Merima Njegomir, pevačica - Razorni glas, razorni forhend

(Foto: mozzart sport)

Uoči koncerta kojim će proslaviti četiri decenije umetničkog rada, prva dama izvorne pesme za MOZZART Sport priča o tome kako je zavolela tenis, igrala meč protiv Jelene Janković i koju je pesmu najčešće pevala Miljanu Miljaniću

Verujem da peva i kada ćuti, jer peva dušom, opisao je Dobrica Ćosić svojevremeno Merimu Njegomir. Razgovor s njom, vođen u hotelu "Prag", počinjemo citatom velikog srpskog književnika, na šta Merima s osmehom na licu odgovara:

- To je jedan od najlepših komplimenata koji sam dobila u svojoj četiri decenije dugoj karijeri.

Tek što smo razmenili nekoliko rečenica, počinje zvonjava telefona. Dva mobilna joj skoro istovremeno zvone... Ne čudi, s obzirom na to da umetnica, koja iza sebe ima dvadeset i četiri albuma, više od stotinu trajnih snimaka izvornih pesama, Vukovu nagradu za čuvanje srpske kulture i više od dvadeset festivalskih nagrada, užurbano završava pripreme oko velikog solističkog koncerta, zakazanog za 16. mart u Centru "Sava", kojim će proslaviti četrdeset godina umetničkog rada.

Odmah posle razgovora s nama, saznajemo, čeka je sastanak s kompozitorom Mišom Mijatovićem, koji će joj pomoći da od tri stotine pesama izabere one koje će pevati publici u slavu svog jubileja. Ne sumnjamo da će biti teško izdvojiti pesme iz repertoara, u koji su pored sevdalinki, operskih arija i ruskih ciganskih pesama, ušle i kineske narodne pesme. Ali to je Merima. Navikla je publiku na visoke standarde i njih se drži.

Pored orkestra Miše Mijatovića, podržaće je i umetnički ansambl Ministarstva odbrane "Stanislav Binički", hor "Obilić" pod upravom dirigenata Darinke Matić-Marović i Stanka Jovanovića, kao i specijalni gost - Bora Dugić.

Uz toliko obaveza, interesuje nas da li stiže da se drži svog malog jutarnjeg rituala i da tokom trčanja na traci u teretani odgleda epizodu neke od omiljenih serija?

- Dešavalo mi se da preteram, pa da umesto pola sata, provedem na traci i po sat vremena... Posledica svega bio je mali problem s kolenom. Otad sam smanjila aktivnost u teretani. Inače, sport zaista volim. Uživam u njemu.

Znamo da ste najbolja teniserka među pevačima, ali možete li ipak da izdvojite bar jednog dostojnog protivnika iz svog esnafa?

- U poslednje vreme volim da kažem da živim od stare teniske slave. Doduše, moram priznati da imam oko desetak lepih pehara kod kuće. Što se protivnika tiče, izdvojila bih pevačicu Jellenu. Nas dve smo uvek bile "ljute protivnice". Samo na terenu, naravno. Najčešće sam s njom bila u finalu.

Kada ste otkrili da ste talentovani za tenis?

- Bilo mi je 37 godina kada sam prvi put uzela reket u ruke. Pre toga tenis uopšte nisam pratila. Ma čak ni na televiziji. A sve je počelo tako što su moje dve drugarice, inače strasne ljubiteljke tenisa, jednog leta u Budvi rešile da i mene pošto-poto upoznaju sa čarima tog sporta. Navale one: "Moraš da naučiš, videćeš, svideće ti se"... I tako, uplate one meni desetak časova. Vidim ja, nema mi izlaza! Odem, kupim neke bezveze patike, smešan šorts i još goru majicu i pojavim se na prvom času. Posle desetog časa bila sam gotova! Čim sam u septembru stigla u Beograd, odjurila sam na Partizanov stadion.

Sećam se da sam godinu dana trenirala tenis po dva sata dnevno. Ni po najvećim vrućinama nisam propuštala treninge.

Da biste naredne godine, bez ijednog odigranog meča osvojili turnir…

- Bilo je to na Kopaoniku. Sećam se da su me pozvali da pevam na tom turniru. Međutim, u jednom trenutku im zafali igrač, a pošto su čuli da treniram tenis, oni stanu da me ubeđuju da uđem u igru. "Ma hajte, ljudi, šta vam pada na pamet", kažem im ja, al’ nema sile, neće da odustanu. I tako pristanem. Nije mi ni na kraj pameti bilo da ću, pored igrača koji su trenirali i po petnaest godina, osvojiti turnir, a još manje da će "Novosti" izveštavati o mom "razornom forhendu".

Vodi li vas inat do pobede?

- Ma kako da ne! Pa na poslednjem turniru, u maju prošle godine, osvojila sam drugo mesto, iako dve godine pre toga nisam igrala tenis. Evo šta me motivisalo da budem tako dobra. Čujem ja pre meča jednu devojku kako kaže: "E, ako me Merima Njegomir pobedi, stvarno treba da se ubijem"! Kad sam to čula, nisam imala izbora! Morala sam da je pobedim. I nju i ostale.

A kakav je osećaj igrati revijalni meč protiv Jelene Janković?

- Neverovatan! Zamislite kada kao posmatrač profesionalnog meča možete da osetite silinu udaraca tih igrača, kako se tek osećate ako se kojim slučajem nađete na terenu preko puta nekog od njih... Sećam se Jeleninog servisa. U stvari, i sad mi odzvanja u ušima.

Da se niste bavili pevanjem, da li biste bili teniserka?

- Da se nisam posvetila pevanju, sigurno bih se bavila nekim sportom. Možda bi to bio tenis, a možda atletika ili gimnastika, u kojima sam se isticala još kao devojčica.

Odrasli ste u Zemunu. Čega se setite pri pomenu vaše ulice?

- Setim se bosonogog detinjstva u Ulici Božidara Adžije i jedne slike na kojoj smo moj mlađi brat, njegov drug Pera Krstić i ja u istim crnim šortsevima, nasmejani i bezbrižni. Setim se i sankanja do škole. Naime, naselje Kalvarija u kojem sam odrasla smešteno je na jednom brdu, a škola "Majka Jugović", koju smo svi iz kraja pohađali, nalazila se nekih 150 stepenika niže - u samom podnožju. Otud smo se zimi, kada napada veliki sneg, obično spuštali do škole tako što sednemo na one velike kožne školske torbe. Ko stigne prvi, on naravno bude glavni. Kada se uveče vratimo iz škole s polomljenim tašnama i pocepanim "đubretarcima", za koje su roditelji jedva izdvojili novac da nam ih kupe, onda bude svašta.

Gde ste dobili prvi posao?

- Bilo je to u vreme kada sam završila školu. Sećam se da sam se tog leta dogovorila s drugaricom da otputujemo u Nemačku. Iščekujući dan kada ćemo konačno otputovati, ubijale smo vreme s društvom u restoranu "Citadela", u kojem sam na nagovor drugarica ponekad i pevala. Pošto je put iznenada bio odložen, bračni par muzičara koji su svirali u tom restoranu ponudili su mi posao. I tako sam te ’72. počela da pevam.

Od koga ste nasledili muzikalnost?

- Majka je imala običaj da od ranog jutra sluša Radio Beograd i peva uz svoje omiljene pevače. Ponekad bih je i ja pratila... Bila su to vremena kada su majstori poput Zore Drempetić, Mare Đorđević i Cuneta Gojkovića pevali uživo iz studija. Tako se od pet sati ujutru do ponoći u kući slušao Radio Beograd. Kada sam počela da pevam, to mi je veoma značilo, jer sam melodije većine popularnih pesama znala. Bilo je potrebno samo da naučim reči.

(Foto: mozzart sport)

A kako je otac gledao na vaš izbor buduće profesije?

- Kada je saznao, bio je očajan! Zar njegova ćerka da ode u pevačice? Ali bila sam mlada i uporna, čvrsto rešena da se izborim s roditeljima i zapevam. Kasnije je obožavao moje pesme. Posebno je voleo "Mezimicu".

Iz čega je proistekao početak ozbiljne karijere?

- U ekskluzivnom restoranu "Romanitar" sam nastupala s tada već poznatim pevačem Stanišom Stošićem, koji je, sećam se, u to vreme imao veliki hit "Lela Vranjanka". Tamo me je primetio i Svetomir Šešić, jedan od urednika Radio Beograda. Sećam se da sam bila van sebe od sreće kada mi je rekao: "Što ti mala ne bi došla u Radio Beograd da snimiš nešto"? Tako sam snimila dva probna snimka - pesme "Idem putem, pesma s" ori" i "Bisenija, kćeri najmilija", koje ostaju kao trajni snimci Radio Beograda.

Sećate li se od koga ste dobili prvu ploču?

- Naravno, od Tozovca. Njega sam upoznala ’77. u vreme kada sam pevala s orkestrom "Zlatne strune". Kada me je prvi put čuo kako pevam, poklonio mi je singlicu "Op, Jano, Jano" s posvetom: "Budućoj zvezdi broj jedan". On je tada bio najbolji pevač u staroj Jugoslaviji, pa sam u sebi pomislila: "Ma dobro, on to mene hoće malo da obodri", međutim, on je uvek ostao pri tom stavu. I danas ima običaj da kaže da su tri najtalentovanija pevača koje je imao prilike da upozna u svom životu Silvana Armenulić, Predrag Gojković - Cune i moja malenkost.

Verovatno u to vreme niste ni sanjali da ćete upravo s njim raditi na svom prvom albumu?

- Tozovac je izvanredan umetnik. Zaista sam imala sreće da mi upravo on komponuje pesme za prvi album "Volela sam tebe dragi", koji je izašao ’78. godine za zagrebački "Diskos". On se u to vreme družio s mojim suprugom Milanom. Sećam se kada smo prvi put kročili u njegovu radnu sobu, koju je napravio od garaže, ispunjenu zvučnim kutijama, tekstovima... Tu je bila i harmonika. On bi odmah uzeo harmoniku u ruke da ne gubimo vreme i strpljivo me učio pravim srpskim trilerima. Čak je toliko bio voljan da mi pomogne da je svirao harmoniku na toj mojoj prvoj ploči.

Je l" istina da je to izazvalo svojevrsni skandal u jednoj radijskoj emisiji?

- Da! Bilo je to u jednoj radijskoj emisiji Studija B. Naime, pošto je čuo numeru s mog albuma, voditelj Aca Kostić je u jednom trenutku s ushićenjem pogledao u mene i oduševljeno uzviknuo: "Ko lomi ovu Dalapu (harmoniku, prim. aut.)"? To je bio skandal! U to vreme je bilo nezamislivo reći tako nešto uživo, u programu.

Tokom duge karijere osvojili ste više od dvadeset festivalskih nagrada. Da li su kolege počele da vas se "boje"?

- Moja draga koleginica i prijateljica Goca Lazarević mi je u šali svojevremeno rekla: "Ti da se preseliš na drugu planetu, pa da i drugi pobeđuju!" Ja jednostavno osetim koje pesme mogu da pobede na festivalima, ali zato uopšte ne umem da prepoznam koja će pesma biti hit.

Da li ste i za pesmu "Bol bolujem" naslutili da će pobediti na festivalu?

- S tom pesmom sam pobedila na poslednjem "Mesamu", ’96. godine... Zapravo, uopšte nisam htela da učestvujem jer nisam imala dobru pesmu. A onda je u poslednjem trenutku došao kod mene kompozitor Rade Krstić i rekao mi da ima za moju novu ploču "strašnu" pesmu. Čim sam je čula, istog trenutka se prijavim za učešće na festivalu. Nakon što sam završila pevanje, u sali Centra "Sava" nastao je tajac! A onda je najednom usledio frenetičan aplauz. Bio je to jedinstven osećaj. Utisak je bio jači tim pre što je pesma na neki način bila autobigrafska i što je oslikavala mnoge stvari koje su mi se u to vreme dešavale u privatnom životu.

Jedina ste pevačica koja je u svoj redovni repertoar uvrstila i kineske narodne pesme. Da li vas gledaju s nevericom dok ih pevate?

- Pre izvesnog vremena, zamoli mene Mile Bogdanović da na njegovom koncertu u Domu sindikata otpevam jednu pesmu na kineskom, jer će mu doći gosti iz kineske ambasade. Pesma se, razume se, peva bez orkestarske pratnje... Pevam ja, a publika me gleda u čudu. Niko ne reaguje. Vidim ja da oni misle u sebi: "Ma ko zna na kom jeziku ova peva". Pogledam u prvi red, kad ono u njemu - gosti iz Kine. Ne časeći časa, usred pevanja priđem jednoj Kineskinji i prinesem joj mikrofon. Kad je počela sa mnom od reči do reči da peva pesmu, publika nije mogla da veruje. Čim smo završile, nastao je frenetičan aplauz. Mislim da su tek tada shvatili da zaista pevam na kineskom, a ne na nekom izmišljenom jeziku.

Da li je istina da reči i melodije novih pesama najbrže učite dok vozite?

- Automobil mi je radna soba. Nekako kod kuće nikad nije bilo kutka u kojem bih mogla potpuno da se osamim kako bih se posvetila poslu. Deca trče na sve strane, telefoni uvek zvone... Tako sam prelazeći na hiljade kilometara uzgred naučila skoro sve pesme.

Da li vam se desilo da se zanesete u učenju tokom vožnje, pa da vas prozivaju ostali vozači?

- Nije. Moj sin kaže da sam ja jedina žena koja fantastično vozi automobil.

MILJANOVA ZORKA

U restoran "Romanitar", u kojem ste svojevremeno pevali, često je dolazio i Miljan Miljanić. Koja mu je bila omiljena pesma?

- Najčešće sam mu pevala "Razbolje se zorna Zorka". Voleo je tu pesmu jer mu se majka zvala Zorka. I ćerki je dao to ime. Interesantno je da smo Miljan i ja kasnije postali familija. Naime, njegova supruga Vera je tetka mog supruga Milana Njegomira.

KO PRVI, NJEMU PESMA

Da li je istina da je Milutin Popović Zahar pesmu "Ivanova korita" prvo ponudio svojoj supruzi Goci Lazarević i da je ona odbila?

- Istina je da je nudio tu pesmu mnogim pevačima, pa i supruzi. Međutim, ona je tada izabrala "Jovančicu", a ja " Ivanova korita". Kad god se nađemo, ona u šali kaže : "Bože, što ne uzeh tu pesmu!"

Autor: Katarina Vuković

izvor :