Aleksandar Ćapin, košarkaš - Magelan ponovo na Tašu

Aleksandar Ćapin (Foto: mozzart sport)

Sjajni plej kragujevačkog Radničkog rođen je u Sarajevu, odrastao u Beogradu, a od 17. do 29. godine promenio je 13 klubova u 10 zemalja.

Ima slovenački pasoš, a sada provodi prvu profesionalnu sezonu igrajući za klub iz Srbije, pa je konačno, u društvu MOZZART Sporta, mogao da uživa u kafi u legendarnoj "Šansi"

Kraj februara, rano poslepodne u prepunoj bašti boemskog kafea "Šansa". Pili smo kafu sa asom kragujevačkog Radničkog Aleksandrom Ćapinom i nije nam smetalo prohladno vreme, pošto su sunce i zanimljivo ćaskanje učinili da nam ne bude neprijatno na jedva desetak stepeni. Dok su se sin Stefan i supruga Jelena, arhitekta, zabavljali u parku, sa sjajnim plejom razgovarali smo o svemu i svačemu.

Bio je to samo nastavak razgovora započetog u stanu porodice košarkaša reprezentacije Slovenije i kluba iz srca Šumadije. U bogatom Ćapinovom CV-ju nekoliko podataka je veoma interesantno. Izdvojićemo sledeće – rođen je u Sarajevu, odrastao u Beogradu, od 17. do 29. godine promenio je 13 klubova u 10 zemalja. Ima slovenački pasoš, a sada praktično provodi prvu profesionalnu sezonu igrajući za klub iz Srbije.

Vrlo uspešno, jer javna je tajna da je Aleksandar Ćapin kandidat broj 1 za MVP priznanje ligaškog dela ABA šamponata. Uz uzdah je prokomentarisao da je prošlo mnogo vremena od njegove poslednje februarske kafe u "Šansi"...

– Zaista neobično. Dešavalo se da dođem oko Nove godine na dan do dva ukoliko bismo imali pauzu i to je to. Otišao sam sa 17 godina u inostranstvo i izgradio karijeru. Mislio sam da ću je tamo i završiti. Ali, kako se kaže, nikad ne znaš gde će te put odvesti. Da li mi je neobično što igram u Srbiji? Zaista jeste. Kada je došla ponuda Radničkog, prvo mi je palo na pamet da ću sarađivati s Miroslavom Nikolićem. Dopada mi se njegov odnos prema plejmejkerima. Zbog toga sam prevagnuo. Verovao sam da je to dobar potez za mene i tim.

Kako nam je objasno, do ove godine u Beograd je godinama dolazio samo preko leta, to je bilo vreme za druženje s porodicom i prijateljima. Ističe da se dosta toga promenilo u našem glavnom gradu, ali mi smo hteli da čujemo utiske o Kragujevcu.

– Prijatno sam iznenađen. Simpatičan gradić, skroz sam se snašao u njemu. Prihvatili su me ljudi, navijači, pronašao sam dobar ritam u funkcionisanju s porodicom. Klub mi maksimalno izlazi u susret za mnogo toga i to me je baš iznenadilo. Radnički je organizovan na vrhunskom profesionalnom nivou, bar kada govorimo o našim uslovima.

Kada se uđe u stan kod Ćapinovih, sa leve strane od hodnika je veliki zid prekriven ogromnom mapom sveta. Ima simbolike, bar kada govorimo o, kako su ga mediji još ranije prozvali, "košarkaškom Magelanu".

Mnogo toga mu se izdešavalo u prethodnih desetak godina.

– Proleti vreme... Nedavno smo igrali protiv Budućnosti koju trenira Dejan Radonjić, a ja ga pamtim dok je bio igrač. Eto sada je trener i legendarni Saša Đorđević, igrao sam protiv njega dok je bio u Real Madridu. Slična je priča i s Dinom Rađom protiv kojeg sam igrao dok je provodio poslednje godine u Splitu. Ima masa takvih momenata. Brzo bre prolazi vreme.

Zamolili smo Aleksandra da na mapi pokaže državu koje se posebno seća. Prst mu je otišao ka Apeninskom poluostrvu, ne krije da ima mnogo lepih uspomena iz vremena dok je nosio dres prvo Ređo Kalabrije, potom Varezea.

– Italija je specifična i lepa zbog načina života. Stekao sam dosta prijatelja tamo, naučio jezik. Oduševila me je kultura, istorija, tradicija, arhitektura... Nekako je išlo uz mene. Osećao sam se kao kod kuće, upoznao sjajne ljude. Ostao sam, na primer, prilično dobar prijatelj s jednim momkom koji je radio kao mađioničar u kabareu. Imao sam super društvo, naročito u Varezeu. Predsednik kluba je bio vlasnik hotela, on bi organizovao druženja uveče, kompletan tim bi odlazio na kartanje, igrali smo poker. Košarka je bila na prvom mestu, ali Italijani vole život. Očekivao se profesionalizam i nije se insistiralo na tome da mi moramo da budemo najbolji drugari. Jednostavno se tako dogodilo spontano. Osetiš se kao deo porodice. U Ređo Kalabriji je zbog finansija bila nešto drugačija situacija, klub je bankrotirao sledeće sezone. Proveo sam nepune tri godine Italiji, pre i posle toga sam igrao u klubovima iz Grčke. Dobro je bilo u nemačkom Bonu, sa mnogo naših igrača. Lepo smo se družili i u Grčkoj, a period iz Žalgirisa neću nikad zaboraviti. U Kaunasu mi se rodio Stefan. Jedva čekam da poraste kako bih ga odveo tamo da vidi gde se rodio i šta znači košarka u Litvaniji. Navijači Žalgirisa su fanatični, retko gde ima toliko ljubavi prema klubu, to je osećaj koji teško može da se prepriča. Promenio sam dosta klubova i zemalja, ali nikada nisam imao strah od nečeg novog ili neke loše misli o tome da li ću se adaptirati na novu sredinu. Počeo sam mlad da putujem. Rusija je u suštini bila najveća zagonetka, mada i izazov u svakom smislu.

U Ćapinovom stanu, na stolu u blizini mape, videli smo najnoviji broj "Politikinog zabavnika".

– To je navika odmalena, mada mi i danas prija sadržaj. Nije da te inforamacije ne mogu da nađem na internetu, ali opet je "Politikin zabavnik" nešto posebno. I dok sam bio u inostranstvu dobijao sam ga relativno često. Ne baš svake nedelje, ali često. Mnogo mi se sviđa njegov koncept, ima edukativnih priča, od istorije, preko astronomije, do anatomije i stripova.

Kada se govori o Sarajevu, Ćapin kaže da ima neka sećanja, ali da je bio suviše mali u vreme odlaska da te slike ne bi izbledele. Odselio se sa devet godina i Beograd ističe kao grad u kojem je stekao prava prijateljstva i kumstvo (venčani kum mu je Rade Marković, košarkaš Vojvodine). Ipak, kao rođenom Sarajliji, ostao mu je poriv ka jednom sportu u kojem će se, naglašava, izveštiti kad-tad.

(Foto: mozzart sport)

– Jesam bio mali, ali od četvrte ili pete godine stajao sam na skijama. To je potpuno normalno, Sarajevo je okruženo planinama, od staze te deli pola sata. Stigao sam i da se takmičim u najmlađim kategorijama. Voleo sam druženja, sneg, skijanje, adrenalin... Velika mi je muka kada odem na zimovanje, opšte je poznato koliko je to riskantan sport. Sreća pa nemamo zimske pauze. Međutim, čim budem završio karijeru, vraćam se skijanju.

Porodica mu je vezana i za more, otac i majka su se preselili u Budvu. Aleksandar kaže da na kraju karijere neće promeniti adresu, ali izvesno je da će, čim mu prilike budu dozvolile, više vremena provoditi na moru.

– Pored stana, u Budvi imam i dosta prijatelja, u košarci i van nje. More opušta i odmara, vraća energiju, sviđa mi se na vodi. Mi smo, zapravo, pre izvesnog vremena kupili jedan mali čamac, nešto kao gliser, ali upravo ga prodajemo. Biće više vremena za tu vrstu zabave po završetku karijere, a roditelji ne mogu sami time da se bave. Lep je osećaj kada možeš da odeš do nekog ostrva, malo se osamiš, pronađeš mir i opuštanje. Da li hoćeš da pecaš ili nešto treće, nije ni važno.

Aleksandaru je košarka u genima. Otac mu je igrao u mladoj Bosni, u generaciji sa čuvenim Bošom Tanjevićem, ali je kao mlad odustao. Želeo je da se sin bavi košarkom, a selidba u Beograd je to omogućila, pošto je igralište na svakom ćošku. Ćapin je prošao sve selekcije Partizana u koji je otišao zahvaljujući velikom talentu, ali i drugarima iz osnovne škole koji su već trenirali sa crno-belima.

Sa 17-godina otišao je u slovenačku Krku. Tek što je napunio 19 godina dobio je slovenački pasoš.

– Prvi trener mi je bio Dragiša Stamenković. On mi je usadio ljubav prema košarci već posle nekoliko probnih treninga. Otac je bio presrećan. Nije hteo da me forsira, ali je imao očiglednu želju da treniram košarku. Što se tiče odlaska u Sloveniju i čuvenog pitanja da li žalim što nisam igrao za Srbiju, odgovor je polovičan – i da i ne. U trenutku kada sam se probijao i kada me je put naveo da odem u Sloveniju, izašli su mi u susret. Stavili su me na neki način na košarkašu mapu. Kasnije sam kroz reprezentaciju stekao dodatnu evropsku afirmaciju. Tako nešto ne bih tada imao u Srbiji, zbog konkurencije na mojoj poziciji. Tako da se nije desilo da zaigram za Srbiju. Sa druge strane, Slovenija mi je dala sve, zbog čega prema njoj osećam veliko poštovanje i zahvalnost.

(Foto: mozzart sport)

Engleski je univerzalni jezik košarke, ali Ćapin je kroz svoja brojna putovanja želeo da nauči nešto više. Radne navike koje ima od malena doprinele su da iz svake zemlje u kojoj je bio osim dobre statistike odnese i naučen jezik.

– Glupo bi bilo da ne znam savršeno slovenački, a-ha-ha... Dobro, tu su italijanski, engleski i ruski. Prošle sezone sam pet meseci proveo u Turskoj i odmah sam uzeo učitelja, pa sam sa suprugom pokušao da savladam osnove tog jezika. Gramatika i pisanje – dovoljno za početnu komunikaciju. U stranoj zemlji cene ukoliko uložiš napor kako bi naučio njihov jezik. Svi možemo da naučimo bar kako se kaže hvala, poruči piće ili nešto slično. Turska je na mene ostavila utisak i iz perspektive toga kako se ophode prema porodici. Vrlo su familijarni, vode računa o porodici. Vole decu, što je bilo super zbog mog sina Stefana.

Dan bez košarkaših obaveza Ćapin u najkraćem opisuje tako što ga probudi Stefan, onda kreće igranje, doručak i izlazak. Potom dođe vreme ručka, pa malo odmora i uveče porodična akcija. Ukoliko se pronađe vremena da se s prijateljima ili kumovima ode na večeru – pun pogodak.

Piše: Milan Vuković

izvor :