Ivica Kralj, nekadašnji golman "Partizana" - Vraćam se u klub

Ivica Kralj (Foto: mozza sport)

Otkako je pre četiri godine otišao u "penziju", Ivica Kralj se tek s vremena na vreme pojavi u medijima, a obavezno kada novinari, različitim povodima, evociraju uspomene na sada već famozni plasman "Partizana" u Ligu šampiona, avgusta 2003. godine. To ipak ne znači kako je nekadašnji čuvar mreže crno-belih, zasićen višegodišnjim bavljenjem fudbalom, izgubio interesovanje za najvažniju sporednu stvar na svetu. Naprotiv, revnosni je gledalac gotovo svakog okršaja Ilića i družine i, kao i svakom zagriženom partizanovcu, nije mu svejedno što je klub njegove mladosti iz godine u godinu sve dalje od evropske scene.

S markantnim, vazda nasmejanim Grbaljcem, sastali smo se u bašti restorana stadiona u Humskoj i na početku razgovora ga upitali kakav je osećaj prezivati se Kralj...

– Moji drugari imaju običaj da mi kažu: "Ivice, blago tebi, jer kad ti neko kaže gde si, kralju, znaš da te ne zeza!" Svakako da je vrlo lep osećaj i ujedno privilegija prezivati se Kralj – kaže Ivica Kralj.

Da ti nezaboravni glumački bard Petar Kralj, nije bio neki rod?

– Nije, jer su moji Crnogorci s Grblja, to je tamo od Tivta prema Budvi ispod Lovćena, do mora tamo. Rođen sam u Kotoru, a odrastao u Tivtu, dok je Pera Kralj bio poreklom s Banije. Često mi se događalo kad smo igrali prijateljske utakmice po Vojvodini da mi iz publike dobacuju: "Gde si, rođače?" U trenu se zapitam ko li je sad i onda se ispostavi da je reč o čoveku iz Krajine.

Jesi li imao čast da se upoznaš s Perom?

– Jesam, jesam, davno je to bilo i mnogo puta smo se kasnije videli. Oslovljao me s "rođo" i bio je potpuno pozitivan lik, tako da je posle njegovog odlaska ostala ogromna praznina.

Ivice, tebe novinari obavezno ubace u rubriku "Kucamo na vrata zaboravljenih asova", samo kad se obeležava godišnjica čuvenog plasmana "Partizana" u Ligu šampiona. Ljuti li te to?

– A ta se rubrika u Crnoj Gori zove "đe su, što čine", a-ha-ha... Ma ne, dosta je bilo i pojavljivanja u javnosti, stvarno. Ceo život neka presija, karantini, pripreme, utakmice i čim sam završio karijeru, posvetio sam se porodici. Maštao sam o trenutku da mogu 15 dana sa ženom Draganom i ćerkom Sarom da provedem na letovanju i zimovanju.

Za razliku od velikog broja vrhunskih fudbalera, ti po odlasku u penziju izgleda nisi imao problem šta ćeš sa viškom slobodnog vremena?

– Prestao sam da treniram kad mi je izlazak na teren počeo da predstavlja napor, a uz to su učestale i povrede, što je sve dovelo do nedostatka motiva. Kažu da golmani mogu do 40. godine da budu aktivni, međutim, kopačke sam okačio o klin u 36. i mislim da sam to uradio u pravo vreme. I, kao što rekoh, odmah sam se usredsredio na porodicu.

Koliko Sara ima godina i da li se bavi nekim sportom?

– Sara ima 13 godina, velika je devojka, a i prilično je visoka, već ima 170 cm. Trenira tenis i igra poprilično dobro.

Je l" to znači da si počeo ozbiljno da ulažeš u njen teniski razvoj?

– Ne, nismo mi iz te priče. Nama je bitno da tenis zna da igra dovoljno dobro da bi ga igrala rekreativno. E sad, da li će postati ozbiljna teniserka, videćemo. Činjenica je da ne mogu svi da budu Đoković, Ana Ivanović ili Jelena Janković, što mnogi misle za svoju decu da mogu. U svakom slučaju, najvažnije nam je da se bavi sportom.

Vratimo se na tvoje prve penzionerske dane, kako si organizovao dan?

– Prvih godinu dana sam putovao, družio se s prijateljima i onda, da ne bih baš džabalebario, odlučio sam da idem u posetu klubovima u kojima sam igrao po Evropi, ali i u one gde su bili moji drugari. Faktički, bio sam njihov gost.

Iza toga je stajala želja da se otisneš u trenerske vode ili je nešto drugo u pitanju?

– Ne, želeo sam sa strane da pratim kako, u svakom pogledu, funkcioniše ozbiljan klub. Isprva su mi stvari delovale komplikovano, međutim, ubrzo sam uvideo da je sve vrlo jednostavno. Svi su oni, bilo u Portugalu, Nemačkoj ili Holandiji, uspostavili sistem koga se pridržavaju i u slučaju da neko ode, ništa se ne menja, za razliku od nas, gde kad neko ode, odmah se postavlja pitanje: "Šta ćemo sad".

Ti si izgleda skupio pare da kupiš neki klub i zato si šacovao?

– A-ha-ha... Nisam imao takve ambicije, nego sam to radio znajući da ću imati korist od toga za godinu dana, dve, pet, nije bitno. I dan-danas praktikujem posete viđenijim evropskim klubovima.

Ipak, za tebe važi krilatica "svuda pođi u Partizan dođi" jer si redovan na svim utakmicama crno-belih...

– A kako ne bih bio kad sam u Partizanu od 14. godine života i dobro znam kako je bilo ranije, a znam i kako je sad.

I kako je sad, snalaziš li se u tom galimatijasu?

- Ja više ne znam tu šta je, ali ne gledam na stvari tako, pošto mene ne interesuje ko vodi klub ili ko će ga voditi sutra ili za koju godinu. To je moj klub, volim ga kao svi oni koji su igrali u njemu i zato nas bole neke stvari. Šest godina smo šampioni i nismo napravili stepenik više i ne znam koju tačno težinu ima činjenica što dominiramo tako dugo na domaćoj sceni. Čim nisi u Evropi, malo se gubi smisao, svi te zaboravljaju. Dovoljno je samo da se uđe u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, bodovi ne moraju da se osvoje, međutim, tu si, na sceni.

Šta je ključni problem, gde škripi?

– Od ovih velikih klubova niko ne bi bio lud da toliko novca ulaže, a da ne mora. Do dobrih rezultata se dugačije ne može stići. Partizan uvek ima izuzetno talentovane klince, ali oni moraju da pored sebe imaju umetnike i znalce od kojih će da uče. Mislim da je to rešenje.

Mnogi bivši asovi su dobijali kancelariju u Humskoj. Da li si i ti imao slične ambicije?

– Dolazili su i brzo odlazili i to je ono što mi je žao. Sve ih znam, sve su to moji drugovi koji su potrošeni za šest meseci, iskoristili su njihovo ime i kao da nikada nisu bili tu.

Je l" ti, poučenim njihovim iskustvom, vagaš pravi momenat?

– Naravno, učim se na tuđim greškama jer hoću da uđem u klub kako valja, a ne na šest meseci da bi me neko pustio niz vodu.

S kim se sve družiš?

– Družim se sa svima, i s onima koji su bili u klubu, kao i s nekima što su sada u njemu. Sve u svemu, nije to Partizan na koji smo mi navikli. Pritom, nije sporno da u tom Partizanu ima kvalitetnih i dobrih ljudi koji zaslužuju svoje pozicije.

Veruješ li u bolje dane?

– Nadam se, evo počeli ste i vi novinari, počela je i publika da primećuje da tu nešto ne valja...

Da je nešto trulo u državi Humskoj?

– Da je nešto trulo, baš tako! Verujem da će se stvari promeniti i krenuti u pravom smeru, jer ponavljam, ima tu sposobnih ljudi koji opravdavaju posao za koji su zaduženi. Sad je pitanje šta ćemo s ovim drugima.

Otići će valjda sami...

- Pa teško, a-ha-ha...

Pratiš li naše reprezentativne neuspehe?

– Pratim i nerviram se kao i svi mi što se nerviramo. Koliko znam, nikad se u istoriji nije dogodilo da tako rano završimo kvalifikacije. Mada, treba reći da nismo imali ni dovoljno sreće u nekim utakmicama, poput one s Belgijom.

Jesi li pratio minuli prelazni rok, šta misliš o transferu Gereta Bejla, lica koje plaši Barselonu?

– A-ha-ha... moglo bi se reći da Barsa treba da zazire od njega, međutim, 100.000.000 evra je prilično suluda suma. S druge strane, ljudi iz Reala nisu naivni da bi loše procenili da li im se tolika investicija isplati.

Moguće je da ga nisu keširali, nego će Totenhem dobiti lovu na rate?

– A-ha-ha, ili na čekove! Bilo kako bilo, to pokazuje koliko smo daleko od cele te priče, koliko su Real, Barselona, Mančester i ostali velikani, za nas neka druga planeta. Bar da možemo da se pribiližimo nekom budžetu do 15.000.000 EUR. Opet se vraćam na Partizan, slažem se da nekog moraš da prodaš, ali ne baš sve.

Ivice, šta radiš u slobodno vreme, ima li kakve rekreacije? Jesi li uzimao učešće u čuvenim partijama malog fudbala u novobeogradskom balonu Crveno i crno, gde su doskora nekadašnji asovi crno-belih vodili žestoke okršaje?

– S profesionalnim bavljenjem fudbalom sam završio 2009. godine i nisam hteo da se reaktiviram, pošto su ti mečevi bili i više nego profesionalnog karaktera. Tamo su pucali zglobovi i zadnje lože, to je bukvalno bio rat na terenu i zato sam samo išao da ih gledam. Basket je oduvek bio moja velika ljubav kojoj nisam smeo da se posvetim kao aktivan fudbaler. E došlo je vreme da nadoknadim propušteno s drugarima s kojima se na košarkaškom terenu družim nekih dvadesetak godina. S vremena na vreme odigram i partiju tenisa.

Priča se da Dragan Ćirić igra tenis skoro kao nekad fudbal. Ima li istine u toj priči?

– I te kako ima. Ćira je ozbiljan teniser, igra svaki dan već godinama unazad. On, Bata i Ivan u 10 sati, to se zna.

Imaš li omiljene restorane i kafiće?

– Odlasci u "Franš" za mene su odavno postali tradicionalni. Volim da siđem i do reke, ali samo radnim danima, pošto je za vreme vikenda tamo haos. A leti se zna – pravac more.

Ideš li "dolje" često?

– Idem, kako da ne. Sad mi je lako kad nemam obaveza, ako mi se ide, upalim automobil, pošto izbegavam avion i krenem za Tivat. Usput svratim na Zlatibor, vidim se s drugarima i produžim.

Bojiš se letenja?

– Da, jer sam imao nekoliko katastrofa letova i zato tamo gde razdaljina nije preko 1.000 kilometara putujem autom.

U kojoj meri se trudiš da budeš informisan?

– Volim da budem u toku i kad je sport u pitanju i kad je reč o politici. Sad, nisam baš nešto lud za politikom, ali neke osnovne stvari znam. Što se tiče televizije, obožavam da gledam "Slagalicu" na RTS-u. Zanimljivo je da znam mnogo ljudi koji prate ovu emisiju. Nekoliko puta sam bio gost na Javnom servisu i imao sam priliku da gledam kako se sve prekida kad Milka Canić treba da gledaocima poželi dobro veče.

Da nisi dobijao neke ponude za učešće u rijalitima?

– Mogao sam pre dve godine da uđem u Survajver i to je jedini šou koji je po mom ukusu. Možda bih i ušao, međutim, kad sam čuo da se po gašenju kamera ne dele pljeskavice, odustao sam. Uostalom, svi se vrate sa 20 kilograma manje, što govori o svemu. Jeste da nisam neki preveliki gurman, ipak, ne znam kako bih izdržao s tako malo hrane. Možda ću sledeću ponudu prihvatiti, dok me ostali rijalitii ne zanimaju, s tim što nemam ništa protiv onih koji u njima učestvuju, svako ima svoju priču.

Gde sebe vidiš u dogledno vreme? Planiraš li da izađeš iz rova?

– A-ha-ha, oduvek sam bio direktan, šta sam mislio to sam i govorio, iako sam svestan da to nije uvek pametno. Istovremeno znam da nisam nikome dužan, niti da moram da sviram po nečijim notama. Rečju, nezavisan sam. Svakako, voleo bih da jednog dana budem u tom Partizanu. Dobro, želje su jedno, realnost je možda drugačija. Ipak, ubeđen sam da će se pre ili kasnije stvoriti uslovi za moj povratak.

Kad pomenu note, kad si u nekom veselom društvu koju pesmu voliš da čuješ?

– Svakog od nas dirne neka iz rodnog kraja, a moja pesma u takvim situacijama je "Prođoh skoro Crnom Gorom".

DRULOVIĆEVI KLINCI SU PRAVO OSVEŽENJE

Kako bi prokomentarisao uspeh naših fudbalera do 19 godina?

– Momci predstavljaju veliko osveženje. S Drulovićem sam igrao, dobri smo drugari i znam šta se sve dešavalo i tokom kvalifikacije i na samom šampionatu. Realno, niko to od njih nije očekivao posle kvalifikacija. Neko će reći da su imali sreće, samo sreću treba da zaslužiš, ona se ne događa slučajno. Videćemo sad šta će dalje s tim momcima da bude. Vidim da su neki već otišli u inostranstvo. Golman Rajković je došao u Zvezdu i ne znam da li će se izboriti za mesto. Za golmana je najgore kad ne brani. Ne znam, možda je bolje bilo da ostane u Jagodini kao njihov pozajmljen igrač.

POSAO TRENERA GOLMANA JE DEVALVIRAN

Zašto više nemamo toliko dobrih čuvara mreže kao nekad?

– U stara dobra vremena, čim golman krene na loptu, znalo se da li je đak beogradske, splitske ili mostarske škole. U međuvremenu je devalviran posao trenera golmana i onda se kuka zašto nemamo golmane. S čuvarima mreže mora dosta da se radi i to je veoma ozbiljan posao.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor: