Srbija mora da uvozi šljivu - Više od dve trećine domaćeg roda završi u rakiji

Najveća količina šljive, oko 70% od ukupne proizvodnje, preradi se u rakiju, dok se u sušenu šljivu preradi oko 12%. Oko 8-10% se izvozi u svežem stanju. Preostala šljiva ostaje za domaću potrošnju, pri čemu se jedna količina plasira na kvantaškim i zelenim pijacama za upotrebu u svežem stanju, dok se drugi deo preradi za pekmez, džem, marmeladu, slatko...

Srpski agroekonomista, profesor Miladin Ševarlić kaže da Srbija nije, ni pored toga što se od najvećeg dela roda pravi rakija, uspela da zaštiti šljivovicu pa su to onda uradili drugi.

- Šljivovica je kvalitetnije piće od viskija. Država nije vodila računa o marketingu i zato nismo zaštitili naš brend. Jer, Srbija ima najveću zastupljenost "čačanske" u odnosu na ostale. Ali, nije napravljeno istraživanje kako bi se stvorio preparat koji bi oterao virus šarke šljive. Zbog toga, recimo, danas "požegače" ima samo u tragovima - kazao je Ševarlić.

Zbog toga što se najveći deo roda šljive prepeče, Srbija je primorana da uvozi šljive. Sveža šljiva se najviše uvozila iz Italije i Ruske Federacije, a najveće količine sušene šljive uvezene su iz Makedonije i Italije. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, procenjuje se da autohtone rakijske sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta ploda, učestvuju sa polovinom u ukupnom broju stabala.

- U 2016. godini uvezena je mala količina šljive, oko 688 tona, što je za 34% manje u odnosu na prethodnu godinu. Od ukupne količine uvezene šljive, oko 20% je bila sušena. Veliki je broj starih, tradicionalno podignutih zasada, sa gustinom sadnje od oko 400 sadnica po hektaru i sa zastarelim sortimentom, čiji je prinos oko 3,3 tone po hektaru. U poslednjih nekoliko godina sve je više modernih zasada šljive, sa prinosom oko 14 tona po hektaru - kažu u Ministarstvu poljoprivrede.

Aleksandar Tomić, vlasnik Agranele, kompanije koja je poslednjih godina najveći srpski izvoznik ovog proizvoda, kaže da je najveći problem nastao nakon podizanja cene suve šljive.

- Sa naših 10.000 tona proizvedene suve šljive, mi smo imali višu cenu nego Argentina i Čile čija je godišnja proizvodnja 100.000 tona. Naravno da su kupci onda počeli prioritetno da kupuju od njih, a od nas su kupovali tek kada bi suve šljive zafalilo na tržištu - kaže Tomić.

Pakovanje suve šljive od 250 grama, inače, u pojedinim svetskim marketima košta i više od 4 EUR pa je jasno da je reč o ekskluzivnom proizvodu koji može doneti dobru zaradu.