(Ekonomist) Savski amfiteatar, najskuplji komad zemljišta u Beogradu - Magacin od četiri milijarde evra

(foto : www.beobuild.rs)

Srpski Menhetn, kako se naziva deo Beograda uz obalu Save od Savske ulice do Brankovog mosta, i koji se prostire na oko 80 hektara najatraktivnijeg zemljišta, sa svojim američkim rođakom nema ništa zajedničko do imena i znamenja.

Često se za taj kraj kaže da je najpoželjnije parče zemljišta u Srbiji - jezgro je starog Beograda, uz samu reku, osunčano, a istovremeno je uz glavne saobraćajnice. Međutim, umesto modernih preduzeća, stambenih zgrada, škola, obdaništa, sportskih i zelenih površina koji su na tom prostoru trebalo uveliko da zažive, jer su zamišljene još pre četvrt veka, Savski amfiteatar, kako se zvanično naziva taj prostor i dalje liči na industrijsko predgrađe iz starog socijalističkog filma.

Sa Starog železničkog mosta, najpre se zapaze napušteni magacini, neki i porušeni, ali ipak ograđeni bodljikavom žicom, koja je, izgleda, jedini „objekat“ podignut u poslednjih nekoliko decenija. Ispod tog mosta put se račva ka reci, sa jedne i, sa druge strane zaobilazeći vagone i ogromne kontejnere sa oznakom ŽIT (Železnički integralni transport) Beograd, ka unutrašnjem delu takozvane Bare Venecija.

Trenutno je to srce nečega što bi jednog dana trebalo da postane grad na vodi. Na mestu većine nekadašnjih društvenih firmi nalaze se skladišta i proizvodne hale koje su mnoga preduzeća zakupila i prilagodila novoj nameni. Za potez između Starog železničkog mosta i Gazele, dakle za više desetina hektara zemljišta, ne postoji regulacioni plan, pa se ne zna ni koliko, ni gde sme da se gradi.

Tu „rupu“ u urbanističkim planovima iskoristili su „dovitljivi“ preduzetnici, pa je niklo mnoštvo novoizgrađenih objekata koji su u fazi legalizacije. U jednoj takvoj fabrici boja i lakova pre nekoliko godina izbio je požar koji je gasilo 60 vatrogasaca, 14 vatrogasnih vozila i jedan brod. Takav objekat napravljen je bez ikakvih građevinskih mera i dozvola i nije usamljen slučaj, premda ne bi smeo da se nalazi u blizini stambenih naselja. Inače tik uz mnogobrojna skladišta i proizvodne pogone koje se šire duž reke, odavno su podignuta radnička naselja.

Gotovo jednoobrazne prizemne kuće naslanjaju se jedna na drugu. Imućnije vlasnike izdvajaju i klima uređaji. Iz baraka u kojima živi siromašniji komšiluk kulja dim od šporeta na drva. Radničke barake nakon Drugog svetskog rata dobili su zaposleni u društvenim firmama koje su danas većinom privatizovane. Jedan od najstarijih stanara je deda Tiosav, koji je u Bari Venecija još od 1956. Kad je nedavno rekonstruisana Karađorđeva ulica, deo naselja u kojem on živi, ostao je bez struje cele dve nedelje.

„Baraku smo dobili na korišćenje ja i još jedan radnik od bosanske firme Maglić gde sam radio više od 28 godina. Sad ko zna šta će biti. Meni su ljudi kazivali još od 1930. da se ovo ovde sve ruši, a sad je 2009. i sve je više kuća do kuće“, kaže Tiosav koji je ušao u devetu deceniju i još radi kao čuvar.

Premda je za savsko priobalje s obe strane reke od 1985. napravljeno nekoliko projekata koji su predviđali novi grad na reci, a od kojih je najpoznatiji Europolis, dalje od zamisli nije se stiglo. Stvari bi, međutim, uskoro mogle da se pomere sa mrtve tačke.

Oživljavanje Savskog amfiteatra, koji će da obuhvata oko 185 hektara sa leve, novobeogradske, i sa desne strane Save, trebalo bi da od danas zapuštene obale napravi budući centar grada sa novim ulicama, trgovima, kejovima, javnim građevinama, poslovnim i stambenim zgradama. Urbanistički zavod Beograda nedavno je završio prvi program za takav, praktično prvi urbanistički plan. Prema rečima arhitekte Aleksandre Tilinger, koja je rukovodilac projekta u Zavodu, pre svega se vodilo računa o tome da taj projekat bude realan. Ona kaže da su se strušnjaci koji su radili na tom projektu, uzeli u obzir i ranije ideje, te da su u svojim vizijama „potencirali ekološki aspekt i kulturno istorijsko nasledje Savskog amfiteatra“.

„Zbog toga je važno opredeljenje pri izradi programa bilo očuvanje vizura grada, kao i ekološki pristup, koji se ne odnosi samo na količinu već i na raznovrsnost zelenih i slobodnih površina“, kaže Tilinger. Tako će projektanti morati da vode računa o tome da ne projektuju nebodere koji će zakloniti pogled na reku, a zelenilo će morati da zauzima više od polovine površine jednog stambenog bloka.

Međutim, ključni problem zbog kojeg se dosad nije krenulo sa regulacijom, pa ni sa gradnjom u Savskom amfitetru još nije rešen. U vlasništvu Železnica Srbije je, naime, najveći deo zemljišta gde treba da nikne novi grad na vodi, a da bi on uopšte počeo da se gradi, železnički saobraćaj mora da se izmesti ili da se barem smanji njegov obim. U Zavodu kažu da izgradnja grada ne zavisi direktno od izgradnje Prokopa, ali da je, ipak, predviđeno da se grad razvija u fazama, odnosno prvo sa novobeogradske strane, gde je nehigijensko naselje koje je ipak pravno „čisto“, pa su za njega investitori više zainteresovani.

Inače, već sad vlasnici zemljišta sa desne, starogradske obale Save, licitiraju svoje kvadrate na oko 2.000 evra, jer je u pitanju, pre svega, za posao dobra lokacija. S obzirom na to da je u planu izgradnja više od dva miliona kvadrata s obe strane Save, već sad, urbanistički neuređen prostor vredi više od četiri milijarde evra. Sve i da gradske i republičke vlasti postignu dogovor sa Železnicom sutra, za tako krupan infrastrukturni projekat potrebno je barem dve decenije da se dovrši, tvrde stručnjaci. Skeptici tvrde da se još za 50 godina Beograd neće spustiti sa ove strane na reku.

Kupljeno jeftino, izdaje se skupo

Železnica Srbije, jedno je od retkih preduzeća koje zauzima veliki broj hektara u Bari Veneciji, a koje još nije privatizovano. U prospektu o profilu preduzeća kao osnovna delatnostna vodi se organizaciju kontejnerskog prevoza putem železnice i pretovar kontejnera sa železnickih kompozicija. Ipak, najveće prihode ta firma ostvaruje od iznajmljivanja otvorenih i zatvorenih skladišta. U tom delu zakupci su spremni da daju po nekoliko hiljada evra mesečno da proizvode i skladište svoju raznovrsnu robu- od toalet papira, preko kompjuterskih komponenti, hrane i pića do ferolegura. Jedan takav zakupac čija se firma Man Com bavi proizvodnjom vrata i prozora kaže da za oko 40 ari magacinskog i proizvodnog prostora mesečno samo za zemljarinu Železnicama plaća oko 3.000 evra.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs