Nina Drakić, predsednica Privredne komore Crne Gore: Vreme je da evropske integracije pretvorimo u konkretnu ekonomsku korist za privredu

- Kada je Privredna komora Crne Gore 2010. godine pokrenula Konferenciju o ekonomiji, cilj je bio da se na jednom mestu okupe privreda, Vlada, akademska zajednica i međunarodni partneri i razgovara o stanju, pravcima razvoja i perspektivama crnogorske ekonomije. Prva konferencija imala je više od 250 učesnika, a kroz četiri panela razgovaralo se upravo o tim temeljnim razvojnim pitanjima. Već naredno izdanje ovog skupa imalo je regionalni karakter, a kasnije su se uključili i naši partneri iz renomiranih poslovnih asocijacija i organizacija iz zemalja EU.

Petnaest godina kasnije, možemo reći da se crnogorska privreda značajno promenila – postala je otvorenija, povezanija sa regionom i evropskim tržištem, a privrednici su danas mnogo svesniji da konkurentnost ne zavisi samo od cene i dostupnosti kapitala, već i od znanja, tehnologije, inovacija, kvaliteta poslovnog okruženja i sposobnosti da odgovore na velike globalne promene.

Samim tim, drugačije su i teme o kojima želimo da razgovaramo. Na prvim konferencijama dominirala su pitanja makroekonomske stabilnosti, razvoja, investicija, privatizacije i izgradnje osnovne infrastrukture. Danas razgovaramo o evropskim integracijama kao razvojnoj prilici, jedinstvenom regionalnom tržištu, digitalnoj i zelenoj transformaciji, industrijskoj konkurentnosti, održivom finansiranju, energetskoj tranziciji, cirkularnoj ekonomiji, inovacijama i novim modelima poslovanja. Već 2017. godine centralna tema Konferencije bila je "Izazovi na putu ka Evropskoj uniji", dok su poslednjih godina u fokusu regionalna ekonomska integracija, Berlinski proces i zajednički razvojni potencijali Zapadnog Balkana.

Ali mislim da je najveća promena ipak u tome što se promenila pozicija crnogorske privrede u odnosu na evropski prostor. Danas više ne razgovaramo samo o tome kako da se prilagodimo promenama koje dolaze spolja, već kako da budemo njihov aktivni učesnik. Crnogorske kompanije sve više razmišljaju o tome kako da koriste evropske fondove, kako da uvedu nove tehnologije, smanje troškove i emisije, pronađu nove partnere i tržišta, te time postanu konkurentne na jedinstvenom evropskom tržištu.

Istovremeno, moramo biti realni. Crnogorska ekonomija je i dalje mala i veoma otvorena, snažno oslonjena na turizam, investicije i spoljno finansiranje, što je čini osetljivom na spoljne šokove. Ako bih morala da izdvojim jednu najveću promenu u proteklih 15 godina, rekla bih da je to prelazak sa pitanja "kako da razvijamo ekonomiju" na pitanje "kako da crnogorsku ekonomiju pripremimo za budućnost i za članstvo u Evropskoj uniji". To je velika razlika. Postali smo svesni da više nije dovoljno samo rasti – već da rast treba da bude pametniji, održiviji i konkurentniji.

I upravo zato je važno što Konferencija o ekonomiji traje već 15 godina. Ona nije samo ogledalo promena kroz koje je prolazila crnogorska privreda, već je i mesto na kojem su te promene najavljivane, o njima se otvoreno razgovaralo i gde su se povezivali privreda, donosioci odluka i međunarodni partneri. Od prvog izdanja do danas, Konferencija je od prostora za razgovor o stanju i perspektivama postala platforma na kojoj se sve više razgovara o konkretnim rešenjima, partnerstvima i tome kako zajedno oblikovati budućnost crnogorske ekonomije. A što je najvažnije, Konferencija okuplja i povezuje privrednike regiona.

- Za nas ova tema nije samo naziv konferencije, već vrlo konkretan ekonomski interes. Iz ugla crnogorske privrede, rezultat snažnijeg regionalnog povezivanja mora biti vidljiv u svakodnevnom poslovanju – u bržem protoku robe, jednostavnijim procedurama, manjem broju administrativnih i necarinskih barijera, boljoj saobraćajnoj povezanosti, lakšem pristupu finansiranju i većem broju poslovnih partnerstava.

Crna Gora dočekuje predsedavanje Berlinskim procesom u posebno važnom trenutku. Nalazimo se u završnici pristupnih pregovora i, prvi put, članstvo u Evropskoj uniji nije samo dugoročni cilj, već vrlo konkretna perspektiva. Evropska komisija je u junu ove godine predstavila finansijski paket za pristupanje Crne Gore, upravo naglašavajući dublju integraciju u jedinstveno tržište i ubrzavanje ekonomske konvergencije.

To je i razlog da regionalno tržište posmatramo kao pripremu za evropsko tržište. Zapadni Balkan ne treba da bude samo prostor kroz koji roba prolazi, već prostor u kojem kompanije proizvode, investiraju, povezuju se i stvaraju nove lance vrednosti. Za crnogorske kompanije to znači da moramo iskoristiti regionalno povezivanje da povećamo produktivnost i konkurentnost, jer ulazak na jedinstveno evropsko tržište donosi ogromne mogućnosti, ali i mnogo jaču konkurenciju.

A koliko smo spremni? Rekla bih – više nego ikada, ali ne dovoljno. Crna Gora je napravila značajan napredak u usklađivanju sa evropskim pravilima. Sva 33 pregovaračka poglavlja su otvorena, a tokom 2026. godine nastavljen je intenzivan proces njihovog privremenog zatvaranja, uključujući poglavlja koja su direktno važna za poslovanje, kao što su konkurencija, carinska unija, slobodno kretanje radnika i zaštita potrošača.

Međutim, usklađenost propisa sama po sebi ne znači i spremnost privrede. Pravo pitanje je da li su naše kompanije spremne da posluju u okruženju u kojem će standardi kvaliteta, digitalizacija, produktivnost, zelena tranzicija, inovacije i sposobnost brzog prilagođavanja biti ključni za opstanak i rast.

Tu vidim i najveći zadatak za naredni period. Moramo pomoći crnogorskim kompanijama, posebno malim i srednjim preduzećima, da ne dočekaju članstvo samo kao administrativni događaj, već kao poslovnu priliku za koju su pripremljene. Potrebni su im informacije, savetodavna podrška, pristup finansiranju, tehnologijama, znanju i evropskim partnerima. Privredna komora upravo tu vidi svoju ulogu – da bude most između evropskih politika i konkretnih potreba kompanija. To dodatno potvrđujemo i implementacijom inicijative B4EU Montenegro – Business Ready for EU Membership, koja podrazumeva pripremu crnogorske privrede za članstvo u Evropskoj uniji. Cilj Komore kao krovne poslovnu asocijacije je da fokus sa pitanja koliko je Crna Gora spremna za članstvo, pomerimo na pitanje koliko je naša privreda spremna da iskoristi članstvo.

- Prepreke se međusobno prepliću i teško je izdvojiti samo jednu. Ipak, ključno ograničenje vidim u nedovoljno podsticajnom i predvidivom poslovnom ambijentu, jer on utiče i na pristup finansiranju i na sposobnost kompanija da investiraju, inoviraju i postanu konkurentnije. Privrednicima su potrebni stabilniji propisi, efikasnija administracija, veća pravna sigurnost i brže procedure, posebno kada je reč o investicijama, dozvolama i korišćenju evropskih fondova.

Regionalne trgovinske i administrativne barijere dodatno povećavaju troškove poslovanja. Zadržavanja na granicama, neusklađene procedure i nedovoljno razvijena saobraćajna i logistička infrastruktura posebno pogađaju mala i srednja preduzeća. Aktuelan primer predstavlja primena šengenskog pravila 90/180 dana na profesionalne vozače iz zemalja regiona. EES nije uveo ovo ograničenje, ali digitalnim evidentiranjem ulazaka i izlazaka omogućava njegovu sistematičniju primenu. To može smanjiti raspoloživost vozača u međunarodnom transportu, izazvati zastoje i povećati troškove isporuke robe između Zapadnog Balkana i Evropske unije. Zbog toga je potrebno pronaći pravno održivo i regionalno usklađeno rešenje koje neće ugroziti integritet šengenskih pravila, ali će uvažiti specifičnosti međunarodnog drumskog transporta.

Pristup finansiranju takođe ostaje ograničenje, naročito kada su u pitanju dugoročne investicije, digitalizacija, zelena tranzicija i razvoj novih proizvoda. Bankarsko finansiranje često je usmjereno na likvidnost i obrtna sredstva, dok su razvojni kapital, garancijske šeme i drugi alternativni izvori finansiranja još nedovoljno zastupljeni. Evropski fondovi pružaju značajne mogućnosti, ali kompanijama je potrebna podrška u pripremi projekata, obezbeđivanju sufinansiranja i savladavanju složenih procedura.

Deo odgovornosti leži i na samim kompanijama, koje treba da unapređuju produktivnost, upravljanje, tehnološku opremljenost, kvalitet proizvoda i sposobnost nastupa na međunarodnim tržištima. Zbog toga odgovor nije u jednoj izolovanoj meri, već u istovremenom unapređenju poslovnog ambijenta, uklanjanju regionalnih barijera, razvoju transportne i logističke infrastrukture i pružanju konkretnije podrške kompanijama u njihovoj tehnološkoj i organizacionoj transformaciji.

- Dijalog između Vlade i poslovne zajednice postoji i u pojedinim oblastima daje konkretne rezultate. Ipak, prostor za njegovo unapređenje i dalje je značajan. Ključno pitanje više nije samo da li se privreda konsultuje, već kada se konsultuje, na koji način i u kojoj meri njeni argumentovani predlozi utiču na konačne odluke.

Privredna zajednica se neretko uključuje tek kada je određeno rešenje već u velikoj meri definisano. Tada javna rasprava lako postaje formalna procedura, umesto prilike da se zajednički dođe do kvalitetnijeg i primenjivijeg propisa. Kompanije najbolje poznaju praktične posljedice propisa, administrativnih procedura i fiskalnih mera, pa njihovo iskustvo treba koristiti već prilikom utvrđivanja problema i pripreme prvih rešenja.

Dijalog bi zato trebalo učiniti ranijim, kontinuiranim i više zasnovanim na podacima. Potrebni su funkcionalni sektorski saveti, kvalitetnije procene uticaja propisa na privredu, realni rokovi za konsultacije i jasna povratna informacija o tome koji su predlozi poslovne zajednice prihvaćeni, a koji nisu i zbog čega. Posebno je važno obezbediti da se čuje glas malih i srednjih preduzeća, koja imaju manje kapaciteta da pojedinačno zastupaju svoje interese.

Privredna komora je u tom procesu most između donosilaca odluka i kompanija, i to ne samo prenošenjem zahteva privrede, već i njihovim pretvaranjem u argumentovane, analitički utemeljene i sprovodive predloge. Kvalitetna ekonomska politika nastaje kada se znanje institucija i praktično iskustvo privrede povežu pre donošenja odluka, a ne tek kada se pojave problemi u njihovoj primeni.

- Poruka koju bih uputila jeste da je sada vreme da evropske integracije pretvorimo iz političkog cilja u konkretnu ekonomsku korist za crnogorske kompanije i građane, i to ne smemo propustiti.

To znači da ne treba da čekamo članstvo da bismo postali konkurentni za Evropu. Treba da postanemo konkurentni sada, kako bi članstvo moglo da donese puni efekat. Ukoliko u naredne dve do tri godine uspemo da spojimo reforme institucija, konkurentnost kompanija i evropsku podršku, onda će članstvo u EU za Crnu Goru značiti mnogo više od promene institucionalnog okvira. Značiće više investicija, više izvoza, kvalitetnija radna mesta, veći stepen inovacija i snažniji i otporniji ekonomski rast.

Kada kažem "reforme institucija", mislim na nešto vrlo konkretno. Dvadeset godina razvoja crnogorske ekonomije pokazalo je da dugoročni uspeh mnogo manje zavisi od pojedinačnih zakonskih rešenja, a mnogo više od kvaliteta i doslednosti institucija koje ih sprovode: od predvidivosti propisa, efikasnosti administracije i onoga što bismo mogli nazvati institucionalnom memorijom. Zato u naredne dve do tri godine očekujem merljivo unapređenje rada institucija: kraće trajanje sudskih postupaka, brže izdavanje građevinskih dozvola, doslednu primenu propisa. Drugi prioritet tiče se ljudi. Udeo radno sposobnog stanovništva u Crnoj Gori se smanjuje, a nedostatak kvalifikovanog kadra već danas ograničava rast produktivnosti i sposobnost privrede da privuče investicije koje takav kadar traže. Demografska politika mora postati sastavni dio ekonomske strategije, a ne samo socijalno pitanje, kroz aktiviranje domaće radne snage koja nije na tržištu rada, kontrolisanu politiku zapošljavanja stranaca u deficitarnim sektorima i obrazovni sistem koji stvarno prati potrebe privrede. Bez pomaka na ova dva plana, ni evropska podrška ni najbolje osmišljene mere neće dati pun efekat u praksi.

To je pravi smisao teme ovogodišnje Konferencije – "Povezane ekonomije za snažniju Evropu": da Crna Gora ne bude samo deo evropskog tržišta, već da u njemu bude konkurentan i vredan partner.

Sigurna sam da ukoliko svi u državi budemo istinski posvećeni tom cilju, stići ćemo brzo do njega.

- Mislim da više nije pitanje da li je pravi trenutak, već koliko brzo možemo napraviti taj zaokret. Analiza jasno pokazuje da je Crna Gora u protekle dve decenije napravila značajan iskorak: BDP po stanovniku prema paritetu kupovne moći porastao je sa 36 na 54% proseka Evropske unije. Međutim, istovremeno je postalo očigledno da rast zasnovan dominantno na potrošnji, turizmu i prilivu kapitala nije bio praćen dovoljnim rastom produktivnosti, proizvodnje i izvozne konkurentnosti.

Posebno upozorava podatak da domaća proizvodnja i izvoz nisu pratili rast tražnje, pa se ona u velikoj meri zadovoljavala uvozom. To ne znači da treba odustati od turizma, koji ostaje jedna od naših najvećih razvojnih prednosti, već da ga treba snažnije povezati sa ostatkom ekonomije, sa proizvodnjom, prehrambenom industrijom, transportom i IT sektorom, kako bi generisao veću dodatu vrednost, a ne samo obim prometa.

Prvi potez mora biti stvaranje stabilnog i predvidivog poslovnog ambijenta. Privreda mora unapred znati pravila igre, administrativne procedure moraju biti jednostavnije, a institucije efikasnije. Drugi potez odnosi se na mnogo snažnije usmeravanje javnih i privatnih ulaganja ka projektima koji stvaraju proizvodnju, izvoz i nova znanja, a ne samo kratkoročnu potrošnju. Treći potez podrazumeva sistemsku podršku sektorima u kojima Crna Gora ima realnu šansu da bude konkurentna: energetici, ICT-u, logistici, prehrambenoj industriji i drugoj proizvodnji zasnovanoj na domaćim resursima. Upravo te oblasti Analiza prepoznaje kao važne nosioce razvoja veće dodate vrednosti.

Produktivnost se, na kraju, ne povećava administrativnom odlukom, već konkretnim ulaganjima kompanija u tehnologiju, opremu i digitalizaciju proizvodnih procesa, uz uvođenje viših standarda kvaliteta. To je proces koji traži vreme i doslednost, ali je jedini put ka modelu rasta koji Crnu Goru čini otpornijom i konkurentnijom.

- Želim da ukažem da Analiza ne postavlja fiksan brojčani cilj za 2035. godinu, već prikazuje jasnu putanju konvergencije koju treba nastaviti i ubrzati. Ono što Analiza pokazuje jeste da smo sa 36% proseka EU po paritetu kupovne moći u 2006. stigli do 54% u 2025. godini, što potvrđuje da je konvergencija moguća, ali i da njen dosadašnji tempo nije dovoljan ukoliko u narednoj deceniji želimo suštinski smanjiti razvojni jaz prema Evropskoj uniji. Zato je pravo pitanje da li smo spremni da tempo konvergencije ubrzamo. Analiza taj zadatak veže za rast produktivnosti, sektore veće dodate vrednosti, jaču izvoznu bazu, kvalitetnije institucije i efikasnije korišćenje ljudskog kapitala.

Najveći izazov je upravo struktura ekonomije. Učešće industrije u BDP-u smanjeno je sa gotovo 15% 2006. na oko 8,3% 2024. godine, dok su i poljoprivreda i druge proizvodne delatnosti izgubile deo relativnog značaja. Istovremeno, usluge su postale dominantnije, što je doprinelo rastu, ali je povećalo i zavisnost od turizma, domaće potrošnje i eksternih kretanja.

Zato smatram da cilj nije vraćanje na ekonomsku strukturu od pre dvadeset ili trideset godina, niti reindustrijalizacija u klasičnom smislu. Potrebna nam je moderna proizvodnja, tehnološki intenzivnija, energetski efikasnija, bolje povezana sa uslugama i sposobna da se uključi u evropske lance vrijednosti. Isto važi za poljoprivredu: njena budućnost nije u masovnoj proizvodnji u kojoj teško možemo konkurisati velikim proizvođačima, već u kvalitetu, preradi, brendiranju, organskoj proizvodnji i snažnijem povezivanju sa turizmom. Analiza upravo u povezivanju domaće poljoprivrede i turističke potrošnje vidi prostor za smanjenje uvozne zavisnosti.

Posebno važno pitanje jeste struktura stranih direktnih investicija (SDI). Crna Gora jeste uspjela da privuče veliki obim kapitala, ali je nakon pandemije značajan deo ulaganja ponovo usmeren prema nekretninama, koje su u pojedinim godinama činile i polovinu ukupnog priliva SDI. Takve investicije jesu važne, ali ne daju iste dugoročne efekte kao ulaganja u proizvodnju, tehnologiju i izvozne kapacitete. Zato naredna faza mora biti usmerena ne samo na to koliko investicija privlačimo, već i kakve investicije privlačimo, koliko novih znanja, kvalitetnih radnih mjesta, izvoza i veza sa domaćim kompanijama one stvaraju.

Ukoliko uspemo da povećamo produktivnost, kvalitet investicija, tehnološki nivo privrede i izvoznu sposobnost, uz pametno korišćenje EU fondova i prednosti članstva na jedinstvenom evropskom tržištu, realno je očekivati da se tempo konvergencije ubrza u odnosu na protekle dve decenije. Takav rezultat može se postići samo uz kontinuitet ekonomskih politika, bolju koordinaciju države i privrede, očuvanje fiskalne discipline (javni dug je danas u okviru kriterijuma iz Mastrihta, što je važan kapital povjerenja koji ne smemo olako trošiti), i jasnu odluku da rast ubuduće merimo ne samo njegovom stopom, već pre svega njegovim kvalitetom.