Tadija Kačar, nekadašnji bokserski as - Boks u tami podruma

Tadija Kačar (Foto: Mozzart sport)

U ringu je plenio elegancijom, dobro osmišljenim napadima i munjevitim refleksima. Osvojio je Tadija Kačar mnogo medalja tokom bogate bokserske karijere, ali spletom čudnovatih okolnosti, na evropskim i svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama nikada s najvišeg postolja nije pevao "Hej, Sloveni"

O tom "srebrnom prokletstvu", neveselom stanju u kojem se danas nalazi srpski boks, kao i o svom političkom angažmanu s Tadžom, kako ga oslovljavaju neki novi klinci u rukavicama koje on uči plemenitoj veštini, razgovarali smo u kafiću "In Conto" koji se nalazi u sklopu velelepnog "Spensom".

- Karijeru sam završio uspešno i kao sportista i kao čovek, pošto sam se dokazao i na sportskom i na polju obrazovanja. Boksu sam poklonio najveći deo života i zato se godinama unazad borim da neki novi talenti imaju optimalne uslove za razvoj, kako bi našoj zemlji donosili medalje. Ali u tom nastojanju imam malu podršku, zato što u Srbiji sve što je avangardno nailazi na otpor kod ljudi koji u životu nisu ništa uradili – kaže Tadija Kačar.

Mislite u svetu boksa nisu ništa uradili?

– Ne samo boksa, nego nisu ništa dobro uradili ni za državu, ni za sport. Međutim, iako su takvi, došli su u situaciju da se oni pitaju. Naime, ovaj delegatski sistem odlučivanja doveo je do toga da istu težinu na glasanju ima i klub koji ima 20 takmičara i onaj klub koji rekreativno organizuje bokserski sport.

Zbog čega je to tako?

– Tako su organizovana udruženja građana i jednostavno svaki klub učlanjen u bokserski savez ima istu specifičnu težinu. Mi smo u Vojvodini to uradili drugačije, jer smatramo da ne mogu da budu jednaki klubovi koji imaju više takmičara u nekoliko starosnih kategorija, s onima koji dovedu dva rekreativca na neko takmičenje. U Srbiji je to nakaradno urađeno, s obzirom na to da statut BSS-a nije inoviran već godinama i nisu ubačena pravila koja Svetska bokserska organizacija nalaže. Poslednjih sedam godina boks u Srbiji vode oni koji nemaju nikakav osećaj za realnost i odgovornost. Oni misle da sport postoji zbog njih, a ne obrnuto. Valjda je poenta da tim mladim bokserima obezbedimo uslove koje su nekad, neki dobri i pametni ljudi, obezbeđivali meni i mojoj generaciji. Naše je bilo samo da budemo fokusirani na trening, adekvatan odmor i što bolji nastup u ringu. Iz tog razloga smo i imali sjajne rezultate.

Ko danas vodi reprezentaciju?

– Sedam godina je vode neobrazovani, loši i nedokazani treneri koji nikad ništa u životu nisu napravili valjano ni za sebe, ni za klub, ni za društvo. Bar da su bili takmičari i da možeš da ih istolerišeš na konto njihove karijere. To je katastrofa i zato se borim da to promenim.

Imate li prave saveznike u toj borbi?

– Imam mnogo prijatelja u boksu. U našem društvu mora da se napravi diferencijacija, mora elitizam da postoji, jer ne može neko ko je neobrazovan i neuspešan da upućuje primedbe nekome ko je fakultetski obrazovan i više od toga, nekome ko je napravio rezultate na svim poljima. Kod nas je moral, kao značajna karakteristika i pojedinca i društva, tokom minulih 20 godina srozan na najnižu moguću stepenicu. Ljudi se ne libe ni od čega, prvo što im je porodično vaspitanje loše i što je njihovo okruženje loše, a potom i što im je mentalni kapacitet nizak.

Da li je takva atmosfera u našem boksu skopčana sa političkim dešavanjima?

– To nije povezano s politikom i nadam se da će već na predstojećoj skupštini BSS-a, zakazanoj za 14. novembar, većina shvatiti težinu novonastale situacije. U slučaju da ne shvate, boks će nam i ubuduće biti u tami podruma.

Pojavljuju li se talenti i danas kao u stara dobra vremena?

– Kako da ne, talenata ima mnogo. Pod ovim nebeskim svodom su stasali Zvonko Vujin i Vujković, braća Kačar, Sreten Mirković i Mirko Puzović, Labudović, Žika Jelesijević, Ćure Ristić, Šaćko... Njihovih naslednika ima. Samo, nemaju prave uslove i pratnju, a kad kažem pratnju, mislim na trenersku podršku. Na primer, ne može tebi učiteljica da predaje i u osnovnoj i u srednjoj školi i na fakultetu. Zna se ko šta predaje i na kom nivou. Kod nas svako sebi daje toliki značaj, nipodaštavajući druge u tvrdnji da je njegovo znanje najmerodavnije.

Pomenuli ste malopre brata Slobodana, gde je i šta radi legenda?

(Foto: Mozzart sport)

– Slobodan je u Novom Sadu i posvetio se praćenju tenisa, pošto njegova kćerka trenira taj sport.

Koliko ima godina?

– Marina ima 21. godinu i pobedila je na nekoliko turnira do sada. Ukoliko bude uporna kao njen tata, verovatno će imati uspešnu karijeru.

Je l’ Slobodan digao ruke od našeg boksa?

– Bio je predsednik BS Srbije, da bi bez ikakvog kriterijuma bio smenjen s te funkcije. Sud je naložio ponovne izbore, međutim, on nije hteo da se kandiduje rekavši da ga s takvim osobama ne interesuje nikakva saradnja.

Vi imate dvojicu sinova. Bave li se oni sportom?

– Stariji sin Nenad igra vaterpolo na Siciliji za jedan klub iz Katanije. Tamo se oženio Italijankom Idom Lindom i podarili su mi unuku Ninu, a za nekoliko meseci ću dobiti još jedno unuče. Loza Kačara se nastavlja.

A mlađi sin?

– Nikola je u svojoj generaciji bio najtalentovaniji vaterpolista u zemlji i odskakao je od ostalih, kao što je svojevremeno odskakao Vanja Udovičić. Bio je osmostruki prvak Jugoslavije u plivanju. Ipak, zbog takozvanog Adenovog sindroma, koji je posledica smanjenog imuniteta organizma, lekari su mu savetovali da se ne bavi vrhunskim sportom. Završio je Ekonomski fakultet i trenutno je na masteru.

Čudo nisu navlačili rukavice, mora da ste ih bili okačili visoko na zidu?

– Nenad je dva puta bio bokserski prvak Jugoslavije u kadetskoj konkurenciji. Paralelno je trenirao i vaterpolo i onda sam mu sugerisao da se opredeli za nešto od to dvoje. Izabrao je vaterpolo, a sad, da l’ je pogrešio ili nije, to on zna, ali sam siguran da je nastavio da trenira boks, osvojio bi jednu od medalja na Olimpijadi.

Otac fudbalera Gojka Kačara je vaš i Slobodanov rođeni brat?

– Jeste, Sreto je naš najstariji brat i očigledno je napravio pravi izbor kad je sina odveo na fudbalski stadion, umesto na bazen. Gojko je imao tešku povredu prošle godine, na sreću se oporavio i uskoro počinje da igra i za njega ima dosta prostora da se još više dokaže.

Jedno vreme ste bili politički aktivni. U kojoj meri trenutno pratite dešavanja u politici?

– Od samog uvođenja višepartijskog sistema bio sam meta mnogih stranaka. I bez ikakvog interesa bio sam i sa jednima i sa drugima i sa trećima, a nikada nisam bio na nekom položaju, niti sam zahvaljujući stranci zaradio i jedan dinar, niti sam imao kakvu privilegiju. Jednostavno, podržavao sam nove ideje, demokratiju, sa željom da dođu najbolji, najstručniji i najpametniji ljudi na vlast. Što bi rekao narod, ne mogu rage da izvuku kola iz gliba, nego mladi i zdravi konji. E sad, kod nas ima raga i među mladima koji nisu na adekvatan način obrazovani. U moje vreme nisi mogao da upišeš fakultet ako nisi vrlodobar ili odličan. Sad fakultet završava i Kurta i Murta.

Gledate li TV, čitate li dnevnu štampu?

– Pratim sve, naravno, jer živimo tu gde živimo i gde nam, nažalost, politika kreira budućnost. Da je sreće, politika bi bila samo prolazna stanica u našim životima i mislili bismo na nju samo na dan izbora. Umesto toga, ovde je najveći biznis bavljenje politikom. Daj bože da konačno mladi, obrazovani i stručni ljudi dobiju šansu i povedu Srbiju napred i da se pritom ne gleda ko je iz koje stranke, nego šta i koliko može da učini za svoju zemlju.

Iščitavate li uredno sportsku štampu?

– To se podrazumeva. Znam u svakom trenutku šta se događa i to ne samo u boksu, nego i u svim drugim sportovima. Evo, zatekli ste me u društvu fudbalera Laneta Jovanovića i kako da sedim s njim u društvu, a da ne znam šta se radi u svetu fudbala.

Spustite li se kad do Dunava?

– Novi Sad ima najlepši geografski položaj na svetu i on je za mene najlepši grad. Leži pored Dunava, najveće evropske reke, u blizini je Fruška gora, dok je na drugoj strani nepregledna ravnica. Kad mi dođu prijatelji iz inostranstva i prošetaju Dunavskim kejom, kad im pokažem SC Vojvodina i Petrovaradinsku tvrđavu, kao i čuvene salaše, oni se potpuno oduševe i kažu da takvu lepotu nigde nisu videli na svetu.

Vidi se da ste u dobroj kondiciji. Zaljuljate li džak s vremena na vreme?

– Kako da ne, često sam u trenerci. Svaki dan sam u BK "Novi Sad", gde sam predsednik Skupštine. Imamo sijaset talentovanih momaka i ne žalim trud da im prenesem svoje znanje kako bi jednoga dana postali šampioni. Iskreno, teško to ide, ali se nadam da će se pojaviti neko kome će to biti jedini cilj.

Kako to mislite, ima talenata, samo teško ide rad s njima?

– Jedno je biti talentovan, a drugo žestoko trenirati. Današnji klinci bi voleli mnogo da dobiju s malo uloženog rada, a to ne može. Oni bi hteli da postižu vrhunske rezultate i da žive boemski. Kad im to zamerim, oni mi odgovore: "E moj Tadžo, nije više ko u tvoje vreme, danas svi izlaze!" Ma svi koji idu u noćne izlaske završe karijeru pre nego što su je i počeli.

Koristite li u kladionici obilje informacija koje uvek imate?

– Ja se ne kladim, za razliku od mog sina Nikole koji je redovan MOZZARTOV igrač. Često me zapitkuje šta mislim, na koga da bacimo 50 dindžosa. I bogami, ume da vam baci kasu u nokdaun, a-ha-ha...

SREBRNA MEDALJA KAO SUDBINA!

Da li vam je dugo trebalo da se pomirite sa sudbinom večitog osvajača srebrne medalje?

– Moje prvo razočaranje je bilo kad mi je u Kijevu, u finalu juniorskog prvenstva Evrope, pukla arkada u meču s Rusom Bičkovim. Sledeće takmičenje je bila Olimpijada u Montrealu kada sam u finalu izgubio od Poljaka Jiržija Ribickog. Po završetku poslednje runde trener Bruno Hrastinski me je zagrlio, čestitao i pitao što se ne radujem kad sam postao olimpijski šampion. Ja mu rekoh, polako čika Bruno, radovaću se, samo da skinem rukavice. Kad je na proglašenju spiker pročitao kako je s 5:2 pobedio Ribicki, poželeo sam da ima neko dugme u ringu, da ga pritisnem i upadnem u neki bunar. Bio sam mnogo razočaran, jer ti u ringu tačno znaš koliko si udaraca primio, a koliko zadao i ne može niko da te farba. U to vreme predsednik svetske sudijske organizacije bio je Poljak Lisovski koji je završio posao sa sudijama. Osećaj krađe u sportu je neverovatno loš.

BIO SAM BOLJI OD SIKSTA SORIJE

Šta je bilo na SP-u u Beogradu 1978. godine?

– Šestoro Jugoslovena je bilo tad u finalu (Šaćirović, Ristić, Bogujevci, Perunović, Vujković, Kačar, prim. aut.) i svi smo igrom slučaja borbe izgubili. Sa ove vremenske distance, neko će reći kako možda nismo zaslužili prolaz u finale, ali to nije tačno. Većina je zaslužila finale i većina je zaslužila da postane prvak sveta. I dan-danas mislim da Kubanac Siksto Sorija nije bio bolji od mene. I na kraju, izmaklo mi je zlato i na EP-u u Kelnu 1979. godine. U ravnopravnom meču sudije su dodelile pobedu Rusu Nikoljanu. Ali dobro, tad nisam bio u optimalnoj formi.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor: