Saša Dragić, kompozitor i estradni menadžer - San Džonija Štulića je da zaigra u Zvezdi

Saša Dragić (Foto: mozzart sport)

To je neverovatna priča koja može da se proveri u najnovijoj knjizi Bore Čorbe, gde Bora priča kako je Džoni od njega tražio da mu sredi da igra u Crvenoj zvezdi. Naime, Džoni je bio uveren da bi Marakana stalno bila krcata ako bi on obukao crveno-beli dres – kaže, između ostalog, Saša Dragić u izuzetno zanimljivoj ispovesti za MOZZART Sport.

Direktni "krivci" što je Saša Dragić postao etablirani kompozitor i estradni menadžer su njegov deda po ocu, Đorđe Marjanović i "žutica". Od dede je povukao muzički gen, a legendarni srpski šansonjer ga je lansirao nebu pod oblake, stavljajući sada davne 1980. godine tri njegove pesme na album. Sa druge strane, bolest ga je sprečila da postane slavni odbojkaš.

Saša je na zakazani intervju za MOZZART Sport, u jedan kafić na Košutnjaku, stigao pola sata ranije da bi se, kako kaže, pripremio za razgovor, čime je potvrdio da ga ne bije slučajno glas da je vrhunski profesionalac.

- Moj deda po ocu se zvao Milan i živeo je u selu Orašju koje je blizu Banjaluke. On je bio seoska lola i čovek koji je na neki način živeo od danas do sutra. I zato volim u šali da kažem kako je bio preteča Džimija Hendriksa. A-ha-ha... Svirao je tamburu, ali nije imao orkestar nego je sam zabavljao društvo. Jednog dana otac mi je kupio gitaru i tako sam počeo i ja da sviruckam. Prve lekcije dobio sam od mog prijatelja, a danas kuma Aleksandra Ace Radovanovića. To je izuzetan čovek koji me strpljivo navodio da ne ispuštam instrument iz ruku – priseća se Saša Dragić početka muzičke karijere.

Koju ste stvar prvo naučili da svirate?

- Zanimljivo je da sam u startu počeo da pravim svoje melodije. Kad bi me Aca upitao da li sam skinuo neku pesmu, ja bih uzvratio: "Nisam, nego, slušaj ove akorde koje sam ja napravio!" Malo je bio iznenađen, ali me podržavao i u tome. Kasnije smo, zajedno sa čuvenim Žikom Obretkovićem, napravili malu grupu. Izvodili smo performans na Skadarliji i bilo je to ludo vreme. Nastupali smo i u teatru DES na Novom Beogradu. Pravio sam pesme na temu Žikinog života, kao na primer: "Žika i ja trčimo kroz Jugoslaviju". To je bila parafraza naslova knjige Milovana Danojlića "Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju".

O čemu je govorila ta pesma?

- Evo jednog stiha: "Žika i ja trčimo kroz Jugoslaviju, mi lepe pesme pevamo i društvo zabavljamo, mi nikoga ne diramo i cele noći sviramo. Žika i ja, Žika i ja, trčimo kroz Jugoslaviju!" I onda Žika počne da trči. Događalo se to u osvit osamdesetih godina.

Da li je kum Aca bio zadovoljan kako napreduje vaše sviranje?

- Mislim da su kompozitori, ili se to ja tešim, dobri ritam gitaristi, dok su slabiji kompozitori solo gitaristi. Iz tog razloga nikada nisam pokušavao da učim solo sviranje gitare.

Kada se zbio odlučujući trenutak u kom ste prepoznali svoju životnu misiju?

- Jedan od najzaslužnijih što se bavim muzikom je veliki Đorđe Marjanović, koji me je video na jednoj Brucošijadi na Mašinskom fakultetu 1980. godine. Za vreme pauze, sedeli smo u bekstejdžu i sviruckali naše pesme. Naišao je Đorđe i kazao: "Izvinite, šta vi to pevate?" Odgovorio sam da su to moje pesme i zamolio ga da nam se pridruži. Dopalo mu se to što je čuo i na rastanku me upitao da li bih mu dozvolio da snimi moje kompozicije. S oduševljenjem sam izgovorio "da", pošto sam bio njegov veliki obožavalac - "đokista". Uzeo mi je broj telefona i rekao da će me zvati za nekoliko dana. A pošto sam ja u to vreme mnogo skitao...

A nije bilo mobilnih...

- Nije bilo mobilnih, pa sam saopštio mojoj majci Ruži da očekujem poziv Đorđa Marjanovića i da ne pomisli kako se neko zeza. Odbrusila mi je da Đorđe nema pametnija posla nego mene da zove. E posle dva dana ja ulazim u kuću, a ona sva usplahirena viče: "Gde si bre ti, zvao te Đorđe Marjanović!" A ja mrtav ’ladan uzvratim: "Da, i šta je hteo?" Uglavnom, Đorđe je nešto kasnije na solističkom koncertu od 12 novih kompozicija imao šest mojih, dok su se sledeće tri našle na albumu: "Beograd je najlepši grad", "Pesma za Silviju" i "Glavna uloga". Pozvao me na binu i publici rekao da zapamti moje ime.

Moglo bi se reći da ste one večeri na Mašinskom fakultetu u pravo vreme, bili na pravom mestu...

- To znači sve u životu, biti u pravo vreme na pravom mestu. Kad su Baha pitali kako pravi tako divnu muziku, on je odgovorio da u pravom trenutku pogodi pravu dirku. A-ha- ha-ha... Tako i ja.

Zbog čega ste brzo izgustirali komponovanje i okrenuli se menadžerskim poslovima?

- Nekako u to vreme, sretnem mog starog i dobrog druga Miloša Obrenovića koji je kao klinac živeo kod mene u komšiluku. Ja sam dete Skadarlije i stanovao sam preko puta kafane "Kod dva bela goluba". Sjajno smo se družili, a pogotovo u fantastičnom dvorištu za koje čovek prosto ne može da poveruje da postoji u centru grada. I Miloš mi reče da svira u grupi "U škripcu", a ja njemu da sam pisao pesme za Đorđa Marjanovića i tako počnemo ponovo da se družimo. Jednoga dana mu je sinula ideja da budem menadžer njihove grupe. Valjda je video da sam preduzimljiv i komunikativan. Bez razmišljanja sam rekao "što da ne". Naprosto, izazovi su me uvek privlačili. Eto, tako sam uplovio u menadžerske vode i muzičku avanturu.

Da li ste brzo pohvatali konce šta i kako bi trebalo da se radi, pošto je u to vreme konkurencija bila jeziva?

- Škorpija sam u horoskopu i kao takav sam vrlo prilagodljiv. S muzičarima sam muzičar, s bankarima bankar, s piscima pisac, s novinarima novinar. Iz tog razloga sam brzo stekao veoma dobru reputaciju.

Ima li neko pravilo kako nastaje dobra pesma, tačnije hit?

- Tu pravila ne važe. Navešću jedan ubedljiv primer. Kada je Đorđe snimao novi album, zafalila mu je jedna pesma. Pozvao me i pitao da li pored dve koje sam mu dao, imam još jednu u šteku. Mrtav ladan ga slažem i kažem da imam. U toku razgovora on ukapira da treću pesmu nemam i pre nego što je spustio slušalicu, poručio mi da mu ujutru u osam sati donesem pesmu. A klinac koji treba da ode kod velikog Đorđa Marjanovića nema ni muziku ni tekst!

Gde ste pronašli inspiraciju?

- Nisam je ni tražio, nego sam otišao na spavanje. Probudim se u pet ujutru i počnem da pišem pesmu "Glavna uloga". Stavio sam sebe u kožu 50-godišnjaka, koliko je tada Đorđe imao, a koliko imam ja sada. Kako sam pisao tekst, paralelno sam radio muziku. Melodije veoma brzo radim, zato što tekst u trenu vizuelno doživljavam i "vidim" muziku za njega. Pritom nikada ništa ne zapisujem i ne snimam. Bukvalno za dva sata je nastala ta pesma koja i dan-danas vredi i na čiji tekst sam veoma ponosan i ovom prilikom ću da ga izrecitujem:

GLAVNA ULOGA

"Ponekad kad legnem, a noć mi je duga, vrti se film
svih mojih dana, u njemu veselje, radost i tuga, neka
lica draga, neka sasvim strana. Gledam taj film i tražim
mu mane, neke su scene možda za rezanje, neke reči
prebrzo izrečene, neke role dobre, a neke sasvim proma-
šene. Ali drago mi je što je tvoja glavna uloga i drago
mi je što si ti, a ne neka druga. Fino ti leži ova uloga, je-
dina na ovom svetu, jer svi smo mi glumci, treba samo
priznati, tragači sreće, večiti gubitnici, možda bi hteli
uloge da menjamo, ali kome da se žalimo, kad režisera
ne znamo.

Poseban pečat vašoj menadžerskoj karijeri daje 10 godina saradnje sa Bajagom i instuktorima. Po čemu najviše pamtite te dane?

(Foto: mozzart sport)

- Da, bilo je to izvanredno doba za našu pop-rok scenu, kada su urađeni fenomenalni albumi. Na vreme provedeno sa Bajagom i instruktorima sam izuzetno ponosan, jer smo imali fantastične ploče i pesme koje su ostale za sva vremena, kao i nezaboravne turneje. Godišnje smo imali po 140 koncerata i po 40 koncerata u nizu, dan za danom. U ono vreme smo koristili privatne avione "cesne" i uvek smo svuda dolazili na vreme i bili odmorni, što je vrlo važno za tako ozbiljno bavljenje muzikom. Nikada nisam štedeo kad je u pitanju prevoz i najbolji hoteli.

Da li je na nekom od brojnih putovanja nastao megahit "Moji su drugovi biseri rasuti"?

- Ja sam Bajagi kum, a moja prva supruga je kuma njegovoj ženi. Jednog dana sam mu rekao:"Kume, napravi pesmu za gastarbajtere!" Sedam godina mi je donosio neke pesme, ali ja sam mu ih vraćao govoreći da to nije to. Da bi na kraju u Beču, u klubu "Karibiks" našeg prijatelja Zorana, Bajaga napisao "Moji su drugovi". E to je bila ta pesma koju sam mu tražio.

Kada u glavi vratite film u period kad ste bili urednik rok scene Doma omladine, šta vidite?

- Vidim fascinantnu listu grupa koje su svirale u Domu omladine. Azra, Ekatarina Velika, Lačni Franc, Partibrejkersi, Film, Đavoli, Galija, pa ženski bend iz Opatije - Kakadu luk i mnogi drugi. Stalno je bilo krcato i kao u košnici. U to vreme je postojala zdrava konkurencija između nas i Studentskog kulturnog centra, tako da fantastični koncerti nisu mogli da izostanu.

Koliko je raspad Jugoslavije uticao na marginalizaciju rok scene?

- Mnogo. Zlatna era je trajala osamdesetih godina i s dolaskom devedesetih, počelo je sa posustajanjem. Za takav epilog krivim rokere, jer nisu usvojili poslovicu "na muci se poznaju junaci". Bez obzira na promenu životnog ambijenta, rokeri su imali dužnost da pevaju o stvarima koje ih na neki način tište. Jedan Bob Dilan je pevao protestne pesme protiv rata. Veliki broj grupa živi na neki način od stare slave. Jedini kojima polazi za rukom da budu bolji nego što su bili jesu Merlin i Džiboni. Svi ostali su manje više gori nego što su bili.

Da li ste ponosni na činjenicu da ste među prvima promovisali rep u zemlji Srbiji?

- Apsolutno sam ponosan, a evo kako je to bilo. Pošao sam od narodne poezije koja se bazira na guslama i priči, desetercu i shvatio da je naša zemlja idealan teren da se rep primi. A Gruov menadžer sam postao tako što sam na TV-u video njegov spot za pesmu "Pravo u raj" i oduševio se. Naročito sam ponosan na album Gru 2, gde se nalaze sjajne pesme, po kojima su urađeni odlični spotovi.

Sada ćemo lagano preći na sportske teme, muzičkog karaktera. Da li je istina da ste bili fudbalski menadžer u pokušaju Džoniju Štuliću?

- To je neverovatna priča koja može da se proveri u najnovijoj knjizi Bore Čorbe, gde Bora priča kako je Džoni Štulić od njega tražio da mu sredi da igra u Crvenoj zvezdi. Naime, Džoni je bio uveren da bi Marakana stalno bila krcata ako bi on obukao crveno-beli dres. Meni je bilo smešno kad sam čitao šta pišu ljudi u vezi s delom jednog mog intervjua u kome sam pričao o mom susretu sa Džonijem u Nemačkoj devedeset i neke godine. Po sistemu, ma daj, vidi ga ovaj debeli šta priča, kao on zna Džonija, kao da Džoni nema pametnija posla nego da se s njim druži. Nikad nisam odgovarao na takve komentare, ali sad je prilika.

Šta se zapravo dogodilo?

- Džoni je iz Holandije došao u Nemačku da se vidimo. Dok smo preslušavali neke njegove pesme, on se istezao i pričali smo o njegovoj omiljenoj temi – fudbalu, što neki ljudi očigledno ne znaju. U jednom trenutku mi je rekao: "Slušaj, Dragiću, ti si mi kriv što nikad neću zaigrati na Vembliju. Jesam li ti rekao da organizuješ meč muzičara Jugoslavije i Engleske, u kome bi igrali samo oni koji su prodali više od milion ploča." E onda je pričao da je sad u najboljoj formi, kako se nije istrošio i da je čuvao energiju za najbolje dane i da je kao takav idealan za neki jak klub. Onako u šali sam ga upitao da li bi igrao u Barseloni, na šta je on uzvratio da igraju isuviše defanzivno za njegov ukus. A-ha-ha...

Šta mislite, da li je Džoni još uvek zainteresovan za dolazak u Zvezdu?

- Mislim da bih mogao da odradim taj transfer i sa marketinške strane, sigurno bi to bio pun pogodak crveno-belih, jer kao što je Džoni svojevremeno tvrdio, karte bi uvek bile rasprodate. Branimira Štulića obožavam, bio je i ostao najveći od svih rokera, prorok koji nam je govorio sve šta će se desiti. Međutim, mi nismo umeli da ga čujemo i zato nas je pozdravio i otišao s ovih prostora.

Postoji li muzički umetnik na ovim prostorima koji je više "opljačkan" od Džonija Štulića?

- Lično smatram da je od 1990. godine na ovamo bilo mnogo opljačkanih umetnika, jer se autorska prava nisu poštovala. Danas smo na nekim počecima poštovanja istih. Što se Džonija tiče, nema sumnje da je on izuzetno oštećen, a koliko tačno, to samo znaju on i njegovi saradnici.

Saša, da li je vaše odrastanje u potpunosti bilo u znaku muzike ili se sport, ipak, nekako izborio za svoja prava?

- Izborio, nego šta. Trenirao sam malo fudbal u OFK Beogradu i veoma sam ponosan što me je na Karaburmu odveo tadašnji čuveni lovac na talente Aca Stefanović. Bio sam opasan napadač. Igrom slučaja, moja osnovna škola "Đura Đaković", koja se sada zove "Skadarlija", bila je najbolja u Beogradu u odbojci i bili smo pogon OK Crvena zvezda i OK Partizan. Poveo sam se za društvom, kumovima Aleksandrom Ljubićem i Acom Radovanovićem, tako da sam napustio fudbal i posvetio se treniranju odbojke u Partizanu u čijem dresu sam osvojio juniorsko prvenstvo države. Igrao sam na poziciji tehničara i bio je to još jedan lep period u mom životu.

Zašto ste digli ruke od odbojke?

- Imao sam 19 godina kada sam dobio žuticu. Dok sam ležao u bolnici, rekao sam sebi da je sa sportom gotovo i da ću se ubuduće baviti samo muzikom.

Ipak, jednog dana ste se odužili sportu tako što ste napisali i otpevali sportsku himnu Srbije. Odakle ideja za taj angažman?

- Ideja je da to bude pesma zakletva i da dve strofe pevaju igrači pred izlazak na teren, a treću da pevaju navijači. To je pesma u čast svih sportista Srbije. Onih od nekada, ovih što su aktuelni i onih koji će doći. Reči te pesme bude najpozitivnija osećanja i nikoga ne vređaju i mnogo sam ponosan na nju. Opet ću odrecitovati:

"Danas je taj dan kad srce kuca jače i telo zadrhti
zbog stvari koje znače, danas je taj dan kad uspomene
rade i sve ono što je bilo uliva ti snage. Napred Srbija,
to ime svako zna, ponosan sam s njim, ginuću za tim.
Danas je taj dan kad ničeg se ne bojim i čast zemlje
branim s drugovima svojim.
Napred Srbija....
Večeras je ta noć kad zastava se vije i ceo grad je lud
pivo kad se pije, večeras je ta noć kad zastava se vije
i ceo narod peva u slavu Srbije.
Napred Srbija...

Imate li običaj da sportsko znanje koje posedujete prekomponujete na tikete?

- Kako da ne. Taktika mi je da odigram najmanje četiri, najviše osam fikseva i uložim malo više novca. Nikad se nisam bavio prognozom kornera ili žutih kartona. Ali zato sam se u finalu legendarnog meča između Zvezde i Olimpika bavio penalima. Naime, na početku utakmice Bajagi i ostalima iz grupe savetovao sam da se ne nerviraju bez veze, pošto će Zvezda dobiti na penale. I to mi ne bude dosta, pa im još nabrojim ko će sve šutirati jedanaesterce. Normalno, sve sam pogodio, osim redosleda izvođača, toliko vidovit baš nisam. A-ha-ha...

Da li ste imali neke veće dobitke?

- U borbi s kladionicama, ja sam u plusu. A u plusu sam, jer imam izrazitu intuiciju i igram samo kad sam siguran da ću dobiti. Što bi se reklo, igram na sigurno, međutim, nikad ne možeš da budeš 100 odsto siguran. Jednom sam u zaustavnom vremenu ostao bez ogromnog novca. Imao sam sedam pogođenih parova i čekao osmi: Farska Ostrva – Slovenija. Tipovao sam dvojku i Slovenci su u 88. minutu vodili sa 2:0. Minut docnije sa 2:1, a nekoliko sekundi pre kraja - 2:2. E tada sam rešio da više ne igram.

Je l’ da biste izbegli stres?

- Ma ne, nije stres u pitanju. Evo, reći ću vam da sam zbog organizacije profi boks meča Dejana Ribaća u Beogradu ostao kraći za 50.000 evra. Ipak, nisam zažalio pošto sam uspeo da dovedem nezaboravnog Matu Parlova kao specijalnog gosta. Nikada neću zaboraviti kako mi je u momentu kad je Ribać nokautiran, nonšalantno rekao: "Saša, to je boks!" Tako je i s klađenjem. Ko nije sposoban da izgubi na šmekerski način, ne bi trebalo ni da se kladi.

SINOVI NIKOLA I LUKA OBOŽAVAJU SPORT

Da li su vaši sinovi zainteresovani za muziku?

- Imam dva sina, Nikolu i Luku. Muzika, odnosno bubnjevi, bili su prvi Lukin izbor i već sa tri godine je bio fascinantan talenat. Svirao je sa bubnjarskim asovima na Sajmištu, povodom 30 godina rokenrola, zatim na Bajaginom albumu, bio gost na koncertu Van Goga i još nekim. E onda se okrenuo tenisu koji je odlično igrao, ali se zbog društva prebacio na košarku. Nikola trenira u pionirima Partizana odbojku i kapiten je ekipe. Nedavno je bio i na pripremama kadetske reprezentacije u Bečeju. Vrlo sam ponosan što imaju moje sportske gene.

PREDVIDEO SAM INVAZIJU SRPSKIH TENISERA

Kako objašnjavate veliki bum srpskog tenisa?

- Sredinom devedesetih godina mnogo vremena sam provodio na teniskim terenima Crvene zvezde i ljudima iz TS-a u ono vreme govorio da se spreme za svetske rezultate naših tenisera. Takođe, tvrdio sam tada da će Jelena Janković biti među prvih pet na svetu. Kao Jelenin marketing menadžer, zamolio sam Boška Jakovljevića da je pozove u jednu svoju emisiju. Pošto nije čuo za moju štićenicu, ja sam insistirao na tome i garantovao mu da će ona jednoga dana biti prva na svetu i da stoga obavezno sačuva snimak emisije, kao uspomenu da ju je on prvi ugostio. Šta je bilo kasnije, svi znamo.

ČEKAM BAJAGIN POZIV NA KAFU

Da li se Bajaga u trenucima slavlja setio vaše vizije Zvezdinog trijumfa?

- Ma da… Setio se kao što se setio mnogo toga dobrog što sam mu uradio u životu!!! Tokom svih ovih 17 godina, koliko ne razgovaramo, on nikada ne nađe za shodno bar da pomene u nekom intervjuu nešto što smo uradili zajedno. Zaista nisam sujetan, nego što je to istorija i činjenice. Posle Delčine smrti sam ga pozvao telefonom i rekao kako mislim da je vreme da on i ja popijemo kafu. Rekao je da će se javiti i evo ima godinu dana kako čekam na taj njegov poziv.

izvor: