Maja Nikolić, TV lice - Prezime sam promenila, ali klub ne

(Foto: Mozzart sport)

Harizmatičnija voditeljka Jutarnjeg programa RTS, majka Teje (8), Darka (6) i Tie (3), za Mozzart Sport otkriva kako izgleda njeno jutro kada nije u etru, gde je sa ocem vežbala da puca, te kako je kao mala balerina, ne pošavši još ni u osnovnu školu, nastupala s baletskom trupom u kultnoj emisiji sarajevske televizije Nedeljni zabavnik

Sačekali smo da Maja Nikolić završi emisiju, pozdravi goste i isprati bend koji je odsvirao svoju ranojutarnju baladu, najavljujući kraj Jutarnjeg programa RTS-a. Sve se to zbivalo u devet sati ujutru, kada većini zaposlenih u Srbiji radni dan tek počinje. Divota, rekli bi mnogi. Blago njoj, ima ceo dan pred sobom i za sebe…

A ona je morala da istane u četiri ujutru. U šest je već bila vedra, kakva mora da bude da bi sela pred kamere Javnog servisa Srbije. Još ne sasvim razbuđeni, nismo mogli da je ne pitamo kako izgleda njeno jutro kada ne radi i kada se ne budi u cik zore.

- Zakačim malo kraj jutarnjeg programa, gledam ga posle jutarnjeg Dnevnika i tako znam šta se dešavalo – odgovara lepa voditeljka koju je javnost upoznala pod devojačkim prezimenom – Japundža.

Šta, nemate ritualno ispijanje kafe uz jutarnji program?

- Na žalost, ne mogu to sebi da priuštim. Taj deo jutra je okupiran decom i vrlo je vojnički raspoređen: buđenje, oblačenje, doručak, odvođenje u školu... Tek kada se vratim, ako nemam neku obavezu koja kreće odmah, imam vreme za sebe. Onda popijem kafu.

Kako to vreme najčešće provodite? Ima li mesta za teretanu, sport?

- Trudim se da na vežbe odem tri puta nedeljno i uglavnom uspevam u tome. To mi je važno. Kada god imam neki slobodan trenutak, pre podne dok su deca u školi, otrčim na tretman kod dermatologa, kod zubara i na vežbe. Popodne je rezervisano za decu.

Šta je vaš izbor za rekreacijur?

- Pilates. Idem već tri godine, od Tićinog rođenja (mlađa ćerka Tia, prim.aut.).

(Foto: Mozzart sport)

Ima li kod vaše dece već interesovanja za sport?

- Kako ne, posebno kod sina Darka. Imamo veliku sreću što imamo sportski centar odmah pored zgrade, koristim sve mogućnosti koje nam on pruža. Dvoje starije dece, Tea i Darko, idu tamo bar dva puta nedeljno. Sin još ima isto toliko termina neke dodatne vežbe...

Šta trenira?

- To je nešto nalik onome što je nekada bilo fizičko vaspitanje. To su dobre osnove za sve sportove: dete se nauči kako da ispravno trči, kako da baca loptu, imaju poligon pa preskaču prepreke... Sve u svemu, razvijaju kondiciju i spretnost, što je sjajan način da se istrče i potroše energiju, naročito zimi kada ne mogu da budu toliko napolju.

A leti?

- Tada im je najlepše. Mislim da ne silaze s bicikla.

Za šta se odlučila Tea? Za balet ili tenis?

- Bio je balet, a sada su to skijanje i bicikl. To je najviše zanima.

Neće da trenira tenis?

- Moja deca nisu iskazala nikakvo interesovanje za tenis, a ja nemam želju da ih guram u nešto da bih eventualno ostvarila svoje ambicije. Sve što njih zanima biće im pruženo... Možda do želje za tenisom nije došlo jer to ne zanima ni mog muža ni mene, niti ga pratimo.

Pa šta pratite?

- Najviše auto trke. To je sport koji, pored boksa, zanima mog supruga. Nije tipičan muškarac koji vreme provodi uz prenose fudbalskih utakmica. Logično, dečkić odmah povuče na tatu, pa su mu i najzanimljivije kompjuterske igrice u kojima se vozi formula i izbegavaju prepreke.

A šta za to vreme radite vi, devojke?

- Ja najčešće uzmem neku knigu i isključim se.

Ili se hvatate daljinskog sledećeg po veličini televizora u stanu...

- A-ha-ha, kako znate? Nemam strpljenja da dugo gledam bilo koji sport. Ranije sam s tatom gledala košarkaške utakmice, jer on takođe nije bio zaluđenik za fudbal, ali sam vrlo brzo shvatila da se isuviše nerviram prateći, naročito kada igra reprezentacija.

Za koga ste vi, rođena Sarajka, navijali u košarci? Je l" Bosna bila favorit, to je svojevremeno bila dobra ekipa?

- Ne, tata je uvek bio i ostao partizanovac. I ja sam partizanovac, ne bih se ni usudila da budem nešto drugo. Porodično smo partizanovci, što se ne odnosi na moju novu porodicu. Ostatak familije su zvezdaši, ali ja sam i dalje verna svom klubu.

Primili su vas u porodicu bez promene kluba?

- Prošla sam. Mislim da deca treba da navijaju za klub za koji navija njihov tata, tako su i moja deca zvezdaši. Tata će da ih vodi na utakmice ako budu želeli.

Znači, tvrda linija. Prezime se menja, ali klub ne?

- U mom slučaju je tako. Prezime sam promenila bez dileme, ali klub nikako, a-ha-ha.

Jesu li vam deca ranoranioci? Gledaju li vas u jutarnjem programu?

- Ma ni slučajno. Kao i svu ostalu decu, jedva ih izvlačimo iz kreveta. Sledi premeštanje s fotelje na fotelju dok ne dođu do kupatila da operu zube i obuku se za školu.

Tako vas bar ne kritikuju kako je bilo u emisiji.

- Njih to uopšte ne zanima. Njima je mama na TV otkako znaju za sebe, pa im je to isto kao da radim u nekoj banci.

(Foto: Mozzart sport)

Nisu još došli do faze da vas teraju da pozovete nekog na gostovanje u emisiju?

- Nisu čak ni pitali da ih dovedem u studio. po tome vidim da ih to uopšte ne zanima. A mislim da je tako i bolje. Ovo je ipak posao kao i svaki drugi.

Ih, ni najstarija Tea nije pitala da pozovete bar Ivana Bosiljčića ili Novaka Đokovića u studio?

- Mala je još, za nju je Bosiljčić neki stari čika, a-ha-ha. Kada dođe u pubertetske godine, biće joj zanimljivi neki drugi Ivan, Novak...

A znaju li vaša deca da im je mama imala fenomenalne rezultate u streljaštvu?

- Ne znaju, ali sama sebe ponekad iznenadim. Ne vidim sebe kao neki sportski tip ličnosti, a ove zime sam naučila za jedan dan da skijam. Lako mi krenulo, očigledno sam nadarena za to iako nikada pre nisam htela ni da probam da stanem na skije.

A kako je bilo sa streljaštvom?

- Slično. Opet je tu tata bio presudan. On je Krajišnik, iz Bosanske krajine, pa sam već sa šest godina dobila vazdušnu pušku, a on me učio da pucam. Ona nije teška, nema jak udarac u rame i mogla sam lako da pucam.

Gde vam je bio poligon za gađanje?

- Pa u Krajini, gde drugde. Uvek se nađe neko bezbedno brdo gde metak ne može da zaluta. Stavimo stare flaše i konzerve i vežbamo. To mi je bilo zanimljivije nego da se igram s lutkicama. A deda i stričevi ponosni... U školi smo odlazli na rekreativne nastave iz predmeta Opštenarodna odbrana, tamo sam pokazala sve moje znanje. Bila sam ubedljivo najbolja u celoj školi.

Jeste li s rođacima odlazili i u lov?

- E, to ne bih mogla. Mogu da gađam u konzerve, ali ne i u životinje. S konzervama je stvar u veštini, a za lov nemam srca. Bila je to neka naša porodična zanimacija, a tati je bilo drago što sam dobra u tome. Uvek sam ga molila da idemo da gađamo. Pucala sam iz svega što nam je u to vreme došlo pod ruku.

A svakakvog se oružja moglo naći u tom delu bivše Jugoslavije…

- Moglo je, oni to tamo vole. Ali u najlepšem sećanju mi je ipak vazdušna puška. Najzgodnija je za vežbanje. Deca se uvek uplaše od udarca u rame, a ta puška nema toliki trzaj.

Odete li ponekad u neku streljanu, da proverite oko i prst?

- Ne, to je više bilo moje druženje sa ocem. Lepo provedeno vreme.

A bili ste i balerina, ma koliko to delovalo nespojivo s puškama i pištoljima?

- Da, kao članica baletske dečje grupe Gordane Mandaš. Nastupali smo u mnogim televizijskim emisijama, među kojima i Nedeljni zabavnik.

Kultne emisije sa Seadom Memićem Vajtom i Zijahom Sokolovićem?

- Da. Videla sa da na Jutjubu ima dosta snimaka naših nastupa u Zabavniku.

Vidite li se?

- Pokušavala sam da pronađem sebe, ali kvalitet snimaka je nedovoljno dobar da mogu da se prepoznaju lica. Eto, televizija je odavno moj život. Pre osnovne škole, negde od šeste godine, već sam boravila po televizijskim šminkernicama, studijima...

Kako je došlo do toga da nastupate?

- Ekipa Televizije Sarajevo došla je u moju školu i odabrala u školskom dvorištu decu koja su im bila zanimljiva. Onda su nas odveli u zgradu televizije. O tome nisu ni obavestili moju mamu već joj je, kad je došla po mene, rečeno da nas je neko stavio u kombi i odvezao. Šok… Moji televizijski počeci su za nju bili na granici srčanog udara. I taj primer, kakav danas ne može da se desi, govori o tome koliko su tada bila drugačija vremena.

I, kako je prošao vaš TV debi?

- Sredili su me, obukli i snimila sam špicu za TV emisiju koja se zvala Svakog petka ispočetka. Dobila sam honorar...

Ooo, pa kako ste ga potrošili?

- Profesionalizam od samih početaka, a-ha-ha. Nije u pitanju bio keš, već bon s kojim može da se kupuje u robnoj kući. Ne sećam se koje su mi to igračke bile zanimljive u tom trenutku.

Da li se otac usprotivio javnim nastupima?

- Nije. Sestru sam dobila dosta kasno, pa kako sam prvih devet godina života bila jedinica, imali su razumevanja za sve što me ne zanima.

Kako ste se odlučili za balet?

- Mama se družila s balerinom Gordanom Mandaš i nekako sam i ja krenula, a kao i svakoj devojčici, bilo mi je zanimljivo da igram, da se oblačim, presvlačim, šminkam i friziram.

Po dolasku u Beograd, jeste li videli sebe kao voditeljku na televiziji ili je do toga ipak došlo slučajno?

- Nije bilo nikakvog plana. Bio je konkurs na BK televiziji, a to je jedan od onih trenutaka koji ne znate ni da objasnite. Sediš, gledaš na ekranu da je konkurs za rad na televiziji, a na stolu stoji mašina za pisanje na kojoj je moj tata kucao. Sela sam i nakucala bukvalno tri reda. Sećam se šta sam napisala, između ostalog: "Volela bih da budem deo vašeg tima". Priheftala sam svoju sliku iz indeksa i poslala ne razmišljajući šta će da bude. I pozvali su me na razgovor.

S kim ste razgovarali? Ko vas je primio?

- Prvi čovek koji me intervjuisao bio je Aleksandar Tijanić. Slučaj je hteo da budem direktno kod njega, on mi je rekao da će me pozvati na probno snimanje. To je značilo da sam prošla veliki, eliminacioni krug. Od nekoliko hiljada ljudi koji su konkurisali primljeno je nas dvadesetak.

Jeste li se pohvalili svojim iskustvom iz Nedeljnog zabavnika?

- Ne, mislim da ga to ne bi ni najmanje impresioniralo. Šta više, mislim da bi to radilo protiv mene... To je nešto što se tek kasnije priznaje. Ali taj angažman doprineo je da se brže adaptiram, da mi studio i kamere ne budu nepoznat teren i neprijatelji.

SPREČIMO PAMĆENJE U ČETRDESETOJ

Koje svoje gafove iz emisija pamtite?

- Ih, u jutarnjem programu? Tu ih uvek ima najviše. Nedavno sam imala divan gaf: bio mi je gost, trebalo je da pričamo o sprečavanju demencije jer je ustanovljeno da počinje već u četrdesetoj godini. A ja sam, onako sva važna, rekla: "O tome kako da sprečimo pamćenje već u četrdesetoj govorićemo s našim gostom". Na početku sam strahovala od svega, kako će to što pričam da izgleda, hoću li da lupim neku glupost... Najgori je strah da ne ispadneš glup. Kada neko svoj posao radi tako da se vidi da je obrazovan i da se priprema za svakog gosta, niko neće primetiti mali gaf. Više se primeti kada voditelji ništa ne znaju o temi o kojoj pričaju i nisu ništa pročitali o svom gostu.

KOKICE KEMALA MONTENA

- Kao balerina i član dečije trupe, pratila sam Kemala Montena na festivalu Vaš šlager sezone u Sarajevu, tada najvećem festivalu u Bosni.

Bile ste Kemalove Lokice?

- To i jeste bio neki pandan Lokicama. Lepa su to vremena.

Da li vas je, kada ste se kasnije sreli, Kemal prepoznao?

- Ne... Radili smo neki razgovor, bio je moj gost na televiziji, sve sam mu ispričala... On se seća tog festivala i da su tu bile neke devojčice, ali mene, naravno, ne. Što je i normalno - nama je to bilo jednom, a njemu hiljaditi put.

izvor :