Luksuzne nekretnine ne smeju da izbrišu nasleđe Boke Kotorske - Pomiriti 18. i 21. vek najveći je izazov u obnovi istorijskh palata

Istorijske palate i vile Boke Kotorske mogu dobiti novu namenu i nastaviti da žive kroz savremene sadržaje, ali samo ako se njihova obnova zasniva na principima zaštite kulturnog nasleđa. Najveći izazov za arhitekte je da istorijske objekte prilagode savremenim standardima stanovanja i hotelijerstva, a da pritom sačuvaju njihovu autentičnost, arhitektonske vrednosti i karakter. Upravo je pomirenje različitih epoha najzahtjevniji deo ovog posla, ocjenjuje u razgovoru za eKapiju osnivač i direktor projektantske kompanije Studio Prostor prof. dr Goran Radović, dipl. ing. arh., konzervator savetnik, koji je radio na sanaciji i adaptaciji više značajnih istorijskih objekata u Boki Kotorskoj.

Među projektima na kojima je radio izdvaja Palatu Ivanović u Dobroti, Palatu Smekja u Perastu i Palatu Verona iz 1801. godine, koje su sanirane i adaptirane u hotele, kao i Mletački lazaret u Meljinama iz 1732. godine, koji je pretvoren u hotel Lazure kategorije pet zvezdica.

- Projekti sanacije i adaptacije istorijskih objekata mnogo su zahtevniji nego projekti novih savremenih objekata. Pre svega, moraju se obaviti arhivska, istorijska i terenska istraživanja, zatim analizirati postojeće stanje i evidentirati vrednosti objekta, kao i intervencije iz prethodnih perioda - kaže profesor Radović.

Tek nakon toga, kako objašnjava, pristupa se projektovanju u skladu sa konzervatorskim i urbanističko-tehničkim uslovima, kao i namenom koju će objekat dobiti.

- Težina ovog projektovanja je u tome što se sve mora projektovati u postojećim gabaritima, uz savremene instalacije i uređaje koji ispunjavaju današnje standarde. Sve to, u najvećoj mogućoj meri, ne sme biti vidljivo niti na bilo koji način ugroziti kulturne vrednosti objekta. Osnova ovih projekata je konzervatorski projekat - ističe on.

Pre nego što se napravi prvo projektantsko rešenje, neophodno je, dodaje, detaljno istražiti istoriju građevine, njene ranije faze gradnje i promene koje je pretrpela.

- Prvi korak je sprovođenje opsežnih istraživanja koja obuhvataju arhivsku i pisanu istorijsku građu, literaturu, plansku dokumentaciju, prethodne projekte i intervencije, kao i konzervatorska istraživanja na terenu. Po potrebi se rade i arheološka istraživanja, uz detaljan vizuelni pregled objekta. Nakon toga konstatuju se stanje, oštećenja i neprimerene intervencije u materijalizaciji i oblikovnosti - objašnjava Radović.

Koliko je teško uskladiti istorijsku autentičnost sa savremenim potrebama, najbolje ilustruje iskustvo sa obnovom Mletačkog lazareta u Meljinama, na čijoj je sanaciji, adaptaciji i uređenju za hotel sa pet zvezdica sagovornik eKapije radio kao projektant i stručni nadzor.

- Nakon nekoliko mojih naloga za uklanjanje novih mašinskih i termotehničkih detalja neophodnih za hotelske sadržaje, iskusni mašinski inženjer me je, posle moje treće reakcije da ni ta varijanta nije dobra, pitao: "Recite mi, kako da pomirim 18. vijek sa 21. vekom? - priseća se profesor Radović.

To pitanje ga je, kako kaže, istovremeno iznenadilo i obradovalo.

- Odgovorio sam mu da je upravo to najteže pitanje i najteži deo ovog našeg posla - navodi on.

Upravo se na instalacijama i tehničkim rešenjima, dodaje, najbolje vidi koliko je važno pronaći način da se savremeni zahtevi ispune bez narušavanja istorijskog karaktera građevine.

- Sve nove instalacije moraju se sakriti i biti nevidljive da bi se sačuvao autentičan izgled objekta. Uvek je veoma teško pronaći odgovarajuće vodove i rešenja. Na Lazaretu smo sve instalacije između objekata sproveli podzemno, u kanalima - ističe Radović.

Savremeni materijali i tehnologije, prema njegovim rečima, mogu se koristiti u obnovi istorijskih objekata, ali njihova primena mora biti podređena očuvanju kulturnih vrednosti.

- Savremeni materijali mogu se koristiti pri sanaciji i adaptaciji istorijskih objekata pod uslovom da budu nevidljivi. To se naročito odnosi na nova konstruktivna i sanaciona rešenja, kako bi se sačuvale kulturne vrednosti objekta - objašnjava on.

Prilagođavanje istorijskih vila luksuznom stanovanju i hotelijerstvu često otvara pitanje granice između potreba investitora i principa zaštite. Sagovornik navodi da takvi zahtevi nisu retkost, ali da se od arhitekte očekuje da jasno ukaže na posledice rešenja koja mogu ugroziti nasleđe.

- Česti su zahtevi investitora koji su u sukobu sa principima zaštite. Uvek sam iskren sa investitorima i otvoreno im saopštavam da takva rešenja ne mogu da se primene jer bi ugrozila kulturne vrednosti objekta. To bi moglo dovesti njihovu investiciju u još veće probleme - kaže on.

Kompromis je, kako objašnjava, moguće pronaći kroz prilagođavanje postojećih prostora ili, ukoliko uslovi zaštite to dozvoljavaju, dodavanje savremenih sadržaja koji ne narušavaju izgled istorijske građevine.

- Kompromisi se pronalaze traženjem alternativnih rješenja, adaptacijom postojećih prostora ili dogradnjom savremenih sadržaja, poput zatvorenih ostakljenih terasa, od materijala koji su vizuelno transparentni. Takvi sadržaji trebalo bi da budu na manje sagledivim stranama objekta, naravno, ako je to dozvoljeno urbanističko-tehničkim i konzervatorskim uslovima - pojašnjava Radović.

Sve veće interesovanje za luksuzne nekretnine u Boki Kotorskoj istorijskim vilama i palatama daje novu ekonomsku vrednost, ali sagovornik smatra da to ne mora biti pretnja njihovom očuvanju. Naprotiv, pravilno planirana obnova može biti način da se spreči propadanje i obezbedi dugoročno održavanje objekata.

- Mislim da je potrebno da istorijski objekti u Boki dožive revitalizaciju, jer bi se time spasili od propadanja i produžio bi im se vek trajanja, pod uslovom da se sanacija i adaptacija izvedu prema principima zaštite - ističe on.

Dodaje da je u svetu već dugo prisutan trend revitalizacije napuštenih istorijskih objekata i njihovog pretvaranja u nove, održive sadržaje.

- Rezultat toga je ponovno uključivanje objekta u društveni život područja, isticanje i promovisanje kulturnih vrednosti samog objekta i područja, edukacija stanovništva i turista, kao i finansijske koristi koje omogućavaju održavanje objekta ili istorijskog jezgra - navodi sagovornik.

Kada je reč o zakonskoj zaštiti i konzervatorskim procedurama, smatra da problem nije u samim propisima, već u efikasnosti institucija koje ih sprovode.

- Mislim da zakonske procedure ne predstavljaju prepreku. Institucije koje ih sprovode treba da budu efikasnije i da zapošljavaju kvalifikovanije, stručnije kadrove sa iskustvom, kako bi zajedno sa projektantima doprinele kvalitetnijoj obnovi istorijskih objekata i celina - ocenjuje on.

Na pitanje šta predstavlja veću pretnju očuvanju istorijskih vila i palata u Crnoj Gori - njihovo propadanje usled nebrige ili neadekvatna obnova koja narušava njihovu autentičnost, Radović ističe da su oba problema jednako ozbiljna i da mogu dovesti do trajnog gubitka kulturnih vrednosti.

- Istorijski objekti koji stoje napušteni propadaju mnogo brže i dolaze do stanja samourušavanja. Time se ponekad trajno gube njihova autentičnost i kulturna vrednost, koje ostaju zabeležene jedino u istorijskim i pisanim dokumentima - upozorava sagovornik.

Sa druge strane, posledice neadekvatne obnove zavise od obima i karaktera izvedenih intervencija.

- Istorijski objekti koji se obnove na neadekvatan način imaju šansu da se takve intervencije poprave ukoliko su manjeg obima i ukoliko nisu trajno povredile kulturne vrednosti objekta. Ukoliko su intervencije obnove agresivne i nisu urađene po principima zaštite, može se desiti da se trajno izgube i povrede kulturne vrednosti objekta, što je po meni zločin kao da ste ubili čoveka - zaključuje u razgovoru za eKapjiu prof. dr Goran Radović.