Nekadašnji domaćini zimskih olimpijskih igara "klimatski rizični" zbog nedostatka snega

Posle 102 godine duge tradicije Zimskih olimpijskih igara (ZOI), međunarodna zajednica suočava se sa egzistencijalnom krizom zimskih sportova.

U pozadini klimatskih promena, tradicija započeta u Šamoniju u Francuskoj, 1924. godine, danas se nalazi pred teškim fizičkim ograničenjima atmosfere koja se ubrzano zagreva, menjajući samu geografiju snežnih takmičenja.

Aktuelne Zimske olimpijske igre (ZOI) na severu Italije dešavaju se u ekološkom kontekstu koji je drastično različitih u odnosu na 1956. godinu, kada je Kortina (Cortina d’Ampezzo) prvi put bila domaćin.

Od 1956. godine do danas, temperature u februaru u ovom planinskom gradiću porasle su za 3,6 °C, što je trend koji prati i Milano, sa porastom od 3,2 °C. Ovakvo zagrevanje rezultiralo je dramatičnim smanjenjem broja dana sa temperaturom ispod nule.


Takođe, prema analizama neprofitne organizacije Climate Central, smanjenje debljine snežnog pokrivača u februaru za otprilike 15 centimetara od ranih 1970-ih dodatno komplikuje pripremu staza, čineći organizatore gotovo u potpunosti zavisnim od tehnoloških intervencija.

Dugoročne prognoze za ovogodišnju olimpijsku regiju u februaru 2026. predviđaju 50–60% šanse za temperature iznad proseka, što dodatno povećava rizik od nesigurnih uslova za takmičare.

Nedavna studija o klimatskoj pouzdanosti lokacija za održavanje Zimskih olimpijskih i paraolimpijskih igara analizirala je 93 lokacije širom sveta koje trenutno poseduju infrastrukturu za zimska olimpijska takmičenja.


Naime, u scenariju umerenih emisija gasova sa efektom staklene bašte, od 93 ispitane lokacije, samo 52 će ostati klimatski pouzdane do 2050-ih godina, a taj broj pada na 46 do 2080-ih – to jest, njihov broj se prepolovljava.


Među "klimatski rizične" nekadašnje domaćine spada i Sarajevo, ali i nekoliko čuvenih evropskih i svetskih zimovališta

Planine oko Sarajeva (Jahorina i Bjelašnica), gde su se održale Zimske olimpijske igre 1984. godine, pate zbog svoje relativno niske nadmorske visine u odnosu na nove temperaturne trendove.

Naime, analiza pokazuje da se stabilan sneg sada primarno očekuje na visinama iznad 2500 metara, dok su sarajevske olimpijske planine znatno niže (Bjelašnica 2067 m, Jahorina 1906 m).

Zbog toga se Sarajevo nalazi u kategoriji "klimatski rizičnih" domaćina do sredine veka. Regionalni turistički centri već beleže trendove gde se zimska sezona skraćuje, što primorava ove centre na tranziciju prema letnjem planinskom turizmu kao stabilnijem izvoru prihoda.

Sa druge strane, Soči predstavlja ekstreman primer pokušaja prkošenja klimatskim zakonitostima s obzirom na to da je u pitanju bila neuobičajena lokacija za ZOI, koja je suptropsko letovalište na obali Crnog mora.


Prema projekcijama za 2050-te, Soči se više ne smatra održivim kandidatom za snežne sportove na olimpijskom nivou.

Gubitak snežnog pokrivača na različite načine

Smanjenje visine snežnog pokrivača nije samo rezultat jednostavnog topljenja, već kompleksnog niza fizičkih procesa (povratnih sprega), postaknutih antropogenim zagrevanjem.

Ključni faktor je tzv. albedo, odnosno sposobnost snega da reflektuje sunčevu energiju. Svež sneg reflektuje između 80% i 90% sunčevog zračenja nazad u svemir.

Kada zbog povišenih temperatura sneg počne da se topi ili se zaprlja česticama čađi i prašine, njegova refleksivnost (albedo) opada. Tamnija površina apsorbuje znatno više toplote, što stvara "pozitivnu povratnu spregu", gde više apsorbovane toplote vodi ka bržem topljenju, što dodatno smanjuje albedo i ubrzava zagrevanje.

Drugi važan proces je promena agregatnog stanja padavina.


Problem rešava samo veštački sneg

Iako se često prezentuje kao spasitelj zimskih sportova, veštački (tehnički) sneg suočava se sa ozbiljnim fizičkim, ekonomskim i ekološkim barijerama.

Njegova proizvodnja zavisi od specifičnih atmosferskih uslova koji postaju sve ređi u izmenjenoj klimi, gde se pored temperature vazduha, posmatra i relativna vlažnost: što je vazduh vlažniji, to temperatura mora biti niža da bi se kapljice vode pretvorile u kristale leda.

Standardni prag za efikasno osnežavanje je -2.5 °C. U uslovima visoke vlažnosti, sneg ne može da se proizvodi čak ni na 0 °C, dok su na temperaturama iznad tačke smrzavanja potrebni izuzetno suvi uslovi, koji su retki u alpskim i balkanskim regijama tokom toplih zima.

U Kortini 2026. godine, organizatori se suočavaju sa "prozorima" za osnežavanje koji su ograničeni na svega nekoliko sati noću, što drastično povećava vreme potrebno za pripremu baze.


Ovi podaci sugerišu da se Zimske olimpijske igre održavaju u "snežnom tesnacu", gde se granica prirodne snežne pouzdanosti povlači prema višim nadmorskim visinama, ostavljajući borilišta na nižim nivoima izložena kiši i visokim temperaturama koje onemogućavaju ponovno zamrzavanje površina.

Kako bi se ZOI adaptirale na izmenjene klimatske uslove, potrebno je razviti nove strategije za očuvanje igara u budućnosti.

To uključuje rotaciju domaćina među klimatski pouzdanim lokacijama, pomeranje kalendara ka januaru, spajanje Olimpijskih i Paraolimpijskih igara, regionalna domaćinstva umesto jednog grada, i tehnološke metode hlađenja staza kako bi sneg ostao konzistentan, poput hlađenja i soljenja staza.

Ovakva istraživanja jasno pokazuju da Zimske olimpijske igre i zimski sportovi ulaze u eru u kojoj sneg prestaje da bude resurs koji se podrazumeva.

Bez radikalnog smanjenja globalnih emisija, tradicija duga više od veka mogla bi se svesti na visokotehnološki spektakl na veštačkoj podlozi, čime bi se izgubila povezanost sporta sa prirodnim zimskim ambijentom.

Zimske olimpijske igre

ZOI

Zimske paraolimpijske igre

ZPI

Kortina

Cortina d Ampezzo

Šamoni

Grenobl

Sarajevo

Soči

Garmiš Partenkirhen

Oslo

Vankuver

Climate Central

Fizički fakultet u Beogradu

dr Irida Lazić

klimatske promene