Ivan Rašković, predsednik Udruženja arhitekata Srbije - Gradovi su rešenje, a ne problem

Profesionalni put arhitekata koji su stasavali krajem osamdesetih i započinjali karijeru tokom devedesetih godina prošlog veka, bio je sve samo ne linearan. Umesto dogovorne ekonomije za koju su školovani, dočekala ih je neregulisana tržišna privreda i potpuno novi odnosi između arhitekte, investitora i društva. Upravo taj istorijski lom snažno je oblikovao profesionalni identitet Ivana Raškovića, predsednika Udruženja arhitekata Srbije i profesora Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Za razliku od prethodnih generacija, koje su delovale u sistemu državnih investicija i "depersonalizovanih investitora", Raškovićeva generacija bila je prinuđena da već na samom početku karijere preispituje znanja stečena na fakultetu, da ih prilagođava novim okolnostima - pa i da deo naučenog odbaci. Paralelno sa akademskim radom, Rašković se od početka aktivno bavio praksom, a arhitektonski konkursi postali su ključna tačka njegovog profesionalnog sazrevanja i jedan od temelja njegovog autorskog opusa.

- Profesionalni princip koji se, svojevremeno, iskristalisao u okviru mog rada glasi: na svako pitanje – poseban odgovor - ističe Rašković i dodaje da je svaka arhitektonska tema po svojoj prirodi jedinstvena, jer su i program i kontekst uvek drugačiji.

Otuda i njegovo odbacivanje ideje prepoznatljivog "autorskog rukopisa" kao univerzalnog obrasca.

- Pojam autorskog rukopisa mi je apsurdan, jer podrazumeva da se na različita pitanja daje uvek isti odgovor - kaže Rašković, naglašavajući da arhitektura mora da proistekne iz konkretnog mesta, vremena i potreba.

Rad u timovima, stalno sučeljavanje ideja i paralelno istraživanje savremenih izraza i folklornog nasleđa dodatno su oblikovali njegov profesionalni put, koji danas vidi kao proces bez konačne tačke. "Imam utisak da je moj profesionalni rad intelektualna i stvaralačka avantura - kaže Rašković.

- Smatram da je stav da arhitektura jeste suprematski fenomen koji služi neposrednim korisnicima i društvu osnovno načelo koje svaki arhitekta treba da uvaži. Svojim studentima s vremena na vreme postavim pitanje: "Kakva je to arhitektura kojom korisnici nisu zadovoljni?" Zatim im kažem da ne odgovore odmah, već posle nekog vremena, kada postignu neke rezultate u karijeri.

Shvatiće tada, verujem, da se arhitektura uvek definiše, pored ostalih atributa, i odgovarajućom namenom koja, ako ne odgovara onome koji je koristi, obesmišljava suštinu. Ovaj stav ne treba da umanji važnost ostalih osobina arhitekture, već da ukaže na presudan značaj njenog utilitarnog karaktera koji, ako ne postoji, to nešto izmešta iz pojma arhitekture i stavlja ga u kategoriju skulpture, umetničke instalacije ili nečeg sličnog, ali to onda, svakako – nije arhitektura.

- Istakao bih dve linije delovanja koje nisu inicijative same po sebi, već predstavljaju kontinuitet i unapređenje već tradicionalnih aktivnosti koje udruženje sprovodi.

To je, najpre, nastavak, unapređenje i promovisanje konkursne prakse koja u našoj sredini ima dugu tradiciju. Konkursna takmičenja predstavljaju nadmetanje ideja i jesu vrlo efikasni instrumenti utvrđivanja javnog interesa; putem konkursa se, za određene teme uređenja i organizovanja prostora, iznalaze najbolja moguća rešenja u datom trenutku. Oni, zapravo, predstavljaju javne nabavke za ideju, jer ideja prethodi svim ostalim fazama projektovanja, kasnije izvođenja i korišćenja nekog prostora. Ako ona nije kvalitetna, ni svi ostali koraci koji slede neće biti kvalitetni, niti mogu ispraviti nedostatke ideje.

Druga tradicija koju nastavljamo i razvijamo jeste bavljenje aktuelnim temama i procesima u struci i izgrađenoj sredini; putem izjava, komentara, mišljenja, javnih nastupa i sličnog izražavamo svoje stavove o raznim pitanjima. Poseban vid takvog angažovanja predstavlja učestvovanje u raznim komisijama i radnim grupama, po pozivu državnih organa, za predloge nacrta zakona i propisa koji se tiču prostora. U poslednjem periodu izdvajaju se naše aktivnosti u vezi sa očuvanjem graditeljskog nasleđa.

- U onoj meri u kojoj je uvek u ljudskoj istoriji i bilo moguće. Treba shvatiti da je dotična ravnoteža tema svake generacije; potrebna je stalna aktivnost, odnosno borba, da se praksa i profesionalna etika arhitekture "drže" u kvalitetnom odnosu. Situacija nikada nije idealna, kao što na ovom svetu ništa nije idealno, pa ni naše doba po tom pitanju nije posebno.

Potrebno je pogledati istorijske izvore od pre jednog veka i videti da su teme i izazovi bili isti; čak je i atmosfera u struci bila gotovo identična.

- Kao što sam napomenuo, kontinuitet održavanja "balansa" između prakse i profesionalne etike je stalna tema. Konkretan izraz održanja tog "balansa" jeste potreba da se privatni i javni interes ne smeju međusobno ugrožavati; privatni ne sme ugroziti javni, ni javni ne sme ugroziti privatni, što se često, po inerciji, prenebregava.

Kritično mesto u našoj sredini nije sistem, već nepoštovanje normi (zakona). Potrebno je, dakle, izmeniti sistem vrednosti u kome je trenutno u velikoj meri dopušteno zaobići zakon.

- Poštovanjem postojećih normi, standarda i zakona. Rešenje je, dakle, nadohvat ruke. Naše norme i zakoni nisu loši, samo se ne poštuju u dovoljnoj meri. Stvar je, kao što sam i izneo, u trenutno postojećem sistemu vrednosti gde se toleriše kršenje "dogovorenog".

Jedan konkretan problem koji moramo eliminisati jeste bespravna gradnja. Naime, naše zakonodavstvo poznaje institut ozakonjenja, što je štetno, budući da predviđa niže novčane nadoknade za objekte izgrađene van uslova i zakona, čime država, apsurdno, posredno poručuje građanima da će, ukoliko nešto izgrade nezakonito, proći jeftinije nego da sve sprovedu po legalnoj proceduri.

Ukidanjem tog zakona i konsolidovanjem rada građevinske inspekcije taj problem bi se rešio. Sa druge strane, država mora da se potrudi da svi prostori predviđeni za gradnju budu pokriveni planskom dokumentacijom, tako da svako ko gradi može da izabere odgovarajuću lokaciju.

- Poštovanje standarda, normi i zakona, kao i borbu da se u svaki projekat ugrade vrednosti profesije – arhitekture.

Podela na "mlade" i ostale u našoj profesiji je izveštačena; mladi arhitekti, kao i svi ostali, žele isto – da uspešno rade i ostvaruju svoje ideje. Mladi treba da rade isto što i ostali: da se posvete profesiji i, kada daju neki rezultat, biće prepoznati.

U našoj sredini se mladi afirmišu i podržavaju u velikoj meri, iako to možda nije tako očigledno. Pogledajmo samo rezultate javnih konkursa, konkursa za predstavljanje naše zemlje na Bijenalu arhitekture u Veneciji, nagrade na Salonu arhitekture i ostala stručna priznanja. Skoro uvek polovinu laureata čine osobe do četrdeset godina starosti, što je za arhitektonsku profesiju "mladost", jer arhitektura jeste profesija "sede glave", zbog neophodnosti da arhitekta poznaje život u svim njegovim varijetetima, za šta je potrebno odgovarajuće životno iskustvo.

- Budućnost naše arhitekture i urbanizma pratiće svetske tokove, kao što je bilo i dosad. Od nastanka savremene Srbije, naša sredina je uvek, svesno i po inerciji, bila deo širih zbivanja u svetu. Imamo kolektivni talenat da prepoznajemo važne elemente neke epohe i da ih prenesemo u naš prostor, što će se događati i nadalje.

Gradovi su rešenje, a ne problem; oni svuda u svetu rastu, pogotovo u zemljama u razvoju. Ne postoji nikakav značajan niti masovan odliv stanovništva u ruralne predele. Očekujem da se nastave dosadašnji procesi doseljavanja u gradove, džentrifikacije prostora i zoniranja gradskih zona u odnosu na materijalni položaj stanovnika. Zone nižeg standarda i luksuznog stanovanja i rada će se sve više definisati. To su prirodni i normalni društveni procesi u tržišnoj privredi koja je temelj društva.

Na nama je da negativne posledice takvih kretanja ublažimo i gradove razvijamo kao bezbedna ljudska staništa. Potrebno je više pažnje posvetiti kvalitetu života, a ne kvantitativnim parametrima. Recikliranje otpada, davanje značaja pasivnim sistemima energetske efikasnosti, poštovanje prostornih kapaciteta gradskog prostora i razvijanje sekundarnih centara urbanog tkiva jesu instrumenti koji će omogućiti dalji, neumitni rast gradova.