Boris Savović, košarkaš "Crvene zvezde" - Život u 3D

(Foto: mozzart sport)

Momak koji je ove košarkaške sezone bukvalno eksplodirao zajedno sa klubom u kojem igra, Crvenom zvezdom nije samo sportista, već je mnogo više od toga. Vrsni krilni centar završava kompjuterski inženjerng, pasionirani je ljubitelj fotografije, učestvuje u kreiranju video-igrica…

Gledajući statistiku tekuće sezone i njegov učinak na parketu u crveno-belom dresu mnogi su se sigurno zapitali "ko je taj Boris Savović?". Pa da počnemo od toga što se mahom manje-više zna: rođen je u Trebinju pre 25 godina i od malena navija za klub u kojem igra - Crvenu zvezdu. Počeo je sa basketom u rodnom gradu kod trenera Dejana Bodiroge (bliskog rođaka daleko poznatijeg imenjaka), afirmisao se u Hemofarmu, internacionalno iskustvo sticao je u Budućnosti i Galatasaraju… Još ga nema u reprezentaciji Srbije mada mogućnost za tako nešto i dalje postoji. Verujemo (a svakako nismo usamljeni u tome) da je momak zreo i dobrodošao u nacionalni tim Srbje.

Angažman u Crvenoj zvezdi doveo ga je prvi put u karijeri u Beograd i to posle kosmopolitskog Istanbula. Odabrao je lokaciju u strogom centru grada, nadomak Bajlonijeve pijace. Kako kaže sve mu je na dohvat ruke, a naročito se vodio time da nema problema sa parking mestom, velikom mukom onih koji žive u "krugu dvojke". Imao je Boris paklen ritam poslednjih dana sa dva treninga dnevno, uglavnom u Železniku, pa smo se namučili dok ga nismo uhvatili spremnog da se opusti i otkrije nam nešto više o sebi što se ne tiče košarke. Imao je samo jedan uslov:

(Foto: mozzart sport)

- Momci, moram tačno u 14 h da klopam. Strogo vodim računa o tome kad se hranim i u koje vreme. Takav je život profesionalnog sportiste... Ostatak vremena stojim na raspolaganju. Inače, oduvek sam bio vrlo precizan. Organizovanost je jedna od prepoznatljivih crta mog karaktera. To nikom ko me poznaje nije čudno. Bukvalno se sve zna u minut, kada jedem, koliko spavam... Nezgodno je kad završim sezonu i imam neograničeno slobodno vreme. E, tada sam u problemu a-ha-ha.

Polazna tačka za naš razgoor je bio podatak da studira kompjuterski inženjering na univerzitetu "Megatrend"

- Kompjutere sam zavoleo još kao klinac. Moj otac Simo je bio moreplovac i uvek sam dobijao igrice koje su bile aktuelne kad se vrati sa putovanja. Nije teško zaključiti da sam ih obožavao. Za jedan rođendan stigla je "Sega", i to je bilo to. Usledio je komodor, pa PC, sve po redu. Za mene su od malena postojali samo lopta i kompjuteri. Srednju ekonomsku sam upisao sticajem okolnosti, mnogo je bilo lakše završiti nego gimnaziju. I to mi je dosta značilo zbog košarkaških obaveza, jer nisam hteo da ispustim obrazovanje. Opcija da ostanem na srednjoj školi nije postojala i shodno mojem interesovanju prilikom upisa fakulteta odabrao sam kompjuterski inženjering.

Odabrao je državni fakultet i neko vreme je uspevao da uskladi brojne obaveze. Međutim, to kasnije nije bilo moguće, te je morao da se prebaci na privatni.

- Jedan deo školovanja sam mogao da "balansiram", ali kako je vreme prolazilo košarka je tražila sve više. Nisam imao izbora. Ostao mi je još jedan ispit da diplomiram na "Megatrendu", a posle toga sledi specijalizacija. Verovatno u inostranstvu, mada to zahteva dosta vremena i o tome će razmišljati pošto okačim patike o klin ili pred kraj karijere. Ljubav prema video-igricam odvela je Borisa mnogo dalje, do same suštine. Naime, hteo je da sazna kako nastaju. Probudila se želja da vidi mnogo više od gotovog proizvoda.

- Moja omiljena igrica je "World of tanks". Dobila je 2012. nagradu "Zlatni džojstik" za najpopularniju igricu godine, to je oskar u svetu video igrica. Igra je preko 3.000.000 ljudi u svetu i oko 200.000 u Srbiji. U svakom slučaju, pre izvesnog vremena sa nekoliko prijatelja iz Beograda i Zagreba počeo sam da vodim "komjuniti" koji se zove "Bitange". To je online gejming i podrazumeva po nekoliko sati igranja preko interneta. Na taj način sam upoznao mnogo ljudi... Zanimalo me je kako se u toj igrici pravi drvo, automobil, ma neke sitnice koje se čine nevažnim, ali su tu su i postoje. Učio sam malo po malo i došlo je do toga da počnem da radim na tom projektu, da budem uključen u stvaranje tih sitnih detalja. Prosto govoreći, reč je o 3D modelingu. Osećam se korisnim u pomaganju tim ljudima, profesionalcima. Ko zna, možda se posle košarkaške karijere posvetim takvom poslu, ali je sada rano pričati. Taj drugi svet mi vraća osmeh na lice i čini me srećnim.

(Foto: mozzart sport)

Naš domaćin se potrudio i da nam objasni kako izgleda lanac pravljenja igrica koji je sve, samo ne jednostavan. Zahteva ogromnu posvećenost, maksimalnu pažnju i pre svega vrhunsko znanje.

- Uključeno je mnogo ljudi koji vode računa o raznim detaljima, više od stotinu osoba sa različitim zadacima. Ja sam samo mala karika koja se ne bavi profesionalno time, već je tu da uskoči kada je potrebna neka pomoć za nove "pečove", to jest ispravke nekog baga u igrici. To što uradim se ne vidi toliko na igrici, ali čini da se osetim ponosnim što sam deo toga. Može to da bude posao od dva minuta, dva dana ili dva meseca. Počinjem od nacta na papiru, pa to prebacujem na kompjuter i polako... Jedna slagalica ima mnogo delova. Dok sam bio u Galatasaraju maltene sam svakog dana bio uključen u sve to, da li kroz igranje ili rad. Sada je već drugačije zbog toga što imam mnogo više obaveza.

Osim košarke i kompjutera, vrlo važan deo života krilnog centra Crvene zvezde je umetnost.

- Gitaru sam odabrao pre pet, šest godina pošto sam opsednut zvukom tog instrumenta. Svi znaju koliko sam uporan i nije bilo šanse da ne naučim da sviram. Dve godine sam išao non-stop na časove. Dolazio bih na trening sa krvavim prstima... Ma nije bilo šansi da odustanem. Upoznao sam u Vršcu momka iz benda "Woodstock" koji me je naučio da sviram. Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada sam posle tri, četiri meseca odsvirao prvu pesmu. Sviranje gitare stvara poseban adrenalin i zadovoljstvo. Ispunio sam jedan od snova, oduvek sam maštao o odlasku na kampovanje, gitari, plaži... Volim domaći i strani rok, ne samo da sviram već i da slušam. Ne mogu nikako da preskočim "Bajagu" i "Riblju čorbu", "Hladno pivo". Od stranih grupa tu su "Gansi", "Niravna", "Nikl Bek" čuji muzika me podseća na koledže u Americi i to je jedna od mojih neostvarenih malih želja - odlazak na neki od američkih koledža. Negde sam o tome razmišljao kao klinac i zbog košarke i zbog načina života. Pored roka, dosta volim instrumentale, a posebno kompilacije "Buda bar".

U neformalnom delu druženja dosta zajedničkih tema imali su Boris i naš fotograf.

- I to je negde u vezi sa kompjuterima. Pojavio se fotošop i prve fotografije koje sam obrađivao bile su sa interneta. Međutim, vrlo brzo sam poželeo da sam stvaram slike koje bih činio još boljim preko tog programa. Ja sam tip čoveka koji voli osećaj da zna dosta toga. To me čini srećnim, tako da sam u jednom period života bio posvećen fotografiji.

Simpatične li simbolike, tek iza Borisove zgrade nalazi se košarkaško igralište za koje nije znao da postoji kada se useljavao, a preko puta je veliki parking. Ima svoje garažno mesto, sasvim dovoljno da smesti "ljubimca" na sigurno.

- Nisam opčinjen kolima, volim ih kao i svi muškarci. Ali, imam tu neku strast prema BMW-u. "Peticu" sam odabrao zvog veličine, ne bih mogao da stanem u manji. Opet, vrlo je udoban i nekako ide uz moje godine, a poslušao sam i savet mlađeg brata Miloša (takođe košarkaša prim. aut.). Pre sam vozio "mercedes", koji je čini mi se, ipak ide uz stariju gospodu. Moram da kažem da sam oduševljen zbog toga što imam olakšavajuću okolnost da parkiram bez problema.

Letimičan pogled po Borisovom stanu u momentu se zaustavio na ručnom rancu koji koristi uglavnom za prenos laptopa. I nije na tom rancu ništa neobično, osim što ima print kompanije MOZZART.

- Dobio sam ga od drugara Gorana. Mučio sam muku da pronađem odgovarajući ranac za moju tehniku koju često nosim. Što mi je neko jednom rekao "Kad bi sve u isto vreme upalio sigurno bi se ozračio". Uglavnom, pre šest, sedam godina Goran mi kaže "Imam jako dobru torbu za tebe" i eto MOZZARTOVOG ranca. I od tada kad god me neko ugleda sa tom torbom pita me da li se kladim, a ja sam čovek koji nikad nije ušao u kladionicu, maltene ni na televiziji ne gledam sport, pa čak ni košarku toliko često, zbog čega dobijam posebne kritike od kuma. Ali da se razumemo, nisam ni malo u nedostatku informacija, ni najmanje.

Naš sagovornik nam je uz put rekao da kao klinac nije imao idola, ali i da se vremenom to promenilo. Izdvaja Milenka Topića zbog ljudskih kvaliteta, ponašanja i učinka na terenu.

- Svi znamo koliko je doprineo našoj košarci. Ljudska i igračka veličina.

Kod već tradicionalnog pitanja - kako doživljava "stvari lagane", zamislio se i onda odgovorio prilično neočekivano.

- Za mene su "stvari lagane" uživanje u ukusu "kinder-jajeta". Retko šta može da mi prija kao ta vrsta čokolade. Obožavam slatkiše, ali je za mene "kinder-jaje" slatka svetinja bez koje ne može da mi prođe dan. Najvredniji poklon koji mogu da dobijem.

Piše: Milan Vuković

izvor :