Ivan Jevtović, glumac i pevač - Tigana iz blokova

Ivan Jevtović (Foto: mozzart sport)

Frontmen DLM-a i nosilac "opasnih" uloga u srpskim serijama i filmovima otkriva kako su ga u prvi bend "dovukli" s terena za basket, šta se dogodilo da dečak, koji je na novobeogradskom terenu revnosno obavljao posao fudbalskog fizioterapeuta, dobije nadimak po francuskoj legendi i zaigra u mlađim selekcijama velikog PSŽ-a

Kad je neko glumac i pevač, treba duplo da se uskladi slobodno vreme pre i posle probe. Nakon jedne, glumačke, za predstavu "Plavi anđeo", rađenu po istoimenom, čuvenom nemačkom filmu iz 1936. koji je proslavio Marlen Ditrih, našli smo se kod Madlenijanuma sa Ivanom Jevtovićem. Premijera se očekuje u aprilu, a druge, muzičke, probe se zahuktavaju. Ekipa DLM-a je u studiju, snimaju. Uz sve to Ivan čeka da ova dva velika posla privede kraju i razmišlja kako li će biti u Rusiji, gde tokom leta ide na gostovanje sa pank-operom Emira Kusturice "Dom za vešanje". Do leta još ima vremena, a nas je zanimalo ko je naša Marlen Ditrih u ulozi koja je ovu veliku glumicu, do tada zabavljačicu i kabaretsku igračicu, odvela u Holivud.

– To su dve glumice, igraju u alternaciji, Sloboda Mićalović i Lucija Šerbedžija. Režiju potpisuje Erol Kadić.

Šta vi igrate?

– Šefa trupe, glumca, akrobatu, mađioničara i pamtomimičara. Malo đavolski lik...

Kako vama, tako pitomom, da zapadne takav lik?

– Ljudi me tako vide. Kada sam radio s Tanjom Bošković, šokirala me na prvoj, čitajućoj probi. Sednemo za sto, a ona će: "Jevtoviću, samo da vam kažem, vi ste takvi i takvi... Takvim vas ja doživljavam. Znate, ja sam mnoge ukrotila, ima i vas da ukrotim." U šoku sam gledao o čemu se radi. Moguće je da se u zemlji Srbiji, koja je pretežno "bela", ljudi nisu navikli na tamnije ljude. Ko me bolje upozna, vidi da sam plišan. Činjenica je da su mi sve uloge – i pozorišne i filmske – krimosi, buntovnici, Indijanci, crnci...

Možda zato što vâs ne moraju da nagovaraju da se šišate na ćelavo?

– Ili da se malam u crno. Pokrivam i Hada, crnca u "Kosi", Indijanca u "Tomu Sojeru" u pozorištu "Boško Buha", crnca... Ali, istina, kad god sam putovao, ljutili su se Arapi što se, kad mi se obrate na svom jeziku, ja pravim lud i neću da govorim "svojim" jezikom.

Šta spremaju Deca loših muzičara? Znam da ste u studiju. Da li je novi album u pitanju?

– Snimili smo u studiju "Delarno" dve nove pesme. Uživali smo radeći s Vladanom Matićem. Obe pesme su odlične, a često nas kritikuju gde smo... Sa ove dve pesme, daćemo signal da smo živi i raspoloženi da sviramo.

Hoćete li za obe da radite spotove?

– Sigurno, ideje postoje, a prvi će se snimati početkom marta i izaći će krajem tog meseca.

Kako je kod vas počelo interesovanje, šta je bilo prvo, muzika ili gluma?

– Muzika. Naš drugi gitarista Peđa Stojković, koji je davne 1986/87. živeo gde i ja, u Bloku 1 kod Fontane, prišao mi je dok sam igrao basket i pitao da li hoću da dođem do njega jer prave bend. Napravili smo grupu koja je bila preteča onoga što je posle Džo Spenser materijalizovao, napravio fank bluz. Uzimali smo pesme od Pekinške patke, Partibrejkersa, Ramonsa i usporavali ga na bluz-bugi i prebacivali ih u pank.

Zar ste pevali igrajući basket?

– Nisam to, ali možda su me neke devojčice kojima sam glasno pevao ispod prozora preporučile Peđi.

Samo onima koje žive do trećeg sprata ili i naviše?

– Više, mi smo živeli u zgradi od osam spratova, zato su svi čuli. Tako smo jedno vreme probe imali kod Peđe u stanu. On je tapacirao sobu da ne bi smetao roditeljima.

Kako je tapacirao sobu?

– Svim i svačim, kartonima od jaja, jastucima, tepisonima... Nije bila lepa, ali je imala dobru izolaciju. Redom smo nastupali u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji... Tako da je muzika došla kod mene mnogo pre glume.

Zar niste bili u nekoj dramskoj sekciji?

– Nisam. Odnosno, učestvovao sam, sticajem okolnosti, u novogodišnjoj predstavi u obdaništu jer sam ostao jedini dečak kada su se istovremeno razbolela dvojica koja su igrala Meda Brunda i Zujić Zuku-tanku struku.

I šta vam je dopalo, meda ili komarac?

– Prvo sam bio komarac, što mi je odgovaralo jer sam bio majušan, ali sam na kraju ipak morao da budem Brundo, s nekim ogromnim kostimom...

Šta vam je rekao otac Vladimir, profesor glume? Kako ste odigrali?

– Bio je da gleda, mada se ne sećam šta je rekao. Ali meni nije prijalo i zbog toga sam dugo imao otpor prema glumi. Ma nisam se ni video od onolikog kostima – mrmljao sam iz njega.

A sport?

– Blok kod Fontane bio je čuveni sportski blok. To verovatno svako s Novog Beograda kaže, ali ovaj je stvarno bio. Usred bloka se nalazi teren za mali fudbal koji nije standardnih dimenzija. Pored njega je i teren za basket.

Odakle takav nestandardan teren tu?

– Napravio ga je neki čilager koji je bio profesionalni fudbaler malog fudbala, a posle sudija. Pošto je Prvi blok zaista rađen prvi, ostavljen je veliki prazan prostor između zgrada i on je predložio da se napravi teren dužine 50 metara i to je prihvaćeno. To je omogućilo svima nama koji smo tamo čekali red da stariji završe da super naučimo obe igre. Tako da sam ja osnovnu školu...

...Prošao čekajući red?

– Da, javno priznajem da sam je proveo čekajući red i igrajući fudbal u ponoć. Ali da stvar bude gora, meni je u prvom i drugom razredu sve to oko fudbala bilo glupo. Nisam obraćao pažnju na loptu, već su mi bili interesantni fizioterapeuti.

Kakvi fizioterapeuti?

– Čike koje sede s torbama na klupi za rezervne igrače.

(Foto: mozzart sport)

I šta ste vi?

– Kad sam kao klinac gledao utakmice, oduševljavalo me to što kad god se neko povredi, on utrčava i stvarno im pomaže. Tako da sam ja u ostavi našao ćaletovu staru torbicu za prvu pomoć, stavio u nju beli prašak, onaj u narandžastoj kutijici kojim su se prskale rane, flaster i alkohol. Tako sam u prvom i drugom razredu išao da gledam drugare koji su igrali fudbal, sedeo na klupi i bio spreman da pomognem ako se neko povredi. To mi je bilo super. Utrčavao sam u teren što sam brže mogao, gledao da li je u pitanju ogrebotina, posekotina...

Jeste li imali intervencija?

– Kako da nisam. Svima je to bilo smešno, ali ja sam im pomagao. Onda sam u devetoj godini počeo da se bližim pitanju šta devojčice misle, a onda su devojčice stvarno volele da gledaju uspešne dečake i u košarci i na fudbalu.

A niko nije gledao fizioterapeuta?

– On je bio smešan, van svake konkurencije. Shvatio sam da moram da vidim šta ću s loptom. Sledeći kadar je – mrak, svi klinci se povuku kući da spavaju ili gledaju televiziju, a ja izlazim na pomenuti teren i pod banderom vežbam s loptom. Dodavao sam sebi, istrčavao i uvežbao. U trećem razredu sam počeo da igram fudbal. U četvrtom sam imao broj na leđima. Tada nisi mogao da imaš bilo koji broj, bilo je tačno od 1 do 11. Golman je broj 1, odbrambeni, uglavnom buckasti dečaci, nosili su 2,3,4 i 5, a potom krećemo mi, napadači – 7, 8, 9, 10 i 11.

Devojčice su uvek najviše volele 10?

– Ih, ja sam već u četvrtom razredu bio 10. Rešavao sam važne trenutke na terenu i izborio se da od četvrtog do osmog budem 10. Labudova pesma, od fizioterapeuta do "desetke".

Od fizioterapeuta do Piksija?

– Ne, do Pižona. Poštovao sam mnogo domaće fudbalere, Duleta Savića, Pižona, Piksija, Mancea, ali uzori su mi bili sasvim drugi. Strašno mi je bilo važno Svetsko prvenstvu u Španiji 1982. godine i fantastična ekipa Brazila. Te godine igrali su Ziko, Eder, Doktor Sokrates, Falkao... Brazilci su mi uvek bili interesantni kao i crni Francuzi. Stariji u kraju, gledajući mene, malu "desetku", prozvali su me Tigana, po čuvenom francuskom veznom igraču. Krenulo je kao zezanje i tako je ostalo.

Jesu li i vaša braća igrala fudbal?

– Stariji brat Rastko je tri školske godine stariji od mene. On je sa svojom ekipom sedmaka skupljao novine i kupovao Adidasove dresove da igraju na gradskom turniru, ali broj 11 im se mnogo razboleo i ja, četvrtak, uletim u njihovu veliku ekipu.

Da li je novobeogradski Tigana poželeo da se profesionalno bavi fudbalom?

– Otac Vladimir, profesor glume, dobio je 1982. godine poziv od Pitera Bruka da ide u Pariz i bude stipendista godinu dana. Cela porodica tada je krenula u Pariz. Tamo je uz školu obavezno bavljenje sportom. Stariji brat je trenirao plivanje, a ja fudbal u jednom od ogranaka PSŽ-a.

Čekajte, to je već ozbiljno?

– Da, ja sam tamo bio Ževtovik i postao sam jedan od najboljih strelaca 1982/83. u toj generaciji.

A šta je to ogranak, istureno odeljenje?

– Nije. Pariz je ogroman i oni u različitim krajevima grada imaju mlađe ekipe.

Da li je neko primetio da ličite na Tiganu?

– Ne, tamo je bilo pravih Tigana, ali je trener Žil mom ocu skrenuo pažnju i rekao da treba da razmisli da ostanemo u Parizu jer je očigledno da bih mogao da postanem veliki fudbaler.

Da ste ostali, koja bi to bila generacija?

– Čuvena francuska emigrantska generacija – Zidan, Đorkaef...

Je l" bio neko od njih u vašem ogranku?

– Nije, oni su negde sa juga.

Jeste li u Beogradu nastavili da trenirate?

– Jesam, ali bio je to težak "frust" za mene. Francuzi su velika nacija i kod njih je sport veoma važan. Od pet školskih dana u nedelji, jedan je posvećen samo plivanju i još jedan ostalim sportskim aktivnostima. Kratko sam nastavio da treniram u OFK Beogradu, potom u Radu i onda sam odustao.

Zašto?

– Već tada je bila varijanta da ako treneru otac donese pola svinje, klinac koji ne ume da igra imaće mesto u napadu, a ja idem pozadi jer moj nije hteo ništa da donese.

Profesor nije hteo da "pokloni" ni karte za filmove?

– Ma ništa! Nije znao ni gde treniram i ubrzo sam se vratio na čuveni teren s početka priče.

Kako stigoste od svega toga do glume na koju i niste obraćali pažnju?

– Bio sam poslednja generacija usmerenog obrazovanja. U Prvoj gimnaziji sam bio u razredu toplotne fizike. Bilo je to jedno od pet najjačih odeljenja u Beogradu. Trudio sam se jer sam se spremao da budem pilot.

Jeste li polagali prijemni u pilotskoj školi?

– Raspala se Jugoslavija i ukinut je upis u Višu pilotsku školu. Otišao sa u vojsku i po povratku sam upisao Vazduhoplovni smer na Saobraćajnom fakultetu, ali ubrzo sam otišao u Barselonu.

Zašto tamo?

– Da radim, a tamo imam prijatelje. I tu sam upao u putujuću dečju pozorišnu trupu, da im radim svetlo i zvuk, dobio sam osam reflektora i miks pult. I u tim katalonskim salama sam govorio Miškina, Bukovskog, Kiša...

Kako? Pa ko vas je slušao?

– Niko. U praznim salama sam zapravo vežbao i odlučio da odem na prijemni na Akademiju, da probam jednom, pa šta bude.

Da li ste rekli ocu da se spremate za prijemni?

– Rekao sam mu po povratku u Beograd kad sam već sve spremio. U sportskom žargonu rečeno – Johan Krojf, čuveni fudbaler, imao je situaciju, odlučivalo se da li će mu sin Žordi postati veliki fudbaler ili ne. Na utakmici njegovi saradnici, protivnici i suparnici komentarišu njegovog sina. Tako je prošao moj otac Vladimir kada sam ja 1992. otišao na prijemni na Akademiju, gde je on bio već decenijama. Srećom, profesor Milenko Maričić rešio je situaciju i posle prijemnog je rekao: "Ne znam, Vladimire, šta ti misliš, ali mi ovo kupujemo."

Poznato je da umete da se latite varjače, pa čak da i u pozorištu ponešto spremite za ekipu. Odkud to?

– Dobro je što sam radio s pomenutom putujućom trupom. Nekad smo na gostovanjima dobijali ručak, a često smo morali sami da se snalazimo. Tako se dešavalo da u "Buhi", koju smo sami renovirali i kupili šporet, i ja skuvam nešto. Da se pohvalim, koristio sam i rernu i ringle istovremeno.

Ko je pored vas bio kuvar čija su jela bila na meniju?

– Uvak sam kuvao s klasićem Dejanom Lutkićem i Borisom Milivojevićem. Bio nam je gušt da kuvamo i još dok smo bili na faksu, mada je bilo ono grdno doba devedesetih. Imali smo sirovine iz dedovine i pravili naše zajedničko jelo koje smo zvali Džingis Kan.

Vaša dedovina beše Čačak… Koji sastojci za Kana su odatle stizali?

– Sir, kajmak i pršuta. Boris je sastojke dobijao iz Topole, a Lutkić iz Vranja, od mamine familije. On nas je najviše spasavao sa cigarama. Deda mu je radio u duvanskoj industriji i slao mu žutu Zetu.

(Foto: mozzart sport)

Odete li ponekad zajedno da igrate fudbal?

– Atelje je imao prošle godine termine na Tašu. Išao sam nekoliko puta. Umeo sam da ih iznenadim, da se zapitaju da li je ovaj čovek fudbaler ili glumac.

Da li je vaša kćerka Sofija počela nešto da trenira?

– Ona trenira kapoeiru već tri godine i stigla je do narandžasto-belog kanapa, a svira i gitaru u "Josipu Slavenskom". Ja umem da pevam, ali moja žena peva još bolje od mene.

MNKF protiv SUP-a Novi Beograd

Na terenu u Bloku 1, gde sam odrastao, svakog 25. maja se igra fudbalski turnir "KOPA Fontana". Prijavi se 20-30 ekipa, sprema se hrana, puštaju pesme, skupljaju komšije... Naš tim se zvao MNKF.

Šta je značila ta skraćenica?

– "Mali narko-kartel Fontana" i ta ekipa je bila puna renesansnih persona.

Kako ste prolazili?

– Igrali smo samo na jedan gol jer nismo bili baš tehnički potkovani, ali smo imali veliko srce. Kako su svi bili malo rašrafljeni, pustili su me da dam taj jedan gol. Čuvene su bile utakmice između MNKF-a i SUP-a Novi Beograd. Izuzetna prilika da sve što im pripadnici SUP-a rade cele godine MNKF uzvrati na utakmici uz saglasje celog kraja.

Komercijalizacija ubija fudbal

Umete li u pozorištu zajedno da odgledate ili odete na neku utakmicu?

– U mom praćenju fudbala prelomni je trenutak veliki uspeh Crvene zvezde u Kupu šampiona. Taj trenutak poklapa se i s veliki promenama u fudbalu. Jedno je bio evropski fudbal dok je postojao Kup šampiona, Kup UEFA i Kup kupova, a potom je nastala cela komercijalizacija s Ligom šampiona. Došlo je do toga da fudbal nije samo sport, a fudbaleri nisu više samo šmekeri kao što su bili Doktor Sokrates i Ziko, već manekeni i pauni koji izlaze na teren s nakitom i gelom u kosi. Oni, takvi, pojavili su s potrebama "vlasnika" Lige šampiona. A kako sam ja prošle godine napravio fudbalski transfer i iz Vigana prešao u Čelsi – iz "Buhe" u Atelje 212 – kod Ateljeovih dekoratera, gde je super televizor, umem da sedim, gledam utakmice i slušam na koga su se kladili.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :