Gradnja manastira trajala je od 1857. do 1859. godine. Sama crkva živopisana je 1869. godine. Zidna dekoracija predstavlja hronološki presek istorije Starog zaveta, hrišćanske i srpske crkve.

O postanku manastira postoji zanimljivo narodno predanje :
Današnje celokupno manastirsko imanje pripadalo je Turčinu Sali-begu iz Pirota, koji je imao sina jedinca po imenu Emin tako da je on ovde često boravio.Jednom, šetajući imanjem, Sali-beg sretne Velju, siroče iz Velikog Sela, koji je na mestu današnje crkve nešto kopao.Za Velju su meštani govorili da sniva zagonetne snove i da u snu čuje nepoznate glasove. A u snovima mu se često, kao i tada, javljala Bogorodica okružena anđelima i naredila mu da na mestu zvanom "Crkvište" otkopa manastir. Velja, sa još nekoliko meštana, a pod nadzorom krupačkog jereja Jovana Madića na tom mestu poče da kopa i nađoše kandilo i ikonu,što je upućivalo na postojanje pređašnjih temelja hrama Božijeg. Kada je Emin video šta Srbi na njegovom imanju rade, počeo je da ih grdi i vređa, pokušavajući da obesčasti sveto mesto. Tog momenta oduze mu se telo i izgubi pamet, a roditelji, izbezumljeni od brige, pozvaše popa Jovana u pomoć. On očita molitvu Bogorodici pred svim prisutnim meštanima, a Eminu odmah bi lakše. Nakon što se Sali-beg pokloni ovom svetom mestu, te poljubi Veljinu ruku, njegov sin ustade i potpuno ozdravi. Tada se beg obaveza da će pomoći gradnju hrama, pa uskoro pop Jovan dobi i carski ferman kojim se dozvoljava obnova manastira. Pop Jovan se iz Krupca preseli, zajedno sa Veljom u Sukovo, a uskoro vladika Antim zamonaši Velju u Staroj crkvi u Pirotu. Velja, u monaštvu narečen Venijamin i pop Jovan skupiše dovoljno priloga, te se tako i završi gradnja manastirske crkve. (https://manastirsukovo.eparhijaniska.rs/)