Da li znate šta je imposter sindrom zbog koga se i uspešni ljudi osećaju kao prevaranti? - Ako ste postigli uspeh, to verovatno nije slučajnost

Da li vam se desilo da nakon postignutog uspeha sumnjate u svoje sposobnosti? U trenutku kada ste postigli nešto na šta ste ponosni, ipak se osećate kao da niste zaslužili uspeh, da je to bila slučajnost ili da su vas drugi zavarali da ste kompetentni? Ovaj osećaj nije neuobičajen i može biti znak imposter sindroma – stanja koje pogađa mnoge uspešne ljude.

Imposter sindrom je duboko ukorenjen osećaj da vaš uspeh nije zaslužen i da ste samo imali sreće ili obmanuli druge da veruju u vašu stručnost. Iako su vaši uspesi nesporni, osećate se kao prevarant, što može ozbiljno uticati na vašu sposobnost da uživate u postignućima ili nastavite sa profesionalnim razvojem.

Dr Mia Popić, psihoterapeutkinja i direktorka Sinergija centra, objašnjava kako prepoznati simptome imposter sindroma, kako se on razlikuje od obične sumnje u sebe i šta uzrokuje njegovo pojavljivanje.

Za razliku od povremenih trenutnih sumnji u sebe, koje su obično povezane s određenim situacijama, imposter sindrom je hroničan i ne nestaje, čak ni kada osoba postigne konkretne uspehe. Kako objašnjava dr Popić, imposter sindrom blokira akciju i izaziva osećaj stida i neadekvatnosti, dok zdravi skepticizam može podstaknuti introspektivni rast.

- Najjednostavnije rečeno, imposter sindrom pogađa uspešne ljude koji, uprkos postignućima, ne veruju da su uspešni - kaže ona.

Dr Popić ističe da imposter sindrom posebno pogađa žene, jer je često povezan sa internalizovanim rodnim stereotipima, poput uverenja da žene nisu dovoljno kompetentne za biznis.

- U mojoj psihoterapijskoj praksi, često radim sa ljudima koji se bore sa ovim problemom. Kod žena, kako je moj doktorat pokazao, imposter sindrom može biti povezan sa internalizovanim stereotipima, poput onog da žene nisu dovoljno kompetentne za biznis, što dodatno otežava prevazilaženje ovog problema - objašnjava.

Ipak, problem nije isključivo vezan za žene. Imposter sindrom se takođe javlja kod muškaraca, posebno kod introverata, koji osećaju pritisak zbog rodnih stereotipa da pravi muškarac treba da bude samouveren i dominantan.

- Kao rezultat, njihova tišina i promišljenost se pogrešno tumače kao slabost, što dodatno hrani osećaj da nisu dovoljno "dovoljni" ili da njihov uspeh nije autentičan. Ova društvena očekivanja mogu ih navesti da sopstvene prednosti ne vide kao vredne, već kao prepreku uspehu, iako je njihova snaga upravo u autentičnosti i dubini uvida - priča psihoterapeutkinja.

Imposter sindrom često se razvija već u detinjstvu, kada su postignuća i uspeh često vrednovani više od procesa i truda koji su uloženi u ostvarivanje tih uspeha. Dr Mia Popić, ističe da perfekcionistički roditelji ili nerealna društvena očekivanja mogu postaviti temelje za osećaj da osoba nikada nije dovoljno dobra.

- Kada uspeh postane jedini kriterijum vrednovanja, deca uče da ne mogu da postignu ništa dovoljno dobro, što kasnije postaje osnov za imposter sindrom - kaže ona.

Društveni faktori, posebno rodni stereotipi, takođe igraju značajnu ulogu u razvoju imposter sindroma.

Dr Popić naglašava da žene, na primer, mogu internalizovati uverenje da moraju stalno "dokazivati" svoju vrednost na mestima gde se njihovo prisustvo smatra izuzetkom, poput menadžerskih pozicija ili u preduzetništvu.

- Ova društvena očekivanja često postavljaju barijeru i izazivaju osećaj da žene ne mogu biti dovoljno kompetentne ili uspešne, što dalje podstiče osećaj neadekvatnosti - objašnjava naša sagovornica.

Dr Mia Popić ističe da postoji snažna veza između imposter sindroma i perfekcionizma.

- Perfekcionizam je često osnova imposter sindroma i ključno je razumeti ga iz perspektive REBT (Racionalno-emotivno bihejvioralne terapije), pravca kojim se bavim u svom profesionalnom radu. REBT naglašava da perfekcionizam nije samo težnja ka visokim standardima, već rezultat uverenja da naša vrednost zavisi od savršenog postizanja tih standarda. Perfekcionizam u ovom smislu predstavlja globalno vrednovanje sebe – ideju da smo "dobri" samo ako postignemo savršenstvo, a "loši" ako ne uspemo - kaže dr Popić.

Imposter sindrom, prema njenim rečima, često je manifestacija nezdravog perfekcionizma. Osobe koje ga doživljavaju veruju da moraju sve raditi savršeno kako bi izbegle osećaj stida i neadekvatnosti.

- Nesvesno, koriste perfekcionizam kao "štit" protiv negativnih emocija, uverenja da će, ako nikada ne greše, biti prihvaćeni, voljeni i zaštićeni od negativnog feedback-a. Međutim, savršenstvo je nemoguće postići, a ovaj začarani krug vodi do konstantnog stresa, samokritike i nemogućnosti da se uživa u sopstvenim dostignućima - kaže ona.

Dr Popić ističe da je ključ za prevazilaženje ovog obrasca u učenju bezuslovnog samoprihvatanja.

- Kao neko ko godinama radi sa klijentima na prepoznavanju i prevazilaženju ovih obrazaca, mogu reći da je ključni deo procesa učenje bezuslovnog samoprihvatanja – sposobnosti da vrednujemo sebe nezavisno od uspeha ili grešaka. To je ono na čemu sam radila i u sopstvenom životu, jer sam, poput mnogih, kroz izazove perfekcionizma često preispitivala sopstvenu vrednost. REBT me je naučio da je vrednost svakog od nas mnogo više od postignutih ciljeva i da greške nisu dokaz neuspeha, već prilike za rast. Kada to shvatimo, oslobađamo se zamki perfekcionizma i imposter sindroma i učimo da radimo na visokim ciljevima sa unutrašnjim mirom, umesto sa strahom - pojašnjava psihoterapeutkinja.

Imposter sindrom se često javlja kod uspešnih ljudi jer, ironično, što su ljudi uspešniji, to su više svesni svog neznanja i izazova koji im tek predstoje, dodaje naša sagovornica.

- Uspešni ljudi često imaju visoka očekivanja od sebe, ali su i podložni poređenju sa drugima, što ih može navesti da osećaju kako nisu "dovoljni". Moj rad sa klijentima pokazuje da žene u biznisu posebno osećaju pritisak da opravdaju svoj uspeh jer se često susreću sa stereotipima koji osporavaju njihovu kompetenciju - ističe dr Popić.

Prema rečima dr Popić postoji pet tipova impostera koji ilustruju različite načine na koje se ovaj sindrom manifestuje:

Ljudi koji pate od ovog sindroma često se suočavaju sa prekomernim radom, izbegavanjem izazova i nedostatkom proaktivnosti.

- Ljudi sa ovim sindromom često odugovlače jer se boje neuspeha, što može usporiti profesionalni razvoj i stvoriti disbalans u timskom radu. Takođe, mogu biti skloni prekomernoj samokritici, što ih onemogućava da u potpunosti doprinesu svojim idejama i talentima - kaže ona.

Ovo osećanje, dodaje, može dovesti do obrazaca poput "job hoppinga" — česte promene posla zbog straha da će njihov neuspeh biti otkriven.

- Imposter sindrom može dovesti do obrazca poznatog kao "job hopping" – česta promena poslova zbog straha da će duži boravak na jednoj poziciji razotkriti njihove "nedostatke". Ljudi s ovim sindromom često veruju da njihov uspeh nije rezultat njihove sposobnosti, već sreće ili obmane. Što su duže na nekom radnom mestu, to je veći strah da će biti "uhvaćeni" kao nedovoljno kompetentni, zbog čega menjaju posao ili karijeru kako bi izbegli suočavanje s tim osećajem. Ovaj obrazac, iako donosi privremeno olakšanje, podriva profesionalni razvoj i sprečava osobu da prepozna i razvije svoje talente. Umesto stalnog bega, ključ je u učenju kako da ostanu na jednom mestu, suoče se sa strahovima i izgrade samopouzdanje kroz postepene uspehe i prihvatanje vlastitih vrednosti - ističe.

Imposter sindrom utiče i na prezentacione veštine.

- Imposter sindrom utiče na prezentacione veštine kroz nesiguran nastup, strah od grešaka i smanjen uticaj poruke. U pregovorima se manifestuje kao slabije zauzimanje za sopstvene interese, osećaj da ne zaslužuju ono što traže i lako popuštanje - navodi naša sagovornica.

Kada je reč o prevazilaženju imposter sindroma, dr Popić ističe nekoliko ključnih koraka koji pomažu osobama da prepoznaju simptome i izađu iz začaranog kruga sumnje:

- Rad na prevazilaženju imposter sindroma uključuje nekoliko ključnih koraka, koji su ujedno temelj mog programa za preduzetnike i lidere sa imposter sindromom. Ovaj program zasnovan je na desetogodišnjem istraživanju sprovedenom u okviru moje doktorske studije, a fokusira se na praktične tehnike koje pomažu učesnicima da osnaže svoj profesionalni i lični razvoj. Cilj programa je da učesnici shvate da imposter sindrom nije odraz njihove stvarne sposobnosti, već unutrašnjeg dijaloga koji se može promeniti. Kao što često podsećam učesnike – možda je vreme da poverujete onima koji veruju u vas, dok sami ne počnete - zaključuje dr Popić.