Siniša Pavić - godine raspleta: Mini omaž u Kolarčevoj zadužbini posvećen vanvremenskim filmskih scenarijima

Značaj Siniše i Ljiljane Pavić za srpsku i jugoslovensku kinematografiju nekada je vrlo teško izmeriti, a više reči o tom fenomenu se moglo čuti na tribini posvećenoj ovom filmskom dvojcu i njihovom stvaralaštvu, koja je održana u Kolarčevoj zadužbini u utorak uveče.

Tribinu Siniša Pavić – godine raspleta organizovao je studentski list Opseg a gosti moderatora Vukašina Milijanovića i Vukašina Nedeljkovića bili su Predrag Smiljković, Milan Bukvić i Nenad Stefanović.

Glumac Predrag Smiljković, čovek veoma zastupljen u Pavićevim serijama i jedan od ljudi koji je svojom pojavom zauvek obeležio zlatnu epohu srpskog TV stvaralaštva, za Pavića je imao pre svega reči hvale a dao je više zanimljivih detalja o svom upoznavanju sa slavnim piscem. Prisutnima je otkrio da je tragajući za zakopanim blagom u svom rodnom Vlasotincu sa svojim pokojnim kumom Bogoljubom Mitićem bio velika inspiracija za stvaranje serije Porodično blago, i dan danas veoma aktuelne i rado reprizirane.

Smiljković se kod Pavića pojavio već u Vrućem vetru u jednom kadru kao sasvim mali dečak, a svoju ulogu Tike Špica je kroz dve serije izneo na sebi svojstven način, impresivnim imitacijama za koje kaže da ne predstavljaju nikakvo brukanje ovdašnjeg življa već samo našu sliku u ogledalu.

Mnogo sočnih detalja je otkriveno od strane Smiljkovića, što samo po sebi dodaje na genijalnosti Siniše Pavića i bitan je tas na vagi njegovom poznavanju mentaliteta ovdašnjeg naroda i prosto stapanja sa istim. Iako nije bio iz Beograda, već je u glavni grad Jugoslavije izbegao iz Sinja, mesta u Dalmatinskom zagorju, Pavić je bolje od mnogih drugih upoznao način razmišljanja ljudi i sa ove strane reke Drine.

Još mnogo zanimljivih stvari je moglo da se čuje na ovom izlaganju, a svoje viđenje je dao i Milan Bukvić, jedan od najpopularnijih kvizomana u Srbiji, i redovni učesnik popularnog TV kviza Potera, koji Pavića svrstava u red najvećih ciničara na prostoru Srbije i stavlja ga rame uz rame sa Branislavom Nušićem i Jovanom Sterijom Popovićem. Bukvić je rekao reč dve o problemu poznatom kao malograđanska kultura, koji vidi kao jak kamen spoticanja srpske elite, a navodi da se sa istim problemom i kroz svoje stvaranje suočio i sam Pavić, ali da su ipak njegova dela nadživela i prerasla sve one stvari i probleme i ostala da budu i opomena ali i dodir sa realnošću i u modernom vremenu srpskog postojanja.

Pisac Nenad Stefanović je potom govorio o uticaju ruskih pisaca na Pavića, a pored ponavljanja nekih veoma poznatih replika iz njegovih serija dodao je da je Pavić i pored stvarne slike ovdašnjeg življa znao i da donese određenu dozu maštovitosti, koja bi običnom čoveku dala snage da se uhvati u koštac sa nedaćama koje ga svakodnevno okružuju.

Kao što je već pomenuto u prethodnim redovima, Siniša Pavić se sa porodicom kao dečak preselio iz Sinja u Beograd, a njegov otac Ante (zvani Srbin) bio jedan od učesnika Pobune mornara u Boki Kotorskoj 1918. godine, a koji je pritom ceo svoj život bio dosledan fenomenu jugoslovenstva. Pavići su se u rodnom kraju bavili poslastičarstvom, a sam Siniša je svoj radni vek proveo kao sudija nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Beogradu. Njegova najpoznatija dela, pored pomenutog Porodičnog blaga, su filmski scenariji za Bolji život, Srećne ljude, Višnju na Tašmajdanu a serija Vruć vetar je svoj internacionalni renome takođe prikupljala na ekranima širom Češke, Austrije, Rumunije, Bugarske i Mađarske.