Uvodnik glavnog urednika - Kako da Srbiji vratimo spokoj?

Džentlmenskim dogovorom, eto kako.

Drukče se dobije ovo što već imamo. Znamo, ovde u redakciji, da ni vama sa druge strane ekrana nije lako: čitamo vaše komentare, sve manje ih puštamo, a i ono što odobrimo u proseku ne valja ništa. Srbija je zemlja izbezumljenih ljudi. Srbiji treba vratiti najosnovniji, građanski mir, inače će platiti ogromnu cenu – i u novcu, ako koga, možebiti, to najviše zanima. Evo i predloga planinarske staze kojom se do ispunjenja ove civilizacijske potrebe može stići. Dosadni ljudi to stalno ponavljaju, ali da, treba, po volji stoika, biti stroži prema sebi nego prema selu.

Kao prvo, udahnite duboko i nemojte pisati takve komentare. Zaebite i tviter Maska Manitoga – taj je već stigao zakrviti se i sa Donaldom Dakom. To vam je savet iz naše Lifestyle rubrike, podrubrika Zdravstvo, za sniženje krvnog pritiska, jer odatle vreba vrag, kancerov mlađi brat. Nastavite da pratite medije, ali bez unošenja u ekran kao u fudbalsku utakmicu na život i smrt (WTF i tome, baš, kad udare jedni na druge četnici iz Crvene zvezde i Partizana?!), jer – a to vam piše medijski profesionalac – ti mediji redom postoje da biste vi, njihovi korisnici, što manje znali ili znali pogrešno. I dobro im ide.

Društvena nestabilnost u vidu oduženog 9. marta, od juče i nagoveštaj međuetničkog raskola tamo gde je najtanje, takođe na isti dan najavljeno rešavanje problema inflacije kontrolom cena i jeftinom strujom, sa druge strane opozicija ponesena gubitničkim mitom o 1389. godini koja nije bila ni 1389 – na koje li nam vreme, nama starijima, sve to liči? Pažnja! govorimo o zemlji gde je kriza počela 1979, osećala se od 1982, akutna faza krenula 1991. i trajala čitavu deceniju sa jednogodišnojom ekstazom (1993), eda bi se krivulja usmerila nadole od početka novog milenijuma pa se kriza završila 2007 – taman pred svetsku krizu.

Ovde se lako zapadne u bunar, ograda je niska, a bunardžija lud!

Vremenske kapsule se otvaraju: Ministarstvo spoljnih poslova preksinoć je savetovalo državljane Srbije da se od 1. do 10. avgusta suzdržavaju od putovanja u Hrvatsku. Prema statistici, Hrvatska je najbezbednija država-članica EU i jedna od najbezbednijih zemalja sveta. Među onih pola miliona grla rase Thompson na zagrebačkome hipodromu, iskrene ustaše se na vest iz našeg ministarstva naslađuju, a ostali se brinu hoće li opet doći da im peva Aleksandra Prijović.

Saželjevaće nas, mnogi, a to je težak osećaj, posebno za u savremenoj Srbiji mnogobrojan dinarski element.

Zadržite obavezno građansku pristojnost i izostavite srdžbu prema "običnima". Nije važno da li pripadaju nečemu, ili podržavaju nekoga: na žive ljude ne sme da se primeni dedukcija, zaključivanje o pojedinačnom na osnovu opšteg. Obuzdajte se pre nego što se zamerite komšiji, tašti, ili majci. Ne kunite određene regione, republike i pokrajine, plemena – sigurno je neko vaš odatle; Srbija je naseljenička teritorija.

Ljudi koji drukčije misle nisu svi "botovi". Dalje, nikome nije jasno šta (h)fali dobrom sendviču – Italijani prave najveće i najizdašnije, a poslednji Srbin koji ne voli italijansku kuhinju – i (katoličku, btw) Italiju - umro je anonimno krajem 17. veka. Setite se časova srpskog jezika i književnosti – nije stilski opravdano stalno vrteti izanđale fazone.

Ismevanje je... sranje. Repetitivno ismevanje na isti fazon je za batine.

To su preduslovi za mogućnost džentlmenskog sporazuma, a bez njega, opravdana je bojazan, izgrišćemo jedni drugima repove. Za zdrav početak, dovoljno jeste: Budimo ljudi – kako je od nas tražio patrijarh za koga se pouzdano može reći da je bio hrišćanin.

Džentlmenski sporazum, eto na koncu opet i njega. On, dabome, podrazumeva kao razrešenje izbore, ali takve da na njihov ishod niko ne bi pozvao na ulicu, a i pre toga, neophodno je da se glasanje provede u miru. Bilo-kakvi-izbori uopšte nisu rešenje: u najmračnijoj epizodi brkatog oficirskog ludila, srpskog kralja Aleksandra su 1903. iskasapili neposredno pošto je njegova opcija ubedljivo pobedila na izborima. Kralja je narod zapravo voleo. Izbori moraju biti – džentlmenski, makar i sa džukelama u trci.

Ko će pomoći, svojim golemim i nesumnjivim autoritetom da se džentlmenski sporazum u proširenoj Moravskoj Srbiji koja voli da psuje, oplođenoj nervoznim dinarskim genima, ikako postigne?

Novak Đoković?

Ursula fon der Lajen?

Dalaj Lama?

Kolektivno nesvesno?

Tito?

Vojislav Koštunica?

Đuro Macut?

Možda bi poslovna zajednica, predvođena ljudima koje izanđalo nazivaju tajkunima, mogla sebe da uposli na tom zadatku?