profesor Goran Milić sa Šumarskog fakulteta u Beogradu.

- Linearna ekonomija nas dovodi u situaciju da se na svetskom nivou troši 106 milijardi tona sirovina godišnje. U poslednjih pet godina potrošeno je više resursa nego u celom 20. veku. Svako od nas je svestan koliko otpada svakodnevno proizvodi i koliko je to više u odnosu na pre 20 ili 30 godina. To je neodrživo. Jedini put napred je cirkularna ekonomija, u kojoj se stvari posmatraju na sasvim drugačiji način - gde razmišljamo kako da proizvodi na kraju svog životnog veka ne postaju otpad, već da se ponovo upotrebe, jednom ili više puta, kaže profesor Milić.

On dodatno ističe da je reciklaža tek krajnji korak.

- Cilj je da se materijali ponovo upotrebe na isti ili sličan način kao i ranije, bez velikih gubitaka u vrednosti - navodi on.

Održiva gradnja nije samo marketinški izraz, već konkretan skup principa i tehnika koji za cilj imaju da objekti budu energetski efikasni, zdravi za život i dugoročno isplativi. U prevodu: zgrade koje manje troše, manje zagađuju i duže traju.

U praksi to znači da se već u fazi projektovanja razmišlja o orijentaciji objekta u prostoru, prirodnom osvetljenju, ventilaciji, termičkoj izolaciji, ali i o izboru materijala - prednost se daje drvetu, kamenu, recikliranim materijalima, fasadama koje "dišu" i sistemima za upravljanje otpadom i vodom. U održivim zgradama često se koriste solarni paneli, toplotne pumpe, sistemi za sakupljanje kišnice, senzori za automatsko paljenje svetla, zelenilo na krovovima i prirodni sistemi hlađenja.

Zvuči idealistično, ali je sve češća praksa u razvijenim zemljama. U Skandinaviji, Nemačkoj, Holandiji i Kanadi postoje zakoni koji praktično onemogućavaju gradnju novih objekata bez uvažavanja održivih standarda. Gradovi poput Kopenhagena, Amsterdama i Vankuvera imaju ambiciju da do 2030. godine svi novoizgrađeni objekti budu "neto nula", odnosno da tokom svog životnog veka ne emituju više ugljen-dioksida nego što uspeju da "upiju" ili kompenzuju.

U Srbiji je situacija i dalje drugačija. Većina stambene gradnje ne ide dalje od obaveznih tehničkih normi, a održiva gradnja se češće sreće u komercijalnim projektima.

Glavni izazovi u Srbiji su viši početni troškovi, nedostatak jasnih podsticaja države i relativno niska svest šire javnosti. Ipak, pojedinačne inicijative pokazuju da interesovanje postoji - pre svega kod firmi koje žele da se pozicioniraju kao društveno odgovorne, mlađih arhitekata i građana koji grade sopstvene kuće.

Tri stuba održive gradnje ne funkcionišu odvojeno, već su međusobno povezani i zavisni - samo u njihovoj sinergiji postoji prava održivost.

Dok gledamo kako klima postaje sve nestabilnija, a gradovi sve manje prilagođeni ljudima, pitanje više nije da li održiva gradnja ima smisla. Pitanje je: koliko još imamo vremena da ne gradimo drugačije?