Miloš Ninković, fudbaler - Konačno kod kuće

Miloš Ninković (Foto: Mozzart Sport)

Stara poslovica kaže "čovek koji uđe u kuću koja se ruši ili je lud, ili je to njegova kuća". Pošto narodnim mudrostima valja verovati, zaključićemo da je reprezentativac Srbije iracionalnom odlukom da dođe na Marakanu u ovom trenutku pronašao put do svog doma.

Vesti o dolasku Miloša Ninkovića u Crvenu zvezdu imale su, među onima kojima je crveno-bela boja u srcu, takvu pažnju da su mogle da se uporede s informacijama u vezi s dobijanjem čuvenog datuma. "Čudo" se tog 4. jula konačno dogodilo – Ninković je stigao na Marakanu.

U intervjuu za MOZZART Sport Miloš ne krije da bi ishod bio potpuno drugačiji da je slušao okolinu, jer je odnos "za" i "protiv" bio otprilike kao među navijačima Đokovića i Marija na Centralnom terenu poslednjeg finala Vimbldona. I zaista, ne pamti se da je skoro neko povukao sličan potez: Ninković je bio slobodan na tržištu, imao je iza sebe odličnu sezonu u Evijanu, devetogodišnji staž u kijevskom Dinamu, zavidnu reprezentativnu karijeru... A umesto u Španiju, Grčku ili Francusku, došao je u Srbiju i rekao "da" klubu u kojem je jedino sigurno da ništa nije sigurno.

Ovakav, hazarderski i emotivan potez svaki navijač mora da poštuje i da zapamti, ali i oni koji sede u foteljama na Marakani. Ninković im je ukazao veliko poverenje, a o tome šta je sve prethodilo tome, kako se borio s pritiskom okruženja i mnogo čemu drugom s Milošem smo razgovarali u kafiću "Laterna", u neposrednoj blizini beogradske Marakane...

Miloše, euforija je prošla, stigao si u Crvenu zvezdu. Kakvi su prvi utisci?

– Izuzetna mi je čast što sam u Zvezdi. Da nisam sad potpisao ugovor, verovatno ne bih nikad ni došao u klub za koji navijam odmalena. Imao sam u početku određeni strah kako će sve izgledati, koliko će saigrači biti zadovoljni, ljudi u klubu... Dosta sam razmišljao, međutim, prevelika želja i još neke privatne stvari su uticale da prelomim. Seo sam, stavio sve na papir, još jednom razmislio i rekao da je pravi trenutak, baš sad kad je ovako teško. Da dođem kad sam bez ugovora, kao slobodan igrač i u najboljim godinama. Možda sam napravio lud potez, ali... Nisam hteo da dođem recimo sa 32-33 godine i da ne budem u fizičkom stanju da pružim ono što se od mene očekuje – počinje Ninković.

Od čega si imao najveći strah?

– Da budem potpuno iskren, najveći strah je od toga kakva će biti situacija u Zvezdi, jer ukoliko sam došao da pomognem, moramo svi da imamo zajednički cilj. Kako ljudi u klubu, tako i igrači. Da nema ličnih interesa. Igrači moraju da budu zadovoljni. Bolje da imaju, na primer, 500 evra i da znaju kada će ih dobiti, a ne da im obećavaju deset-dvanaest hiljada evra i da od toga ne bude ništa. Teško je praviti rezultat u situaciji kada igrač dođe na trening s milion problema u glavi, kad razmišlja da li duguje ovom, onom, da li ima za stan, hranu. Na početku pregovora sam rekao da je bolje da ne gubimo vreme ni ja ni Zvezda ako će i dalje biti tako. Razumem ja da se kasni s platom možda 20 dana, mesec, ali pola godine-godinu, to je katastrofa. Dobio sam čvrste garancije da se tako nešto neće događati. I pritom nisam prilikom priče o isplati mislio prvo na sebe i na svoj novac, nego na ostale igrače. Poverovao sam ljudima iz Zvezde i videćemo da li će oni ispuniti svoja obećanja.

Na koji način su te savetovali ljudi iz fudbala, prijatelji, porodica?

– Biću iskren, porodica je bila protiv. Ali i mnogi drugi. Ma ne znam da li je dva odsto ljudi s kojima sam razgovarao reklo da sam uradio pravu stvar. Opet, odluka je moja. Spremiću glavu za to što me ovde očekuje. Daću sve od sebe da napokon prekinemo tu dominaciju Partizana.

U poslednjih nekoliko godina optilike se znalo da čim počne prelazni rok Ninković dolazi u Zvezdu, nije važno da li je leto ili zima. Kako si se ti osećao u tim trenucima?

– Sve je to počelo mnogo da me nervira i ne samo mene, nego verujem i sve koji čitaju novine. Svima sam se verovatno popeo na glavu, a-ha-ha...

Kad si kontaktiran prvi put?

(Foto: Mozzart Sport)

– Ukoliko bismo baš išli unazad, to je bilo pre 10 godina, kada sam pričao s Draganom Džajićem. Igrao sam u Čuki, dok je trener Crvene zvezde bio Slavoljub Muslin. Čekao sam da se dva kluba dogovore, međutim, u to vreme nisu baš bili najbolji odnosi Džajića i Aleksandra Mihajlovića. Onda je stigla ponuda od Dinama od 1.000.000 dolara i tu je bio kraj svakoj priči. Ne da u to vreme tu sumu nisu mogli da plate Zvezda i Partizan, nego ni mnogi drugi klubovi. A u bliskoj prošlosti, Robert Prosinečki me je zvao kad je stigao stigao u Zvezdu. Čak sam se i video s njim, imali smo obostranu želju za saradnjom, ali nije je tada bilo moguće ostvariti jer sam imao ugovor s Dinamom.

U javnosti se stvorila slika kao da su u Crvenu zvezdu stigli Kristijano Ronaldo i Mesi "zamaskirani" u lik Miloša Ninkovića. Šta navijači zaista mogu od tebe da očekuju?

– To je ono što i meni smeta. Fudbal nije tenis, ne igra ga jedan čovek, pa sve i da je došao Inijesta, ne bi mogao ništa sam da uradi. Fudbal je kolektivni sport, ne mogu da očekuju da ću sam da pobeđujem, već od mene treba očekivati pomoć, pre svega zbog iskustva koje posedujem.

Koliko si uopšte svestan kvaliteta srpskog fudbala koji je na slabijem nivou od onog u Ukrajini i Franuskoj?

– Nisam nikada igrao našu prvu ligu. Otišao sam iz Čukaričkog koji je tada bio drugoligaš i u to vreme je sigurno naša prva liga bila mnogo jača nego što je trenutno. Sigurno je samo da kada igraš u Crvenoj zvezdi, gde god da odeš, svi su maksimalno motivisani. Nigde neće biti lako. Tereni će verovatno biti mnogo gori nego u Francuskoj, ali dobro, u Ukrajini su takođe bili užasni tereni.

Pričalo se da si imao otvorne, višemilionske ponude na stolu od raznoraznih klubova, a onda su se pojavile i određene sumnje da je to zaista tako...

– Ja shvatam da ovde ljudi uglavnom gledaju svoj, lični interes, kroz novac. Ne samo u sportu, nego generalno u životu. Zbog toga nam je ovakvo stanje u društvu... Izgubile su se emocije u čoveku, tako da... Samo onaj ko se ne razume u fudbal može da kaže da posle devet godina u Dinamu iz Kijeva, sa slobodnim papirima, u mojim godinama, i posle odlične sezone u Evijanu nisam mogao da nađem klub. Imao sam ponude određenih ekipa. Neki su nudili konkretne uslove... Međutim, nemam razloga nikom da se pravdam, niti da ulazim u detalje, prema tome, nema potrebe da se širi priča o tome.

Imaš li neke specijalnu uspomenu na navijačke dane, vreme kada si s tribine bodrio Crvenu zvezdu?

– Sećam se utakmice baš protiv Dinama iz Kijeva u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2000. godine. Nismo mogli da uđemo na "sever", pa smo otišli na "jug". Tu utakmicu pamtim kao da je juče bila. Imali smo realne šanse da uđemo u Ligu šampiona i baš mi je bilo krivo kad nismo uspeli. Baš sam posle o tome pričao i u Kijevu, Šacki nam je tada dao gol na Marakani i sprečio nas da odemo dalje...

Od tada je prošlo 13 godina, a Zvezda nikad nije ušla u Ligu šampiona. Verovatno si svestan šta bi navijačima, kao i igračima, značilo da se do zime igraju evropske utakmice, tačnije da se Zvezda plasira u grupnu fazu Lige Evrope...

– I to mi je bio jedan od motiva i izazova da dođem, pored ogromne želje da sa Zvezdom uzmem titulu. Euforija bi bila velika, osećalo bi se neverovatno zadovoljstvo, tu nema dileme. Ipak, smatram da je najbitnije da se prvenstvo završi na prvom mestu. Dugo se čeka na titulu, predugo...

Kao veliki zvezdaš sigurno da bar malo maštaš o tvom prvom izlasku na teren pred Delijama i da li već osećaš huk sa "severa"?

– Sigurno da razmišljam kako će sve to izgledati i mislim da mi neće ni malo biti lako protiv koga god da budemo igrali. Odigrao sam dosta važnih utakmica, bilo je mnogo mečeva u Ligi šampiona, ali nikada nisam igrao za klub koji volim od detinjstva. Poštujem i volim Dinamo iz Kijeva, ali to ne može da se meri sa Zvezdom. Imaću veliku tremu, ali onu dobru, pozitivnu... Bio sam na terenu Marakane s reprezentacijom, bila je sjajna atmosfera protiv Austrije, Francuske... u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010, ali mi saigrači iz nacionalnog tima kažu da to ne može ni da se meri s hukom s tribina kada na ovom stadionu igra Zvezda.

Pomenuo si Partizanovu dominaciju koja boli sve zvezdaše. Koliko si ti u prethodnim sezonama pratio srpsko prvenstvo i kako si sve to preživeo?

– Pratio sam konstantno i, realno gledajući, Partizan je zaslužio sve te titule, s obzirom na to kakvu je ekipu imao i u kakvom je stanju u odnosu na Zvezdu. Nije mi bilo lako da sve to gledam. Želim da prekinemo tu dominaciju, zato sam i došao. Teško je govoriti "šta bi bilo kad bi bilo", ali da je Zvezda šest godina uzastopno bila šampion, ne verujem da bih potpisao za klub.

S Dinamom si konstantno bio deo Lige šampona, imao si prilike da igraš protiv svetskih asova, ko je ostavio poseban utisak, šta si ti video na terenu, što mi nismo mogli na TV-u i tribinama?

– Videli ste svi Barselonu i Mesija, šta tu ima da se priča, oni su najveći! Kad smo igrali s njima, prvo što mi je zapalo za oko je koliko su svi niski, izgledaju na zagrevanju kao neki kadeti jer si imaju oko metar i šezdeset, a-ha-ha... Jedini je Ibra tada bio malo krupniji, izgledao je kao da im je razredni... Nikad neću zaboraviti kako kontrolišu loptu. U Kijevu 2009. mi smo poveli sa 1:0 i kada su videli da nema šale, uzeli su nam loptu i šou je mogao da počne... Gledaš kako kruže i ne možeš im ništa. Izlude te, stignu do gola pa vrate nazad. I tako u krug. Bukvalno pomisliš: "Dajte taj gol, pa da krenemo s centra, da i mi malo osetimo loptu..." Divim se tim igračima. Opušteni su, kao da nemaju nikakav pritisak, igraju s osmehom sve vreme.

Oni koji ih ne vole dažu da umeju da budu prljavi. Ima li tu istine?

– Ma ne, nema namernih faulova, podmetanja, tu jedino iskaču Buskets i Maskerano, ali su ostali neverovatno korektni. Sećam se da sam u jednom duelu udario Ćavija prilično jako i bilo mi ga je toliko žao kao da sam rođenog brata udario.

Kada si otišao u Kijev, delovalo je da ćeš biti još jedan u nizu talentovanih klinaca koji su se izgubili u inostranstvu. Koji je bio prelomni trenutak da počneš da igraš za Dinamo standardno?

– Prve tri-četiri godine u Ukrajini sam stalno bio povređen i uopšte nisam igrao. A takva sudbina me je zadesila jer sam koristio oprobani "recept": kombinovao sam noćni život i jake treninge, a to tako ne ide. Bio sam klinac, došao sam u veliki grad koji ima mnogo toga da ponudi i sve me to ponelo, kao što ponese klince kada dođu u Beograd, na primer. Hteo sam u jednom trenutku da se vratim u Srbiju, ali predsednik Surkis je verovao u mene i pružio mi novu šansu. Znao je za moj način života, praktično mi naredio da ga promenim i posle toga je bilo stvarno lepih trenutaka u Dinamu.

Retki su igrači koji devet godina provedu u jednom klubu. Zbog čega nisi otišao ranije iz Kijeva?

– Posle Svetskog prvenstva 2010. bio je pravi trenutak za rastanak, osećao sam se prezasićeno od putovanja, te lige, njihovih shvatanja fudbala koja su dosta slična našim. Pokušavao sam da to kažem predsedniku, tražio mu da me proda, ali je on bio uporan u nameri da ostanem. Nije to bilo dobro ni za mene, ni za klub, ali Dinamo je takve greške pravio i s Bjalkevičem, Gavrančićem, Rinkonom...

(Foto: Mozzart Sport)

Kakav je tvoj status u reprezentaciji? Bio si pozvan za poslednju utakmicu protiv Belgije, ali si otkazao zbog povrede...

– Pred finale kupa Francuske nisam trenirao 10 dana zbog problema sa zadnjom ložom. Bilo je pitanje da li ću uopšte igrati, ali se takva prilika ukazuje verovatno jednom u životu, pa sam rešio da izađem na teren protiv Bordoa. To sam i rekao tim menadžeru reprezentacije Aleksandru Boškoviću i najavio da ću posle utakmice videti kakvo je stanje. Bio sam na terenu nekih 50 minuta, nisam mogao više da izdržim i nisam bio oduševljen svojim stanjem i nogom, pa sam smatrao da je bolje da ne dolazim.

Kakav je tvoj odnos sa selektorom Mihajlovićem?

– Ništa specijalno, ali u suštini okej. Verovatno je odnos isti kao i prema ostalim igračima.

Bili si deo reprezentacije koja je igrala na Svetskom prvenstvu, od tada nacionalni fudbalski tim postiže loše rezultate. Šta se promenilo?

– Deki Stanković, koji je odigrao mnogo mečeva za reprezentaciju, kaže da nikada atmosfera u nacionalnim timu nija bila dobra kao u tim kvalifikacijama za Južnu Afriku. Tada smo vratili ljude na stadion, Radomir Antić je u ekipi napravio sve to kako treba, imao je autoritet, a igrači su pre svega bili dobri momci. Poklopilo se mnogo toga. Morali smo da uradimo više na tom Mundijalu i mnogo mi je žao što nismo... Posle toga je sve krenulo nizbrdo. Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo smo odigrali nenormalno loše, a imali smo, da ne kažem smešnu, ali baš lepu grupu i morali smo da odemo na EURO 2012... Sad je Mihajlović počeo s podmlađivanjem, ima svoju ideju i nije na meni da pričam o tome da li je to dobro ili loše. Moje mišljenje je da mladi moraju da imaju neke starije igrače koji će ih voditi. Ne mora da znači da sam u pravu. Daj bože da za tri godine budemo kao, na primer, sada Belgija. Vraćam se na početak priče: kada imaš atmosferu, nije ti potreban vrhunski tim za vrhunske rezultate, a kada je nemaš, nećeš ostvariti vrhunske rezultate ni ako imaš vrhunski tim. To moram da imamo na umu i mi u Zvezdi sada – zaključio je Miloš Ninković.

BARBOSA I DALJE PRIČA

O ZVEZDI I DELIJAMA

I pored loših rezultata u Evropi prethodnih godina, Zvezda je i dalje veoma poznata širom planete... Doduše, ne pominju se toliko uspesi, već navijači...

– Znaju svi za Zvezdu, i to vrlo dobro. I prvo o čemu govore su navijači. Evo, moj kapiten iz Evijana Sedrik Barbosa ima 37 godina, a 1999. igrao je protiv Zvezde s Monpeljeom. Prošlo je 14 godina, a on i dalje priča o atmosferi o koju su pravile Delije, kaže da tako nešto nikad nije doživeo....

DOVEŠĆU ŠEVČENKA NA MARAKANU

Miloš Ninković je iz kijevskog Dinama poneo i veliko prijateljstvo s Andrejom Ševčenkom, velikom zvezdom svetskog fudbala. Ševa se pred kraj karijere vratio u svoj klub, a iz njegovog primera Miloš će, kako kaže, izvući odrđene pouke...

– Mnogo sam naučio od Ševe o ponašanju na terenu i van terena. On je fenomenalan momak i neverovatan profesionalac. Bio sam u šoku kada sam video kako pristupa trenizima, toliko truda, uklizavanja, a toliko mečeva i dobrih klubova iza njega... U situacijama "jedan na jedan" na treningu, kad ne da gol opasno se iznervira, ljuti se na sebe, viče... Dok ostali klinci hoće da naprave neku foru, fintu, zezaju se... Ševa gleda samo kako da pogodi mrežu.

Da li ste se čuli skoro?

– Pre neki dan. Razgovarali smo i o tome da dođe na prvu utakmicu Zvezde u ovoj sezoni 18. jula. Sve zavisi od njegovih obaveza, ali mnogo bih voleo da mi i on pruži podršku tog dana.

Mogao bi da dođe, pošto se tada ne igra nijedan grend slem...

– A-ha-ha... Da, ide na tenis često, baš me je zvao kad je gledao Noleta u četvrtfinalu Vimbldona. Mnogo voli Đokovića.

DOĐI, SEDI, JEDI, PIJ...

ULEPŠAO SI MI ŽIVOT!

Kako navijači Crvene zvezde reaguju na tvoj dolazak u klub?

– Reakcije su, uh, baš, baš pozitivne, nisam to baš tako zamišljao! A posebno mi je drago kad čujem da kažu: "Evo, vratio se Ninković", iako ja nikada nisam igrao u Zvezdu, a-h-ha... Drago mi je što me gledaju kao svog, nikad nisam maštao da igram za Barselonu ili Real Madrid, već samo za Crvenu zvezdu i sada sam ispunio svoj san.

Dok smo se rastajali ispred Marakane, Ninkoviću su prišli momci koji su želeli fotografiju za uspomenu, a taj slučaj nije jedini...

– Skoro sam izlazio iz jednog restorana u blizini kafića "Ataše" na Novom Beogradu. Čuo sam da me neko zove iz bašte... Priđem, kaže mi čovek: "Dođi, sedi, jedi, pij, ti si meni ulepšao život, ma kupio si me za sva vremena..." Posle su mi rekli da je to gazda kafića... I ja se zahvalim, kažem da nemam mnogo vremena, ma kakvi... Ni da čuje. Kažem: "Hajde, može piće", a on: "Ma kakvo piće, uzmi bre jedi, evo, hoćeš lososa, šta ćeš...", a-ha-ha... Bilo mi je i drago i pomalo neprijatno, ali sam se oduševio kad mi je rekao da sam mu baš ja vratio veru da Zvezdi može da bude bolje, i to u trenucima kada je počeo da gubi svaku nadu...

SUPER ČUKA

Čukarički, prvi klub Miloša Ninkovića, od ove sezone će ponovo biti deo najvišeg ranga srpskog klupskog fudbala...

– Baš nedavno sam bio u klubu, mnogo mi je drago što se vraćaju na superligašku scenu. Po onome što sam video, to je jedan od ozbiljnijih klubova u Srbiji. Jedini je u prvatnom vlasništvu i zbog toga sve tako dobro funkcioniše. Čovek je došao, uložio svoj novac i sve se pita. Njemu je u interesu da to što je dao dobije nazad. Da možda proda nekog igrača i zaradi deset puta više. Jedino tako nešto u ovoj zemlji, što se tiče sporta, može da funkcioniše.

MODERNI ŠAHTJOR

Nekada je Dinamo iz Kijeva bio neprikosnovena sila u Ukrajini, međutim, poslednjih godina se situacija promenila u korist Šahtjora...

– Za devet godina, koliko sam bio tamo, nikada nismo bili treći, a evo, ove sezone je Dinamo završio iza Šahtjora i Metalista. Klub iz Donjecka radi pravu stvar. Dovodi mlade igrače, ima odličan skauting, a koliko su ozbiljni pokazuje činjenica da je vlasnik kluba Rinat Ahmetov iz Engleske doveo stručnjaka za travu, da održava teren, a iz Ajaksa direktora omladinske škole. Dinamo se oslanja na neke svoje prethodne sisteme koje je postavio Lobanovski, u to vreme možda najbolji svetski i evropski trener. Ali fudbal je mnogo napredovao od tada, a oni se nisu menjalo. Siguran sam da bi i Lobanovski, da je živ, danas forsirao mnogo moderniji stil igre – kaže Ninković.

Piše: Milan Vuković

Izvor: