Aleksandar Ignjovski, fudbaler i slikar - On ima talente

(Foto: mozzart sport)

Ako se neki fudbaler, pogotovo dobar, bavi umetnošću, to samo po sebi izaziva interesovanje, budući da su takvi ređi od dateline sa četiri lista. Iz tog razloga ne treba da čudi to što smo pohitali u Pančevo čim smo saznali da Aleksandar Ignjovski ima nadasve zanimljiv talenenat, nama trenutno interesantniji od onog koji ga je odveo u Verder iz Bremena

Mnogo je vode proteklo Tamišom otkako je Aleksandru Ignjovskom otac uslišio veliku želju i upisao ga u školu fudbala u Pančevu. Dečačka želja pretvorila se vremenom u profesiju, a pečalbarski život je 20–godišnjeg asa vodio preko Stare Karaburme sve do Bremena. Ignjovski se s Nemačkom upoznao još 2009. godine, kada ga je OFK Beograd pozajmio Minhenu 1860. Tamo je igrao dve godine, da bi se na kratko vratio među Romantičare, a zatim je prodat Verderu, gde polako ali sigurno izrasta u ozbiljnog bundesligaškog prvotimca.

Ignjovskog smo posetili posebnim povodom, budući da taj ovaj momak pored dara za fudbal poseduje još jedan talenat – slikarstvo. Naime, Ignjovski je po završetku osnovne škole odlučio da upiše "Tehnoart", školu za mašinstvo i umetničke zanate u Beogradu, na Zvezdari. O tome smo pričali u jednom od kafića u Pančevu, posebnim po tome što predstavlja galerijski prostor.

- Od malena sam stekao dobre radne navike. Već od petog razreda osnovne škole ušao sam u naporan ritam, u kom su treninzi i škola imali jednaku važnost. U to vreme sam počeo da odlazim vozom na treninge u prestonicu, ali nisam zapostavio učenje. Bio sam odličan đak, a roditeljima ide dobar deo zasluga za to, pošto su me uvek podržavali. Nisam nikada prekidao s trenizima, iako bi me nekad malo povukli kompjuteri, igrice, društvo... I umetnost, naravno. Oduvek sam pomalo crtao, imam kod kuće radove još iz osnovne škole, a prvu sliku smo uramili još 2002. godine. Taj momenat važan je u smislu odabira srednje škole. U galeriji gde smo uramljivali te moje crteže jedna žena nam je predložila, na osnovu iskustva svoje ćerke, da upišem "Tehnoart" školu. To je bila dobra odluka iz više razloga: mogao sam da idem na treninge i da prisustvujem nastavi bez brojnih izostanaka.

Da krv nije voda dokazuje i primer našeg sagovornika. Ljubav i naklonost prema umetnosti nasledio je od tetke, Snežane Jovčić - Olđe, predavača na likovnoj akademiji i kreatora brojnih mozaika koji krase pravoslavnu crkvu u Londonu, bogomolje po Rusiji i manastire po Srbiji.

- Teško je raditi mozaike, ali je vrlo interesantno. Moraš da budeš precizan, pedantan, da uložiš dosta vremena, fizičkog i psihičkog napora. Svaki kamenčić mora da se oblikuje, a prsti stradaju... Pre toga ide nacrt, pa prenos na platno. Tehnologija posla je zaista složena i komplikovana. Potrebno je godinu dana da bi rad od metar i po sa metar i po bio gotov. Ali mozaici su prelepi. Tetka to voli. Cenjena je, skromna, prava umetnica, a ima veliku podršku muža koji je završio pejzažnu arhitetkuturu na šumarskom fakultetu u Beogradu, tako da su se baš našli u svemu tome.

Sa Ignjovskim smo obišli kuću njegove tetke u Pančevu, u kojoj se nalazi i mali atelje. Upravo je ona najviše uticala da se njegov talenat u srednjoj školi izbrusi, ali i da se ostavi prostor za nasušni fudbal.

- Umetnička škola ne traži disciplinu, pošto umetnici vape za slobodom. Nastavnici zato imaju razumevanja. Upamtio sam prijemni ispit: konkurisalo je oko četiri stotine učenika, na mom smeru je primano četrnaestoro i bio sam upravo taj poslednji iznad crte. Smer se zvao "juverlir umetničkih predmeta". Razlika između zlatara i juverlira je u tome što mi ne radimo serijsku proizvodnju, već unikat. Svakog dana smo morali da uradimo dvadeset skica nakita. Sami bismo ih smišljali, a kasnije smo te ilustracije pretvarali u predmete. Radio sam prstenje, minuđuše, lančiće, kraljevski rad...

Profesori su imali razumevanja za Aleksandrovo povremeno odsustvovanje s nastave zbog treninga i utakmica. Sve je bilo u redu do treće godine, kada je ušao u prvi tim OFK Beograda. Tada su obaveze postale daleko obimnije. Redovna nastava je postala veliki napor, a rešenje je nađeno u vanrednom školovanju u Šapcu.

- Termini treninga u prvom timu se stalno menjaju, obavezni su i to je velika razlika u odnosu na omladinski pogon, tako da sam treću i četvrtu godinu završio u Šapcu. Sve je isto, i smer i način obrazovanja.

(Foto: mozzart sport)

Ignjovski je u jednom momentu boravak u Pančevu na kratko zamenio Beogradom i Mirijevom. To se dogodilo baš po upisu u srednju školu. Želeo je da uštedi na vremenu putovanja od škole do kuće i stadiona... Najpre se činilo kao dobro rešenje, međutim, kasnije situacija nije bila od koristi tada mladom i perspektivnom umetniku, odnosno fudbaleru pred kojim se otvarala ozbiljna karijera.

- Uvek je teško privikavanje na novo. Bio sam u kući gde nas je živelo osmorica, sve igrači OFK-e. Dva manja apartmana sa po četiri igrača, a između je bio hodnik i kupatilo. U principu sam imao dobar odnos s tim momcima, ali nekima je nedostajalo discipline. Žurke, glasna muzika, zezanje... Nisam mogao da se koncentrišem na obaveze u školi, čak nije bilo ni adekvatnog stola za crtanje. Roditelji, otac Zoran i majka Gordana, presekli su posle jedne posete to moje nezadovoljstvo i rekli da se vraćam u Pančevo. To je za mene bila možda i ključna odluka, ko zna kako bih se ponašao da sam ostao… Možda bih zanemario školu, fudbal... Ipak sam bio klinac.

Retki su primeri fudbalera koji mogu podjednako dobro da funkcionišu i s loptom i slikarskom kičicom, ili alatom u vajarskoj radionici.

- Iskreno, nisam još nijednog takvog sreo. Nekada slobodno vreme koristim da crtam, ali za to je potreban mir, da nema stresa... Sve to u fudbalu nije moguće. Imao sam ideju da nacrtam stadion u Bremenu, videćemo da li ću to i uspeti. U Minhenu sam, recimo, nacrtao most, a dok sam to radio osetio sam veliki spokoj. Taj osećaj je skoro neobjašnjiv.

Aleksandar posebno voli takozvanu slobodnu umetnost. Ona rađa dela koja na prvi pogled napuštaju svet logike, a da bi se shvatilo "šta je umetnik želeo da kaže", treba ih posmatrati iz posebnog ugla.

- Ljudima to može da bude čudno, ali ništa nije slučajno. Sigurno je umetnik hteo nešto da kaže i svako to što je naslikano tumači drugačije. Ukoliko se dovoljno dugo i s posebnom koncentaracijom gleda, sigurno će se pojaviti određeni zaključak.

U završetku našeg druženja napravili smo digresiju u razgovoru i onako lakonski upitali Ignjovskog kako mu se čini život u Nemačkoj. Shvatili smo da je reč o disciplinovanom i odgovornom momku, tako da da mu germanski postulati profesionalizma sigurno nisu teško pali.

- Tamo kažu za mene da sam Balkanac s nemačkom glavom. Život izgleda tako što spavam, jedem i treniram, pa tako šest meseci do pauze. Onda se malo opustim s porodicom i prijateljima, pa ponovo. Mora tako, a kad to shvatiš, ne možeš drugačije da se ponašaš. Imam "ventil" kad god sam u Srbiji, dolaze mi često i drage osobe u posetu. Družim se u Bremenu s Markom Marinom i s Grkom Sokratisom. Idemo do restorana na večere, ručkove, piće, gledamo utakmice jedni kod drugih… Ja sam profesionalac, to je jedini put ka napretku.

izvor :