Miloš Jojić, fudbaler - Borusija je oaza pozitivne energije

(Miloš Jojić)

Kada odu van granica srpske fudbalske nedođije, domaći asovi se u velikom broju slučajeva dobrano načekaju na svojih "pet minuta", posebno u klubovima prve kategorije. U međuvremenu neretko klonu duhom, jer su ovde bili maženi i paženi, pa su vrlo često nespremni na zaobilaženje u krojenju startnih postava na novoj adresi. S našim sagovornikom Milošem Jojićem nije bio taj slučaj...

- Reći ću vam samo da mi neki od mojih kritičara, ne tako davno ubeđenih da nemam potencijal za veliku scenu, sada traže dresove! Nemam ih dovoljno, niti su ovi koje imam za svakoga. Razumeće me. Valjda...

- Lako je navići se na bolje, a ja sam bio sreće da iz srpske fudbalske institucije pređem u još veći klub i još jaču ekipu

- Posle svakog meča svi dobijemo papir s najrazličitijim egzaktnim podacima. Između ostalog i o pretrčanim kilometrima i brzini kretanja. Brojke kažu da samo s Obamejangom ne mogu da se merim

- Klop nam je čas nam kao otac, čas kao drugar. Otvoren je i tolerantan, ali i autoritativan. S njim je sve lako i sve predstavlja uživanje

I pre kraja fudbalske jeseni znalo se da najbolji "Partizanov" i superligaški igrač Miloš Jojić neće dočekati proleće na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Nije bila tajna da je na oku više ambicioznih nemačkih klubova, ali nije bilo malo iznenađenih njegovim transferom u "Borusiju" iz Dortmunda. Čak i u "njegovoj" Humskoj... Bio je zatečen i sam Jojić, dugo neozbiljno shvatan i često zapostavljan ofanzivni vezista srpskog prvaka i naše A reprezentacije.

Krajem januara potpisao je za jedan od najorganizovanijih klubova Evrope i možda najomiljeniji bundesligaški tim u Srbiji.

– Sve se odigralo munjevito. Još jesenas sam čuo da se Borusija interesuje za mene, ali nisam imao pojma da li je i koliko ta priča ozbiljna. Skoro da sam bio zaboravio na nju kada sam usred priprema, tada već zvanično, obavešten da je stigla konkretna ponuda iz Dortmunda. Menadžer je sutradan otišao u Beograd na razgovore s Upravom. Dogovor je brzo postignut, ja sam se ekspresno spakovao i iz Antalije otputovao u Nemačku. Prošao sam lekarske preglede i posle samo dva-tri dana od prvog pravog kontakta klubova postao jedan od Milionera – vraća film nekoliko meseci unazad Miloš Jojić na početku prvog intervjua za srpske medije od preseljenja u Nemačku.

Da priča bude zanimljivija, popularni Zeka se još kao klinac "ložio" na Bundesligu, pa su i ptičice na grani znale da bi sve dao da baš u Nemačkoj postane "gasterbajter".

– Ovim transferom ostvario sam dečački san. Bukvalno! Oduvek sam voleo i pratio nemački klupski fudbal čvrsto verujući da je Bundesliga idealno mesto za mene. Svi su znali za taj moj san koji je, eto, postao stvarnost. Da zadovoljstvo bude još veće, potpisao sam za jedan od najvećih evropskih klubova. Važno je što sam pre toga stigao da ostavim trag u mom "Partizanu". Bio sam šampion s crno-belima, dao gol Crvenoj zvezdi, rešio večiti derbi, iz Humske stigao do A selekcije i poneo titulu najboljeg igrača prošle jeseni. Miran sam napustio Srbiju.

Jojić je možda i previše samokritičan, ali ipak ističe da nije sumnjao da je igrač za top ligu i veliki klub. Neki jesu, pa su trljali oči na vest da je "prosečni i sporovozni maneken" završio ni manje ni više nego u redovima finaliste prošle Lige šampiona. Potom su još gutali knedlu kada mu se ime sve češće pojavljivalo među starterima Borusije.

– Nikada nisam komentarisao tuđa mišljenja, jer svako ima pravo na svoje, pa ne bih ni sada da trošim mnogo vremena na priče koje su kolale o meni. Reći ću vam samo da mi neki od tih kritičara, ne tako davno ubeđenih da nemam potencijal za veliku scenu, sada traže dresove! Nemam ih dovoljno, niti su ovi koje imam za svakoga. Razumeće me. Valjda...

Kada odu van granica srpske fudbalske nedođije, domaći asovi se u velikom broju slučajeva dobrano načekaju na svojih "pet minuta" u novim klubovima, posebno u onima prve kategorije. U međuvremenu neretko klonu duhom, jer su ovde bili maženi i paženi, pa su vrlo često nespremni na zaobilaženje u krojenju startnih postava na novoj adresi. S našim sagovornikom nije bio taj slučaj.

– Uvek sam realan u očekivanjima. Nisam računao da ću bez priprema s novom ekipom, u svojoj prvoj sezoni u inostranstvu i tako velikom klubu, odmah upasti u prvih 11. S druge strane, verovao sam da neću dugo čekati na debi, pošto sam brzo seo na klupu. Tako je i bilo. Nije prošlo mnogo vremena do prvih minuta na terenu, niti do prvog gola, premijere u Ligi šampiona... Idem polako, ali dovoljno brzo. U mom stilu, korak po korak.

Mada je pravo niotkuda "upao" među poznatije, priznatije i plaćenije kolege, ljubimac "Partizanovih" navijača nije se čak ni samom početku bundesligaške karijere osećao kao Alisa u zemlji čuda.

– Prvi utisak s prvog treninga drži me evo već tri meseca. Borusija je oaza pozitivne energije. Lako je navići se na bolje, a ja sam bio sreće da iz srpske fudbalske institucije pređem u još veći klub i još jaču ekipu. Bez predrasuda i garda prema pridošlicama, ma odakle one stigle i ma koliko o njima (ne) znali. Saigrači su odmah prihvatili kao njima ravnog, s tim što je jedino Mihtarijan imao predstavu ko sam i odakle dolazim. Setio me se s prijateljske utakmice njegovog bivšeg tima Šahtjora i "Partizana" na pripremama, u vreme dok nam je Grant bio trener. Ni drugi utisak se nije promenio. Još tada sam video da svi Borusijini poznatiji starosedeoci nisu mnogo bolji od mene. Ni brži, ni fizički jači. Ni trener Klop mi ništa nije tražio da promenim. Pomoćni trener Buvač i kolega iz reprezentacije Subotić su bili tu da me upute u osnovne stvari. Eto zašto i kako sam se bez problema uklopio, iako nisam znao nemački.

Čak i oni koji od početka polagali velike nade u Jojića imali su dilemu da li će se, za njihove pojmove nešto sporiji Miloš, snaći u okruženju gde se igra (pre)brzo. Ispostavilo se da nije bilo potrebe za tim...

– Svako pametan, objektivan i iskren tačno zna posle utakmice koliko je bio dobar ili loš, koristan ili neupotrebljiv. U Borusiji nam nakon svake utakmice, uz standardnu zajedničku analizu, podele i dokaze za to. Svi dobijemo papir s najrazličitijim egzaktnim podacima. Između ostalog i o pretrčanim kilometrima i brzini kretanja. Brojke kažu da samo s Obamejangom ne mogu da se merim.

"Borusija" nema novca za razbacivanje kao "Bajern", niti moć i uticaj minhenske fudbalske imperije, ali se nosi s Bavarcima i drugim evropskim bogatašima tako što skoro bez greške nalazi nebrušene "dijamante", pretvara ih u bleštav fudbalski "nakit" i, pošto ga prethodno dobro iskoristi, za lepe pare prepušta najbogatijim "igračima".

