Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Ko nas vara, komandante Če Gevara? - Kuba u ekstremnom siromaštvu
Komentari
(Foto: Pixabay / Falkenpost)
Kutija jaja premašuje platu
Većina profesionalaca, poput lekara i učitelja, živi od tog bednog iznosa. Oni niže na društvenoj lestvici, čistači i muzejski čuvari, dobijaju 2500 pezosa, što je jedva 5 USD, a kutija od 30 jaja košta 2800 pezosa, više od mesečne plate mnogih.
Za kilogram pirinča i pasulja, osnovnih namirnica u ishrani Kubanaca, treba izdvojiti 650, odnosno 300 pezosa.
Svetski program za hranu (WFP) Ujedinjenih naroda, koji se inače bori protiv gladi u Africi, sada pomaže kubanskoj deci da se održe u životu.
Teret svakodnevnog života gotovo je nepodnošljivo težak. Po nesnosnoj vrućini, u većini mesta struja nestaje bar četiri sata na dan.
Ventilatori i klima-uređaji uglavnom se ne pale. U mnogim krajevima i voda je isključena, pa je kuvanje i pranje, a pogotovo tuširanje ili ispiranje toaleta, često nemoguće.
Istraživanje koje je sprovela Social Rights Observatory, 89% kubanskih porodica "živi u ekstremnom siromaštvu"; 70% preskače bar jedan obrok dnevno, 12% ljudi starijih od 70 nastavlja da radi i posle penzionisanja da bi mogli da prežive, jer 58% njih prima manje od 4500 pezosa mjesečno (oko 10 USD).
Isto istraživanje pokazuje da samo 3% Kubanaca može u apotekama da kupi neophodne lekove.
Javni prevoz u zemlji gotovo je nestao. Autobusi retko stižu, pa grupe ljudi pokušavaju da zaustave prevoz autostopom.
(Foto: Pixabay / Greg Montani)
Ako se odvezete 150 km zapadno od Havane glavnim autoputem prema Pinar del Ríju, pokrajinskom glavnom gradu, sablasno je malo saobraćaja.
Na ivici opstanka je i tržište kredita, a sve podseća na 2007. godinu.
Milioni Kubanaca zavise od pošiljki rodbine iz inostranstva. Kubanci zato sve češće prelaze u privatni sektor, nekad prezren od Komunističke partije, gde su plate navodno bar osam puta veće od onih koje daje država.
Veliki deo građana jednostavno emigrira. Prema nekim procenama, četvrtina od 11,2 miliona stanovnika Kube, napustilo je zemlju u poslednjih pet godina.
Stručnjaci napustili zemlju
Prema istom španskom istraživanju, 78% Kubanaca i dalje želi da ode ili poznaje nekoga ko to želi. Istaknuti kubanski demograf, Huan Karlos Albizu - Kampos, procenjuje da je od 2020. godine zemlju napustilo 2,75 miliona ljudi, uključujući oko 788.000 prošle godine.
Stopa fertiliteta u zemlji pala je na 1,29 dece po ženi.
Veliki deo stručne radne snage već je otišao. Prošle godine broj porodičnih lekara se prepolovio. Čak se prepolovila i postava cenjenog nacionalnog baleta, gde je standardna mesečna plata iznosila oko 5000 pezosa.
Kako kaže jedan zapadni diplomata: "Većina Kubanaca koji imaju ambicije otišla je iz države." Zbog toga je u samom središtu kubanske privrede nastala ogromna praznina u radnoj snazi.
Nedavno istraživanje ECLAC-a, istraživačkog tela UN-a, o produktivnosti rada u Latinskoj Americi i na Karibima, smestilo je Kubu na samo dno od 28 zemalja, čak ispod haotičnog Haitija.
Privreda Kube je praktično u kolapsu. Gotovo ništa ne funkcioniše. Kuba je nekad bila među vodećim svetskim izvoznicima šećera, najnoviji podaci pokazuju da je proizvodnja sada najniža u više od veka, pa zemlja šećer mora da uvozi.
Fidel Kastro, koji je vodio zemlju od revolucije 1959. do 2008. godine (umro 2016.), nekad je naložio proizvođačima šećera da dosegnu godišnji cilj od 10 miliona tona. Godine 1989. postigli su osam miliona.
U berbi 2024.-2025. godine ostvariće se porazan rezultat od jedva 150.000 tona.
Turizam, nekad jedan od stubova privrede, potpuno je propao. Nakon posete predsednika Baraka Obame Kubi 2016. godine, turisti su hrlili u tu zemlju.
Ali, posle pandemije bolesti covida-19 sektor se nikada nije oporavio. Veliki hoteli uglavnom zjape prazni.
Trend iz Kine kao alarm
U Havani se beda i propadanje osećaju na svakom koraku. Državne prodavnice imaju vrlo malo robe. Usred dana ljudi svih starosnih doba malaksalo sede po pragovima.
Osim raskošno obnovljenog dela oko najlepših starih trgova, ulice su pune rupa i slomljenih pločnika, a hrpa smeća još je upečatljivija jer je u kontrastu sa nekad bogato ukrašenim građevinama iz 19. veka koje su sada prljave i oronule.
Inflacija, koja je prošle godine službeno iznosila 27%, od jula se kreće oko 15%. Pezoa se na otvorenom tržištu strmoglavio sa oko 20 za jedan američki dolar u 2019. na oko 450, prema podacima El Toquea, platforme koju vode kubanski novinari i blogeri u egzilu.
Ministar privrede priznao je da se privreda od 2019. godine smanjila za 11%.
Uspon privatnog sektora
- Usred sveopšte tame, jedini tračak svetla je uspon privatnog preduzetništva. Promena zakona iz 2021. godine, kojom je dopušteno osnivanje 11.000 malih i srednjih preduzeća, bila je prekretnica - kaže Rik Herero, Kubanac-Amerikanac koji vodi Cuba Study Group, istraživačku organizaciju sa sedištem u Vašingtonu koja promoviše privrednu i političku saradnju sa ostrvom.
Najnoviji podaci pokazuju da privatne kompanije, koje smeju da imaju maksimalno 100 zaposlenih, ostvaruju 55% maloprodaje i zapošljavaju trećinu radne snage.
Čini se da vlada ne može da odluči da li želi privatni sektor samo da toleriše ili da ga podstiče.
Braća Kastro (Raul je vladao 10 godina nakon što se Fidel 2008. povukao) su ga prezirala. Ali, danas je privatni sektor ključan za održavanje stanovništva na životu.
- Komunistička partija nema izbora nego da dopusti privatnom sektoru da se razvija, jer on hrani zemlju i zapošljava ljude - kaže Rikardo Zuniga, Amerikanac koji je savjetovao predsednika Obamu tokom "razdoblja nade" nakon 2015., kada je došlo do skromnog zbližavanja i omekšavanja odnosa SAD i Kube.
U to vreme kubanski režim je nagovoren da oprezno otvori vrata privatnom preduzetništvu.
Gorka ironija za malobrojne Kubance koji još veruju u revoluciju jeste da je američki dolar danas neprikosnoveni kralj: Kubanci koji rade u privatnom sektoru, gde se gotovo sve plaća u dolarima, sada žive neuporedivo bolje od onih koji tavorе u državnom sektoru i primaju bedne plate u pezosima.
Malo Kubanaca, čini se, za svoje teškoće krivi američki embargo (ili "blokadu", kako ga nazivaju dužnici), iako on očito doprinosi problemima.
No, privatni preduzetnici stalno su frustrirani nejasnoćama u primeni zakona i trajnom sumnjičavošću vlasti prema slobodnom tržištu.
- Sve mora da se radi zaobilazno - kaže Marta Deus, istaknuta preduzetnica koja vodi servis za poresko i pravno savetovanje i osnovala je preduzeće za dostavu Mandao, čija aplikacija ima 200.000 korisnika.
- Sve je nejasno. Niko ne zna pravila. Čekamo promene. Ali vlada kao da živi u nekom drugom svetu - poručuje ona.
Procvat grada koji je bio simbol rata
Iznad svega, vlada se boji da bi, ako se privatni sektor raširi i dopusti ulazak stranog kapitala, ceo sistem mogao da se uruši.
Najpre ekonomski, a zatim i politički.
- Kad vidite prvi McDonald’s na Plaza Vieja (čuvenom starom trgu u Havani), znaćete da je revolucija završena - kaže jedan iskusni brazilski promatrač.
- Još su previše paranoični da bi se otvorili - kaže Herrero i dodaje da "privatno preduzetništvo doživljavaju kao leglo crva koje će se uvući u zemlju, destabilizovati je i na kraju oterati (Komunističku) partiju iz grada."
Ko je kubanski Gorbačov?
Zasad se nije pojavio nikakav kubanski Mihail Gorbačov, koji je pokušao da reformiše sistem kao u Sovjetskom Savezu.
Povremeno bi se tokom poslednjih godina pojavio poneki potencijalni reformator, ali bi ubrzo bio uklonjen i gurnut u političku zapećak (ili poslat na "plan pidžama", kako Kubanci duhovito kažu).
Raul Kastro (94) i dalje ima veliki uticaj iza kulisa i protivi se razvodnjavanju marksizma-lenjinizma zapisanog u ustavu.
Migel Diaz-Kanel, koji je Raula nasledio 2018. godine, smatra se tek bledom, simboličnom figurom.
Opozicija je slaba, mediji i televizija potpuno su podložni vlasti. Društvene mreže teže je kontrolisati, ali blogeri i internet aktivisti pomno se nadziru, a ako postanu previše popularni ili preglasni, završavaju u zatvoru.
Ne postoji nikakav koherentan ili verodostojan alternativni pokret ni u zemlji ni u Majamiju, nema "kubanskog Mandele" koji čeka svoj trenutak ili sedi u zatvoru.
Poslednji veliki talas protesta u zemlji, 2021. godine, brzo je ugušen, a stotine ljudi poslate su u zatvor.
Organizacija za ljudska prava sa sedištem u Majamiju navodi da se 1196 aktivista trenutno nalazi iza rešetaka.
Neki Kubanci spas traže u Sjedinjenim Državama. No, stav Donalda Trampa teško je protumačiti. Kada gleda prema jugu, Venecuela mu je primamljivija meta.
U međuvremenu, zemlja propada: vlada je paralizovana vlastitim protivrečjima, a narod izgleda previše iscrpljen da bi ustao i srušio je.
- Ovaj sistem je toliko sjeban da ne može da se popravi - kaže lokalni taksista (52), koji bi i sam otišao da ne mora da brine o bolesnoj majci. - Jedino što možeš da učiniš je da ga srušiš i da počneš sve iznova.
Tagovi:
Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija
Social Rights Observatory
Huan Karlos Albizu Kampos
životni standard
Komentari
Vaš komentar
Naš izbor
Rubrike za dalje čitanje
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, investicione projekte, grantove i pravnu regulativu.
Registracija na eKapiji vam omogućava pristup potpunim informacijama i dnevnom biltenu
Naš dnevni ekonomski bilten će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana. Bilteni su personalizovani prema interesovanjima svakog korisnika zasebno,
uz konsultacije sa našim ekspertima.