Stanislava Simić, direktorka Asocijacije srpske energetski intenzivne industrije: Put ka dekarbonizaciji kroz inovacije i saradnju

- Energetski intenzivna industrija se često u javnosti posmatra primarno kroz prizmu emisija, ali je njena stvarna uloga u procesu zelene tranzicije mnogo šira i značajnija. U Srbiji, ovaj deo privrede predstavlja stub industrijske proizvodnje i izvoza, ali i jednog od ključnih nosilaca tehnološke modernizacije i unapređenja energetske efikasnosti.

Kompanije članice Asocijacije srpske energetski intenzivne industrije (ASEII) već sprovode konkretne korake ka smanjenju emisija kroz unapređenje proizvodnih procesa, korišćenje alternativnih goriva i razvoj cirkularnih modela poslovanja. Istovremeno, važno je naglasiti da tempo tranzicije ne zavisi isključivo od industrije, već i od šireg sistema, pre svega dostupnosti infrastrukture, sigurnog i konkurentnog snabdevanja energijom i stabilnog regulatornog okvira. Zelena tranzicija mora biti pažljivo vođena kako bi bila i ekološki i ekonomski održiva.

Zato energetski intenzivnu industriju vidimo kao deo rešenja, kao partnera koji može doprineti klimatskim ciljevima, uz uslove koji omogućavaju održivo i konkurentno poslovanje.

- Dekarbonizacija energetski intenzivnih industrija predstavlja jedan od najsloženijih izazova industrijske tranzicije. Specifičnost, na primer, sektora cementa je u tome što značajan deo emisija, i do 60–65%, nastaje iz samog hemijskog procesa kalcinacije krečnjaka, što znači da prelazak na obnovljive izvore energije, iako neophodan, nije dovoljan da reši problem u celini.

Jedan od ključnih pravaca dekarbonizacije jeste veće korišćenje alternativnih goriva, pre svega otpada koji nije moguće reciklirati nakon primarne selekcije, poput RDF (Refuse Derived Fuel) i SRF (Solid Recovered Fuel). Time se istovremeno smanjuje upotreba fosilnih goriva i doprinosi rešavanju pitanja otpada. Takođe, važan potencijal leži i u boljem upravljanju građevinskim otpadom i otpadom od rušenja, koji danas u velikoj meri ostaje nedovoljno iskorišćen kao resurs.

Dekarbonizacija zahteva velika kapitalna ulaganja u nove tehnologije, dok se tržišne cene i dalje dominantno formiraju na osnovu konvencionalne proizvodnje. Kompanije se zato nalaze između potrebe da investiraju i potrebe da ostanu cenovno konkurentne. Sa tehnološke strane, rešenja poput hvatanja i skladištenja CO₂ biće ključna za postizanje duboke dekarbonizacije, ali zahtevaju značajna ulaganja i razvoj infrastrukture koja trenutno ne postoji u regionu.

- Domaće kompanije već osećaju uticaj CBAM-a, čija je primena započela 1. januara 2026. godine. Najveći izazov u ovom trenutku jeste nedovoljna jasnoća pojedinih pravila, s obzirom na to da će se ključni elementi sistema dalje razrađivati kroz podzakonske akte. To otežava dugoročnije planiranje, posebno u segmentima proizvodnje, nabavke i izvoza, gde je predvidivost od presudnog značaja.

Istovremeno, kompanije su svesne da je reč o procesu koji je deo šireg usklađivanja sa evropskim klimatskim politikama i već preduzimaju konkretne korake. U praksi to znači unapređenje sistema za praćenje emisija, veću digitalizaciju procesa i kontinuirano traženje rešenja za smanjenje potrošnje energije i emisija u proizvodnji.

Ono što je u narednom periodu ključno jeste način implementacije Zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakona o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, i pratećih akata. Neophodno je da regulatorni okvir bude jasan, postepen i predvidiv, kako bi kompanije mogle da planiraju investicije i prilagode poslovanje. Posebno je važno da se prihodi od oporezivanja emisija usmere nazad u privredu, kroz podršku modernizaciji i uvođenju čistijih tehnologija. Ključno bi bilo otvaranje specijalizovanih fondova za dekarbonizaciju.

U širem kontekstu, imajući u vidu da velike ekonomije paralelno sa klimatskim politikama štite svoju industriju, važno je da i Srbija obezbedi adekvatne mehanizme podrške. Time bi se omogućilo da domaće kompanije ostanu konkurentne, a proces tranzicije bude održiv i ekonomski opravdan.

- Uprkos izazovima, kompanije članice ASEII već danas aktivno rade na smanjenju svog ugljeničnog otiska i razvoju održivih rešenja.

U cementnoj industriji, značajan iskorak ostvaren je kroz povećano korišćenje alternativnih goriva, poput RDF i SRF, čime se smanjuje zavisnost od fosilnih energenata i istovremeno unapređuje upravljanje otpadom, kao konkretan primer cirkularne ekonomije. Sve je izraženija i saradnja industrije sa lokalnim samoupravama i komunalnim sektorom, koja je ključna za dalji razvoj ovog modela. Paralelno, kompanije povećavaju upotrebu alternativnih sirovina, poput letećeg pepela i granulirane troske, čime se dodatno smanjuju CO₂ emisije po toni proizvoda.

Kada je reč o sektoru čelika, posluje se po principu "scrap-based" proizvodnje, gde se čelični otpad koristi kao primarna sirovina u EAF procesu. Time se značajno smanjuje potreba za primarnim resursima i emisije CO₂ u poređenju sa tradicionalnim modelima, odnosno topljenjem rude u visokim pećima. Takođe, radi se na unapređenju efikasnosti kroz povezivanje proizvodnih faza i smanjenje energetskih gubitaka, uz sve veću primenu digitalnih rešenja za preciznije upravljanje procesima.

U sektoru đubriva sve je veći fokus na povećanju energetske i resursne efikasnosti, kao i razvoju cirkularnih rešenja, uključujući i potencijal za termički tretman i energetsko iskorišćenje otpada koji nije moguće reciklirati. Na taj način se smanjuju emisije i zavisnost od fosilnih goriva. Paralelno se razvijaju projekti obnovljivih izvora energije, dok se u oblasti održive poljoprivrede kroz napredna đubriva i preciznu primenu povećava iskorišćenje hraniva i smanjuje uticaj na životnu sredinu.

- Da bi zelena tranzicija bila ekološki održiva i ekonomski isplativa, ključno je jasno podeliti uloge između države i industrije i delovati paralelno.

Sa strane države, prioritet je uspostavljanje predvidivog i podsticajnog okvira, kako regulatornog tako i finansijskog. To pre svega podrazumeva formiranje fonda za tranziciju, iz kojeg bi se deo sredstava prikupljenih kroz CO₂ mehanizme vraćao privredi kroz projekte dekarbonizacije i energetske efikasnosti. Jednako važno je i ubrzanje administrativnih procedura, posebno kada je reč o dozvolama i priključenju na energetsku infrastrukturu, kako bi investicije mogle da se realizuju bez zastoja.

Sa druge strane, industrija treba da nastavi sa ulaganjima u modernizaciju, povećanje energetske efikasnosti i širu primenu obnovljivih izvora energije, uključujući razvoj sopstvenih kapaciteta. Veliki potencijal postoji i u većoj primeni cirkularne ekonomije, posebno kroz efikasnije upravljanje otpadom i njegovo korišćenje kao resursa u industriji.

Suština je da tranzicija ne bude vođena isključivo kao regulatorni zahtev, već kao razvojna prilika. U tom slučaju, pritisci koji dolaze mogu postati pokretač modernizacije i jačanja konkurentnosti, a ne ograničenje za domaću privredu.