– Nisam načinjao tu temu sa saigračima, da bih mogao da vam otkrijem neku našu zajedničku teoriju o formuli uspeha Borusijinog skautinga. Jedino vidim što i ostali, da sportski direktor, stručni štab i njihovi saradnici imaju njuh za malo poznate mlade fudbalere s velikim potencijalom, koji kasnije, na njima znan način, pod njihovom komandom, izrastu u vrhunske igrače, interesantne još većim klubovima. Ništa nije slučajno u njihovoj selekciji. Nema stihije ni u kasnijem radu s njima. U pitanju je razrađen sistem.

Gde god se pojavi, trener Dortmunda Jirgen Klop izaziva poštovanje i simpatije zbog načina na koji vodi ekipu, jednostavnog i muškog fudbala koji forsira, sportske filozofije, izjava bez dlake na jeziku i živopisnog temperamenta. Osvojio je i doskorašnjeg vezistu Partizana.

– Klop je još više drugačiji i zanimljiviji od ostalih trenera nego što sam zamišljao gledajući ga na televiziji. Nisam radio s pozitivnijim i strastvenijim čovekom od njega. Jasno je da ima fudbal u malom prstu, ali neverovatno je koliko ga obožava. Borusiju i svoje igrače takođe. Čas nam je kao otac, čas kao drugar. Otvoren je i tolerantan, ali i autoritativan. S njim je sve lako i sve predstavlja uživanje.

Željko Buvač radi u senci šefa, ali Klop nikada nije krio koliko svoje uspehe duguje prvom pomoćniku, čoveku rodom iz Republike Srpske.

– Prvo što mi je Klop rekao bilo je: "Željko je mozak, a ja sam stomak!" Toliko o Buvačovoj ulozi i uticaju na Borusijin fudbal. Jirgen je taj koji priča, normalno, dok je Željko, logično, povučeniji. Ali zajedno vode treninge. Strašan tandem! Rezultati savršeno ilustruju njihovo međusobno razumevanje i saradnju.

Mada je došao iz slabašne Jelen Superlige, iz kluba koji i kada dobaci do nekog UEFA takmičenja statira u grupnoj fazi pre sigurnog ispadanja, momak iz Stare Pazove brzopotezno je debitovao u jednom od najboljih klubova Bundeslige. Nanizao je desetak nastupa, dao četiri gola i s Borusijom osetio "barut" Lige šampiona.

– Da sam "crtao" debi, ne bih ga tako naslikao. Jedni kažu da sam se upisao u strelce u 15, drugi u 16, a neki u 17. sekundi. Kako god, iz prve sam dao prvi gol za Borusiju, za vodeće mesto na listi rekordera u brzini datih golova među bundesligaškim novajlijama. Do kraja polusezone pogodio sam još tri puta i stigao do dvocifrenog broja nastupa u domaćim takmičenjima, usput pekao zanat u Ligi šampiona. Imam čime da se ponosim na kraju prve inostrane polusezone, kao i razloga za optimizam u narednoj. Logično je da budem još bolji, sigurniji i uigraniji, pošto ovog leta odradim prve kompletne pripreme s timom. Već razmišljam o tome kako da što spremniji dočekam prozivku 4. jula. Neću imati mnogo lufta između ove američke turneje s reprezentacijom i novog okupljanja u Dortmundu, pa neću preterivati s plandovanjem. Odmoriću taman onoliko koliko mi je potrebno da se "resetujem".

Mada su sezonu završili samo sa jednim osvojenim trofejom, u avgustovskom Superkupu Nemačke, u klubu niko ne pravi dramu zbog izgubljene bitke za "salataru", neuspeha u finalu nacionalnog kupa i opraštanja od Lige šampiona pre polufinala. Naprotiv!

