Dva pravila za sigurnu štednju: Koliko ostaviti sa strane i kada rasporediti novac

Novac koji stoji na računu deluje kao najmirnije mesto na svetu, sve dok ne shvatite da svake godine tiho gubi na vrednosti. Kada cene porastu, kada posao postane nesiguran ili kada se svet zatrese, prva reakcija većine nas je ista: ostaviti što više novca sa strane. Tu i počinje zabuna, jer se finansijska rezerva ne meri osećajem, već konkretnim brojkama.

Kako piše Krstarica, ljudi koji se profesionalno bave novcem imaju jednostavnu zamerku na taj refleks, je nije poenta gomilati novac na računu i nadati se najboljem. Dva pitanja odlučuju sve: koliko rezerve zaista treba da imate i na kojem mestu je držati kako bi ostala bezbedna.

Najčešće pravilo u ličnim finansijama vrti se oko fonda za nepredviđene situacije. Stučnjaci savetuju da svaka osoba ima lako dostupnu rezervu u visini od oko dve do tri mesečne neto plate. Taj novac nije za svakodnevnu potrošnju i ne dira se zbog rasprodaje. On čeka pokvaren automobil, hitnu popravku u stanu, zdravstveni trošak, privremeni prekid prihoda ili neki drugi veći udarac koji dođe bez najave.

Koliko su ljudi spremni da odvajaju, dobro se vidi na nemačkom primeru. Tokom 2024. godine stopa štednje u toj zemlji bila je 11,5 odsto, što znači da priličan deo raspoloživog novca ne ode odmah, već ostane za kasnije. Kada kod štediša koji raspolažu sa većim cifrma, ušteđevina ozbiljno i naraste, u igru ulazi druga cifra koju štediše u Nemačkoj drže u glavi. Naime, bankarski depoziti građana tamo su pokriveni sistemom osiguranja do 100.000 evra po osobi i po banci. Ako banka propadne, iznosi ispod te granice trebalo bi da budu zaštićeni.

Ovde većina napravi grešku. Limit se ne računa po računu, već se sve sabira. Imate tekući račun, štedni račun i oročeni depozit u istoj banci? Ta tri iznosa ulaze u isti zbir, a zaštićeno je ukupno do 100.000 evra u toj banci. Kod zajedničkih računa priča je drugačija: ako su vlasnici dve osobe, zaštita može ići do 200.000 evra, odnosno po 100.000 evra na svakog.

Problem nastaje čim jedna osoba u jednoj banci pređe 100.000 evra. Ako banka propadne, deo iznad zakonskog limita ne mora automatski da bude vraćen u celosti.

Upravo zbog te granice ljudi sa ozbiljnijom ušteđevinom ne drže novac na jednom mestu. Ko raspolaže sa 200.000 evra, sigurnije prolazi ako 100.000 ostavi u jednoj banci, a drugih 100.000 u drugoj. Tako svaki depozit pojedinačno ostaje unutar zaštićenog limita.

Sigurnost banke ipak nije jedina stavka. Velika količina gotovine ili novac na računu sa slabom kamatom dugoročno vas košta, i to bez ijedne dodatne uplate. Ako je kamata niža od inflacije, stvarna vrednost tog novca polako se smanjuje. Na izvodu piše isti iznos, ali ćete za njega kroz nekoliko godina moći da kupite manje nego danas.

Zato ljudi koji planiraju lične finansije prave jasnu razliku između dve vrste novca. Jedan mora da bude dostupan istog dana, jer služi za nepredviđene situacije. Drugi je kapital koji se čuva dugoročno i kojem brzina pristupa nije glavni cilj. Kada se to dvoje pomeša, obično ispadne da vam ni jedno ni drugo ne radi kako treba.

Suština je jednostavna: finansijska rezerva mora biti dovoljno velika da vas iznenadni trošak ne obori, ali veća ušteđevina ne sme da leži na jednom mestu bez računanja o limitima osiguranja i o tome šta inflacija radi s njom.