Zašto pekari neće da rade ni za veliku platu

Mladi neće na zanat, jer lakše je biti jutjuber i zarađivati iz fotelje, nego mesiti hleb u pekari i ustajati u cik zore. Neko bi rekao lenji su, pa i "mekani" za ove poslove, ali šta god da je razlog, Srbija je u ozbiljnom problemu kada je reč o školovanju mladih zanatlija. Gotovo da nema pekare u Beogradu ili u gradovima u unutrašnjosti gde se vlasnici pekara neće požaliti na nedostatak kvalitetne radne snage, a najviše je onih koji kažu da im nedostaju pekari. Iako su plate za ovaj posao kod nas čak i veće nego što bi trebalo, ni početnici neće da se prihvate posla za zaradu od čak hiljadu evra i osmočasovno radno vreme, pa i dva dana odmora nedeljno.

Starije majstore već sada nema ko da nasledi, a kakva je situacija u školama gde se prethodnih godina upisivalo najmanje učenika ovog profila, budućnost će ipak izgleda biti u uvozu radne snage. Naser Idrizović, vlasnik pekare Denis iz Mladenovca, zapošljava više od 100 radnika od pekare, do maloprodaje i ugostiteljstva. Kako kaže za Politiku, da mu je neko pre deset godina rekao da ćemo ostati bez radnika u većini zanata ne bi verovao, ali, evo, dodaje, i to smo dočekali.

– Nije problem samo sa pekarima, radnika generalno nema ni u ostalim sektorima. Tražim trenutno magacionera koji mesečno može da zaradi više od 100.000 dinara i ne mogu da ga nađem. Ja u mojoj firmi dajem sve od sebe da obezbedim što bolje uslove da bih zadržao svoje radnike i za sada uspevam u tome. Funkcionišemo kao porodica. Sada smo u fazi ukidanja noćnog rada , a pekarima smo dali uslove petodnevnog rada u nedelji, plate od 120.000 do 200.000 dinara. Plaćeni su kao visokoobrazovani kadar iako cena rada odavno ne prati cene proizvoda, ali nemamo izbora – počinje priču Idrizović.

On smatra da kao društvo moramo da se uključimo kako bismo održali radnike zanatlije, jer ćemo drugačije biti u velikom problemu.

– Trenutno nam je na praksi učenik iz Smederevske Palanke i pošto je reč o vrlo vrednom detetu koje je sada druga godina srednje škole, odlučio sam da mu dam stimulaciju svakog meseca. To ga je toliko motivisalo da je počeo da se trudi i radi, tako da sam mu obećao stalan posao kada završi školu, kao i iznos plate koju sam spreman da mu isplaćujem. Očekujem od njega da za nekoliko godina bude šef proizvodnje i siguran sam da će tako i da bude – objašnjava Idrizović.

On smatra da je ključ u stimulaciji radnika, te da poslodavci moraju da ulažu u radnike i da ih čuvaju kao porodicu i tako zajedno rastu i razvijaju se. Na pitanje kako zadržava svoje radnike i pekare s obzirom na to da je sve više onih koji odlaze u inostranstvo ili za boljom platom, on kaže "svetskim uslovima", domaćinskim odnosom i poslom bez pritiska.

- Imaju sve uslove kao da rade u državnom sektoru, a ne u pekari. U našem društvu su stvari pogrešno postavljene, nema ekonomske logike u tome da se drži cena hleba sa čuvanje socijalnog mira. Bio sam sada u Valensiji u poseti jednoj pekari gde vekna zanatskog hleba košta od osam do 12,5 EUR, a plate radnika su im kao kod nas. Ja sam za to da i seljak koji je posejao žito, mlinar i svi ostali u lancu uberu svoj prinos i da svi budu zadovoljni. Samo je to rešenje. Ovako u pekarstvu imamo evropske plate, a cene socijalne, neodrživo – ističe on.

Većina pekara se slaže sa ovom pričom. Pre desetak godina svaki vlasnik pekare je imao luksuz da se nezadovoljnom radniku zahvali na saradnji i da mu otkaz, dok je danas to nedopustivo. Vlasnik praktično izbroji do deset pre nego što nešto kaže, jer ako pekar ode, drugog će teško naći.

Jedan manji proizvođač i vlasnik zanatske pekare u Zemunu kaže za Politiku da je pekara tražio godinu i po dana, a onda kada je zaposlio stranca još šest meseci je trajao period koliko je trebalo da ga obuči i profiliše za specifičan zanat pravljenja beskvasnog hleba.

– Sada mu plaćam stan i račune, ima dobru platu i nadam se da će ostati, da mu neko neće dati bolje uslove – kaže ovaj vlasnik pekare koji i sam obavlja veći deo posla u proizvodnji.

Kako objašnjava, mladi neće da rade ovaj posao jer je fizički težak, a današnje generacije generalno ne žele da rade fizičke poslove. Mnogi će, kaže on, radije raditi kao konobari za 80.000 dinara nego da vežu kecelju i budu pekari za duplo više novca.

– Oni koji su na tržištu znaju da su pekari deficitarni radnici, pa postavljaju nerealne uslove koje na kraju moramo da prihvatimo iako je plata pekara u Srbiji već neko vreme precenjena. Trguju sa znanjem kao sa valutom, pa ko mora, on i plati – kaže on.