Heljda, put od zaborava do njive i trpeze

Njena lekovita i blagotvorna svojstva nadaleko su poznata i stoga je sve češći izbor građana na trpezama.

Jekoslav Purić iz zlatarskog sela Radijevići, jedan je od najvećih proizvođača heljde i spelte u novovaroškom kraju. On je odlučio da znanje koje je sticao na Agronosmkom fakultetu, primeni i na strmim, divljim terenima rodnog kraja posadivši ove žitarice.

-Uprkos suši i lošim vremenskim uslovima, zadovoljan sam prinosima ove godine. Heljdino brašno smo prodavali do sada po 200 dinara a speltino po 180, ali zbog čitave situacije i poksupljenja goriva ćemo i mi morati dići cene za nekih 20 odsto. Na ovim nepristupačnim brdima, teško je uzgajati bilo šta. Samo da se preore zemlja od Jadovnika do Čemernice je izuzetno teško, ali svesni smo da ništa nije lako i da novac ne pada sa neba, zato smo zavrnuli rukave. Nakon što se zemlja uzore, heljda i spelta se suše, skladište i nakon toga sukcesivno melju, prema potrebama tržišta - kaže Jekoslav za RINU.

Ovaj zlatarski domaćin još 2003. godine posadio je heljdu na samo četiri hektara, kad o tome niko nije ni razmišljao. Danas, sedmnaest godina posle, svoje zasade proširio je na 24 hektara, a heljdino brašno prodaje se od Priboja do Subotice.

- Ove žitarice su jedno vreme bile zapostavljene. Zbog svoje crne boje, heljda je dugo smatrana sirotinjskom hranom i kao takva bila je iskorenjena sa ovih njiva. Međutim, poslednjih godina postala je izuzetno popularna zbog svojih lekovitih svojstava, pa se sada mnogo više traži nego ostale žitarice - rekao je Jekoslav.

Heljdino brašno najslađe je kada se samelje pod kamenim točkom vodenice potočare, a iako nekad namenjena samo siromašnima sada se se specijaliteti kao heljdopita nalaze u ponudi najskupljih restorana.