– Vidim da su u klubu zadovoljni upravo završenom sezonom. Nisam je počeo s Borusijom, pa mi nije poznato šta su tačno bili ciljevi, ali čim nisu nezadovoljni znači da su ostvarili zacrtano. Završili smo kao drugi u Bundesligi, dva puta "tukli" šampionski Bajern koji na terenu ne deluje moćno kako izgleda posmatračima sa strane, uzeli mu trofej u Superkupu, a za jedan gol, u nestvarnom revanšu s Real Madridom, ostali bez polufinala Lige šampiona. I to sve u sezoni s toliko teških povreda važnih prvotimaca.

Robert Levandovski je odavno Bajernov napadač, defanzivac Manuel Fridrih je već na izlaznim vratima. Signal Iduna Park mogao bi da napusti Marko Rojs, ali i još neki važni prvotimci, što kod Borusijinih fanova stvara bojazan da bi viceprvak Bundeslige mogao u nove izazove slabiji nego sada.

– Ne raspitujem se u klubu i ne pratim nemačke medije da bih "u glavu" znao ko nam sigurno odlazi. Nema potrebe, jer ne sumnjam da Klop i Buvač imaju odavno smišljena rešenja za svaku situaciju. Makar one bile vanredne kao u slučaju povrede Blaščikovskog. Čim je stradao setili su se mene i preko noći me doveli na njegovo mesto. Nema zime za "Borusiju".

POSAO, KUĆA, POSAO, KUĆA...

Miloš Jojić u Nemačkoj živi još mirnijim životom od onog kojeg je vodio u Beogradu. Kao u čuvenom stihu...

– Stvarno je tako. Kada nisam u karantinu i ne igram utakmice, vreme provodim na relaciji kuća–trening kamp. Dok iz predgrađa Dortmunda stignem u klupski sportski centar, spremim se za trening, odradim ga, odslušam sastanak ako ga ima, odem na masažu ako mi je potrebna i vratim se natrag, prođe ceo dan. Prazne hodove između obaveza ispunjavam učenjem nemačkog jezika, čitanjem knjiga i gledanjem filmova. Kada poželim da odem na ručak ili večeru u grad, društvo mi uglavnom prave Subotić, Fridrih ili Durm.

EVROPSKA CRVENA ZVEZDA

Projektilom iz slobodnjaka, u prošlom prolećnom večitom derbiju, Jojić je srušio šampionske snove "Crvene zvezde". Sada priznaje da mu teško pada izvestan povratak titule u komšijsko dvorište, nakon šest godina.

– Sami smo najveći krivci za izgubljene bodove protiv Novog Pazara, Vojvodine i Napretka. S ovako jakim timom, posle onako dobrih priprema... Mada, titula ide "najboljem timu" u Evropi. Nije bilo jednostavno trkati se s nekim ko je tako lagano pobeđivao do meča s Partizanom. Čak ni serija jednog Bajerna nije toliko dugo trajala. Fascinatno...

MORAŠ DA SE POLOMIŠ NA TERENU!

Džodžić, kako našeg reprezentativca često oslovljavaju u Nemačkoj, čuo je za neviđenu odanost navijača žuto-crnih klubu, ali je tek u direktnom kontaktu s njima shvatio koliki su ta ljubav i podrška.

– Ajde što stalno igramo pred punim stadionom, sa skoro 81.000 sedećih mesta, nego što svi navijaju svih 90 minuta, a ne samo jedna ili dve tribine kao kod nas. Uz nas su i kada nam ne ide, kao posle izgubljenog kupa kada smo se jedva probili do našeg sportskog kampa od ljudi koji su došli da nas pozdrave. Čak i Levandovskog koji ide u mrski im Bajern! Ispratili su ga kako zaslužuje neko koji im je doneo toliko radosti.

Ko ne može da stigne na otvoreni trening jednom nedeljno, kada se skupi po šest-sedam hiljada duša, taj u gradu čeka priliku za slikanje, čestitke, razgovor, autogram. Bez napadnog i bezobraznog prilaženja. Kako onda da se zbog njih ne polomiš na terenu?

Nemoguće!

Piše: Olgica Nikolić

Izvor: