Nije realno da se Srbija brzo odrekne uglja za proizvodnju struje

Da li je idealna slika srpske energetske budućnosti vetar, sunce, voda ili ugalj? I koliko će nas koštati struja kada budemo morali da plaćamo taksu za emisije ugljen-dioksida i da li ugalj, ma koliko bio nepopularan zbog ekologije, može tek tako da se zameni zelenom energijom (suncem danju, vetrom s vremena na vreme i vodom, čiji nivo zbog sve većih suša i promene klime može da padne na minimum)? Dakle, šta je energetska budućnost Srbije i šta treba uraditi da bi se na minimum sveo "ad hok" uvoz električne energije?

Budući energetski miks zasnovan isključivo na domaćim resursima (voda, vetar, sunce, biomasa, geotermalni potencijal, energija otpada...), sa razvijenim tehnologijama skladištenja energije (reverzibilne hidroelektrane, baterijske elektrane, upravljanje potražnjom...) i sa široko razvijenim tehnologijama za primenu zelenog vodonika nije idealizovana slika energetske budućnosti, već obećavajuća tehnološka realnost.

Srbija i dalje veoma zavisi od rezervi lignita, čija je eksploatacija sve složenija. Izgledi za osetnije poboljšanje stanja u rudarskom sektoru nisu verovatni i praktično se očekuje da se sa uvođenjem kopa Radljevo dostigne proizvodnja uglja dovoljna za postojeće termoenergetske kapacitete. Dakle, izgledi za brzo napuštanje uglja su nerealni, ali preovlađuje saznanje da je postupno gašenje starih termoenergetskih kapaciteta uz izgradnju novih zamenskih kapaciteta iz obnovljivih izvora energije OIE (koji su adekvatni i po snazi i po energiji) neminovnost, navodi se u publikaciji Elektroenergetika Srbije 2024 autora prof. Nikole Rajakovića sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i dr Ilije Batasa Bjelića, višeg naučnog saradnika Instituta tehničkih nauka SANU.

– Važno je ukazati da glavni fokus aktivnosti u sektoru ne treba da bude što duže održavanje postojećeg načina proizvodnje i zavisnosti od lignita, već upravo iskorak ka novim tehnologijama za proizvodnju iz OIE podržanim izgradnjom skladišta energije i sveukupnom digitalizacijom. Koncept da su resursi lignita nešto što Srbija ima na raspolaganju i da je najbolji način da se oni koriste sada i na ovaj način treba zameniti konceptom da nismo mi kao generacija pozvani da sav raspoloživi ugalj iskoristimo. Svi su izgledi da će generacije iza nas to znati na bolji način da urade – navode autori.

S druge strane proizvodni miks, u kome je učešće lignita veće nego u većini zemalja regiona i daleko iznad proseka Evropske unije, ima za posledicu više emisije po kilovat-času i daleko veću osetljivost na kvarove stare opreme u termoenergetskom sektoru. Udeo obnovljivih izvora energije OIE (34–38% u poslednje tri godine, zavisno od hidrologije) izgleda zadovoljavajuće na papiru, ali je taj udeo uglavnom iz velikih hidroelektrana, dok savremene vetro i solarne elektrane tek uzimaju zamah i još nemaju težinu kao u Grčkoj i Rumuniji.

Zbog oscilacija hidroloških godina, ali i zbog manje pouzdanosti termoproizvodnje, Srbija ciklično prelazi iz uloge izvoznika u ulogu uvoznika električne energije i tako uravnotežuje svoj bilans. Ali povezanost sa susednim elektroenergetskim sistemima je takvog tehničkog značaja da se sigurnost isporuke električne energije u Srbiji održavala i održavaće se na znatno višem nivou nego u mnogim zemljama EU. Kako stvari stoje, hidrologija je ta koja u Srbiji diktira varijabilnost proizvodnje, a konvencionalni termokapaciteti zbog starosti i potreba za pojačanim održavanjem unose dodatnu neizvesnost. Tranzicija posebno (dekarbonizacija) je usporena, ali postoje pomaci priključenjem novih vetroelektrana, novih aukcija… Gotovo je izvesno da se vidi jak solarni talas u perspektivi.

– Dakle, dekarbonizacija će zahtevati brži rast proizvodnje iz solarnih i vetroelektrana praćen jačanjem fleksibilnosti sistema (reverzibilne hidroelektrane, baterijska postrojenja, skladišta toplote, proizvodnja vodonika, odziv potrošnje...) i tako svesti na minimum "ad hok" uvoz električne energije. Samim tim je jasno da se moraju ubrzati priključenja solarnih i vetroelektrana i povećati fleksibilnost i pouzdanost sistema – navode autori.

Sa aspekta rasta potrošnje postoje određene fluktuacije od godine do godine, ali se ne vidi značajniji kumulativni rast potrošnje električne energije, a izgledi za povećanje, imajući u vidu elektrifikaciju sektora transporta i grejanja, izvesni su.

– Dugo se smatralo da je finansiranje projekata OIE dominantno zadatak privatnih investitora, EU fondova i građana, ali je danas nesporno da i EPS, kao najmoćniji igrač u sektoru, mora da ponese proporcionalni deo tereta u izgradnji OIE i da odgovorno participira u ovom velikom poslu. Iako često prikazuju profit, poslovanje u elektroenergetskim preduzećima je po pravilu na ivici profitabilnosti i nedovoljno za ambiciozne razvojne planove ubrzane dekarbonizacije tako da suštinski nedostaje finansijskih sredstava za neka ozbiljnija ulaganja u elektrane na OIE i izgledi da se to promeni nisu ohrabrujući, ali to nas sve u sektoru obavezuje da se takvo stanje promeni nabolje – ističu prof. Rajaković i dr Batas Bjelić.

Naime, javni interes koji se pozitivno ostvaruje sa izgradnjom OIE sa privatnim kapitalom vrlo često je u sukobu sa drugim javnim interesom – zaštitom životne sredine. Kao srednji put, ali još uvek sa slabim izgledima za primenu kod nas, ostaje koncept javno-privatnog partnerstva i princip izgradi-koristi-prenesi, zaključuju autori.