Andrija Živković, fudbaler - Niš ekspres

Andrija Živković (Foto: mozzart sport)

Da li je iko mogao da pretpostavi da će najbolji igrač "Partizana" u prvih pet kola biti momak koji je u julu napunio tek 17 godina?! Meteorski uspon tinejdžera s "južne pruge" nagnao je i selektora Orlova Sinišu Mihajlovića da ga pozove "pod zastavu". Ipak, zbog problema s vizom za Ujedinjeno Kraljevstvo, Andrija Živković nije dobio priliku da obori rekord Mitra Mrkele i postane najmlađi reprezentativac u istoriji naše zemlje. Upoznajte novi biser iz fabrike talenata u Humskoj.

Posle samo pet minuta u njegovom društvu jasno vam je da je Nišlija Andrija Živković smiren i lepo vaspitan momak. Nije od onih tinejdžera koji su kao "na iglama", staložen je, nigde ne žuri i krasi ga zrelost nesvojstvena momcima od 17 godina.

Teren je potpuno druga priča... Živković "vozi" uz desnu aut-liniju kao "Niš ekspres" na auto-putu! Izuzetno je prodoran, opasan kada povuče loptu u sredinu, a "golgeterski" račun u "Partizanu" otvorio je projektilom u mrežu kragujevačkog Radničkog 25. avgusta. Ove sezone odigrao je tri utakmice za crno-bele u Superligi, sa impozantnim učinkom – tri gola i dve asistencije!

To nije sve... Malo je nedostajalo da Andrija Živković 10. septembra u Kardifu uđe u istoriju srpskog fudbala. Selektor Orlova Siniša Mihajlović želeo je da ga pozove "pod zastavu" za meč sa Velsom, ali vađenje vize za Ujedinjeno Kraljevstvo u roku od nekoliko radnih dana bilo je nemoguća misija. Da nije bilo administrativne prepreke, Živković bi dobio šansu da postane najmlađi reprezentativac (rođen 11. jula 1996) u istoriji našeg fudbala! Ovako, barem još neko vreme, odoleo je rekord Mitra Mrkele koji je 17. novembra 1982, protiv Bugarske u Sofiji, igrao za SFR Jugoslaviju sa 17 godina i 130 dana.

Naravno, Andrija nema za čim da žali. Jeste fraza, ali pred njim je sve vreme ovog sveta. "Mozzart" je "ukrao" mali deo njegovog slobodnog vremena kako bi ga bolje predstavili.

Gde i kada si počeo s fudbalom?

– Čim sam se rodio, a-ha-ha... Sačekali su me krevetac i fudbalska lopta. To je bukvalno početak, a preko puta moje kuće je klub "Car Konstantin". Već od treće godine tu su me upisali roditelji. Moglo bi se reći da sam tu imao prvo iskustvo treninga ili bolje rečeno učenja fudbala.

Mogao si dosta da naučiš i od oca Jovice?

– Apsolutno. Nekada je igrao fudbal u niškom "Radničkom", često i sada razgovaramo o fudbalu. Ne znam tačno zbog čega, ali znam da je oko 20. godine prestao s aktivnim igranjem.

Koliko si vremena proveo u "Car Konstantinu"?

– Sigurno pet-šest godina. Igrao sam uglavnom za starije generacije, pa sam sa 10 godina bio u konkurenciji dečaka od 12 i 13. Pretpostavljam da je to značilo da imam talenta. Učestvovao sam i na brojnim turnirima kao igrač podmlatka "Radničkog", recimo u Kladovu. Zatim sam otišao u privatni klub "Nacional" koji drži Mihajlo Jurasović, tamo sam ponovo igrao za starije. Proveo sam u "Nacionalu" dve do tri godine, u ligi Istočne Srbije bili smo prvi. Od 80 utakmica odigrali smo jednom nerešeno, bez poraza. Igrao sam u međuvremenu u mlađim kategorijama reprezentacije, čini mi se da su me tada primetili ljudi iz "Partizana".

Na koji način se realizovao tvoj dolazak u Beograd i potpisivanje stipendijskog ugovora?

– Mislim da je prvo tu bio Bata Kole (Nedeljko Kostić, prim. aut.) i još neko iz Uprave, ali ne znam tačno ko. Polako su se dogovarali s roditeljima i to je u suštini to. Nema tu neke velike filozofije.

Kako si reagovao kada su ti rekli da ideš u "Partizan"?

– Prvo nisam mogao da verujem. Naježio sam se, kao i sada kada pričam o tome. Bilo je mnogo uzbudljivo. Zamislite klinca kojem je u osnovnoj školi rečeno "ideš u Partizan"! Do tada sam crno-bele gledao na televiziji, a odjednom sam postao deo toga! Nestvarno i predivno. Oduvek sam bio partizanovac, sa ocem sam gledao ponekad uživo "Radnički" iz Niša, ali se vrlo dobro znalo za koga navijam. Otkad sam stigao u mlađe kategorije "Partizana", retko sam propuštao utakmice prvog tima.

Kada si stigao u Beograd?

– Godinu i po dana bio sam, kako se to kaže, na "putnom trošku". Niš–Beograd–Niš... Odlazio sam na utakmice, a u Nišu privatno trenirao. Bili su to baš dobri i jaki treninzi. Kada sam završio osnovnu školu došao sam u Beograd, kratko sam bio u jednom, a posle se preselio u stan u kojem sam sada s roditeljima. Oni su sa mnom u Beogradu od selidbe. Odlaze za Niš kada sam u reprezentaciji, a dešava se da budem i sam. Oni su moja glavna podrška. Brinu se o meni na najbolji mogući način.

Fudbal je zajednički imenitelj za oba grada, ali je velika razlika između Niša i Beograda u načinu života i ambijentu?

– Naravno, Beograd je ipak daleko najveći grad u Srbiji. Nisam imao predstavu kako ću biti prihvaćen u školi i klubu, bio mi je potreban određeni period za adaptaciju. Sa ove distance čini mi se kao da je vreme od tada proletelo. Sada mi je super. Najviše vremena provodim s Miladinom Stevanovićem iz Teleoptika, onda su tu Saša Lukić i Danilo Pantić, uglavnom se mi družimo.

Nije uobičajno da se profesionalni sportista tvojih godina opredeli za redovno školovanje?

– Idem u Tehničku školu "Zmaj" i trenutno sam treća godina, uspeh vrlodobar. Redovno školovanje u mojim okolnostima jeste naporno, ali i dalje mogu to da postignem. Iskreno, s obzirom na to da sam u prvom timu, idem kada god imam vremena. Zahvalio bih na razumevanju svima u "Zmaju", jer za školske obaveze mi ostaje malo vremena. Često imam dva treninga, pa trening i utakmica, tako ukrug... Čujem kako mnogi kažu "vi ste fudbaleri, lako je vama u životu", a nije uopšte! Borimo se da nešto stvorimo i od toga da kasnije živimo. Preduslov za uspeh je ljubav prema fudbalu, a ja nikada nisam razmišljao o nečem drugom. Oduvek su za mene postojali pre svega lopta i gol.

(Foto: mozzart sport)

Sećaš li se prve utakmice u kadetima "Partizana"?

– To se ne zaboravlja. Ne sećam se doduše imena protivnika, ali vrlo dobro pamtim da smo dobili maltene dvocifrenom razlikom i da sam postigao pet golova (osmeh). Te sezone osvojili smo titulu. Nisam siguran tačno kakav sam učinak imao, ali sam "Crvenoj zvezdi" dao gol. Titula je bila naša i sledeće sezone.

Ušao si u prvi tim na prethodnim zimskim pripremama, kod trenera Vermezovića. Brzo je usledio debi protiv Novog Pazara?

– I sada vidim svoj centaršut ka Mitroviću, pogodio je prečku... Nisam znao da ću ući u igru, sve mi je bilo mnogo uzbudljivo. Čini mi se da se igrao 67. minut, rezultat je bio 0:0 i iznenadila me je odluka šefa da me baci u vatru. Sve je to bilo lepo, neverovatan osećaj. Mnogi su me posle meča zvali da čestitaju, ali ja kao da nisam bio ni svestan da sam debitovao za najbolji tim u Srbiji.

Koliko ti je bilo teško kada si, nakratko, bio vraćen u omladince zbog nesporazuma oko profesionalnog ugovora? Potom si, na zadovoljstvo navijača "Partizana", potpisao vernost na tri godine.

– Mnogo mi je bilo teško. Volim "Partizan", sanjao sam da postanem profesionalac i igram za prvi tim. Kada mi je rečeno da se vraćam u omladince, stvarno me je pogodilo. Prihvatio sam odluku kao pravi sportista, trenirao kod Ilije Zavišića, trudio se koliko mogu. Pregovori su nastavljeni, napokon je postignut sporazum i vraćen sam u prvi tim. Zaista ne bih mogao da opišem koliko mi je to značilo i kakvo sam olakšanje osetio.

Nalaziš se u centru pažnje od utakmice protiv "Tuna". U Švajcarskoj je izgledalo kao da nemaš ni najmanju tremu i da iza sebe imaš značajno evropsko iskustvo?

– Bio je to moj prvi međunarodni meč za "Partizan", nije mi bilo važno protiv koga igram. Ne potcenjujem protivnika, ali jedino o čemu mislim jeste da uživam u fudbalu. Važna stvar je što na "Partizan" gledam kao na veliku ljubav. Dao sam sve od sebe protiv "Tuna", borio se, pružio maksimum i pre nego što sam izašao na teren rekao "kako bude – biće". Ne razmišljam o tome da li je neko od mene stariji ili iskusniji. Meni je cilj da prođem protivnika, centriram ili dam gol.

Trenutno si jedan od glavnih igrača "Partizana", sa tri gola doprineo si da su crno-beli posle 5. kola na vrhu tabele?

– Čudno je što sam u tim mečevima postizao golove uvek u drugom poluvremenu. Dobro, na prvoj utakmici i nije moglo da bude drugačije, jer sam ušao u 65. minutu. Naravno, lepo mi je i mnogo mi je drago. Dobar je osećaj i kada namestiš gol, kao kada sam protiv "Rada" asistirao Fofani. Videćemo šta se se dogoditi dalje, nije potrebno da žurim i nimalo se ne zanosim. Moram stalno da se borim za mesto u timu, ali najvažniji je rezultat ekipe. Kada je on dobar, doći će i individualni učinak. U "Partizanu" imam sjajan odnos sa saigračima, sa svima sam dobar što se kaže. Uvek sam tu šta god da se od mene zatraži, a sa druge strane imam veliku podršku od svih, što je za mene vrlo važno.

Sve se odvija neverovatnom brzinom. Prošao si mlađe reprezentativne selekcije, nedavno dobio poziv od selektora mlade reprezentacije Radovana Ćurčića, a da nije bilo problema oko vize igrao bi možda i za A tim protiv Velsa?!

– Igrati za reprezentaciju je svetinja. Zaista mi je drago da selektor Siniša Mihajlović računa na mene i smatram to velikom obavezom i privilegijom. U kojoj god reprezentativnoj selekciji da budem, mogu da obećam da ću pružiti sve od sebe. Atmosfera u mladoj reprezentaciji bila je sjajna. Svi su momci super, odlično su me prihvatili, nema veze što sam najmlađi.

Kakve su tvoje ambicije?

– Pre svega mi je bitno da se adekvatno razvijam. Želim da ostanem što duže u "Partizanu", da uradim nešto za klub što će se pamtiti. Da se osvoji sve što je moguće i da se igra Evropa, a maštam naravno i o Ligi šampiona. Znam da to mnoge interesuje, ali sada stvarno ne razmišljam o odlasku u inostranstvo.

Ko je po tebi najbolji fudbaler na svetu?

– Leo Mesi, impresionira me njegov stil igre. Ima odlične prodore, brz je sa loptom, sa lakoćom asistira i postiže golove. Kako samo prođe kroz trojicu...

Brzo si postao poznat, što je normalno za fudbalere "Partizana", posebno kada imaju meteorski uspon poput tvog. Šta misliš o tome?

– Ne znam stvarno, mnogo mi je čudno. Donedavno sam igrao za kadete, a sada za prvi tim šampiona Srbije. Sve se brzo dešava. Moje je da uživam i radim svoj posao.

Koliko si često u Nišu i kako na tebe sada gledaju komšije?

– Bio sam baš nedavno, posle utakmice u Užicu i to posle mesec i po dana. Retko idem, jer nemam vremena, a do Niša mi je potrebno dva sata i u suštini se ne zadržavam dugo, jer tek što stignem moram nazad. Što se tiče reagovanja okoline u Nišu... Pa dobro, oseća se promena i to pozitivna, ali ništa preterano. Prepoznaju me sada mnogi, čestitaju, sve je to lepo i prijatno.

Piše: Milan Vuković

Izvor: