Nemanja Tomić, velika nada srpskog fudbala – Driblanje sudbine

Na dan kada smo se videli s Nemanjom Tomićem, u italijanskoj sportskoj štampi pojavila se informacija da Roma i Lacio igraju gradski derbi, ali ne onaj fudbalski, već oko potpisivanja ugovora s 24-godišnjim Kragujevčaninom. Ako se tome doda i činjenica da bi neki ruski klubovi rado želeli da ga vide u svojim redovima, očekivali smo priličnu euforiju na licu i u gestu Partizanovog fudbalera. Ali to je izostalo… Jednostavno rečeno, Tomić je toliko čvrsto sa obe noge na zemlji da ga ni naše konstantno podsećanje na to koliko je tražen nije otrglo od mira s kojim posmatra svakodnevicu

Početkom decembra, ono kada su se pojavile informacije da nekoliko jakih klubova šalju signale Nemanji Tomiću s namerom da već na zimu potpišu s njim ugovor, shvatili smo da je kucnuo poslednji čas da s njim uradimo rubriku "Stvari lagane". Momak je odavno zadovoljio sve kriterijume za tako nešto: najvažnije je, naravno, to što je reprezentativac, a i aktuelna polusezona mu se namestila kao kec na deset i da nije njega, pitanje je kako bi Partizan izgledao na tabeli. Iskreno rečeno, pomislili smo i šta ako stvarno ode već u januaru, ko zna kad bismo bili u prilici da se vidimo s njim.

Dogovorili smo se da ga posetimo u njegovom Kragujevcu. Pronašli smo javni parking u centru, ispred kog se za nekih dvadesetak minuta, u društvu dvojice drugara, pojavio Tomić. Zatim smo seli u taksi i obilazak najvećeg grada u Šumadiji mogao je da počne.

Kad ga čovek pogleda, da ne zna s kim ima posla teško da bi rekao da se ispred njega nalazi reprezentativac u fudbalu. Čak ga i taksista, njegov sugrađanin, nije prepoznao iz cuga, budući da Neca izgleda i ponaša se kao obični 24-godišnjak. Bez glamura i bilo kakve pompe, koja bi svakako mogla da ide uz osobu za koju su se tih dana interesovali, primera radi, Roma i Lacio. A oni koji bi ga prepoznali dok nam je na ulicama Kragujevca bio kao turistički vodič, prilazili bi i pozdravljali ga. Nema šta, dečko je svojim igrama takav status i zaslužio.

- Ne osećam se kao slavna ličnost. Ja kao da glumim neku zvezdu?! Ma kakvi. Normalno se ponašam, kao i uvek. Sa zadovoljstvom zastanem zbog zajedničke fotografije. Nema tu arogancije i odbijanja. Prosto to ne bih bio ja.

Dugo je u Beogradu, još maltene kao dete prešao je u Partizan. Lepo se oseća i u glavnom gradu Srbije, ali svaki slobodan trenutak i eto ga kod kuće.

- Prilično sam vezan za mamu Milu, tatu Zorana, sestru Nevenu i sestrića Jovana. Obožavam ga, baš je lepo biti ujak. Počeo je nedavno da govori, nije da ga razumem, ali se uvek nasmejem kad ga čujem preko telefona. A i moja devojka je iz Kragujevca. Zbog obaveza nisam često u prilici da budem s njom, pa se trudim da joj posvetim, kad god mogu, što više pažnje. Tu imam i mnogo drugara, prijatelja iz detinjstva, poput momaka koji su sada s nama u društvu, Kristijana i Nemanje.

I da li onda mogu da se porede Beograd i Kragujevac? Oba grada su za Nemanju od posebnog značaja, samo su razlozi drugačiji. Ali ipak ona prava, istinska ličnost i prirodost Tomića najbolje može da se prepozna samo u Kragujevcu.

- Tako je iz razloga što je to moja okolina, tu su meni poznati ljudi. Sigurno da mi je i Beograd drag, ali opet mora da se zna da je grad u kom sam rođen na prvom mestu.

Zbog čega se opredelio za fudbal? Pokušaćemo da što slikovitije objasnimo i prepričaćemo vam ono što nam je Nemanja kazao. Još dok je bio dečak pokazivao je veliku naklonost ka lopti, a kad ne bi bio kod kuće, znalo se šta radi.

- Non-stop sam bio s loptom. Neki moj drugar došao do mene i pita mog oca gde je Neca, a tata mu odgovara: "Baci loptu, sad će da natrči". Baš sam mnogo voleo fudbal. Nisam bio neki đak, niti me je, da budem iskren, škola zanimala. Maštao sam o tome da budem fudbaler. Moj san je sada moj život. Oduvek sam hteo da igram u Partizanu, pa sad još i sve ove titule... Moj otac je takođe igrao fudbal, u Šumadiji, koja je onda bila drugoligaš. Bio je vešt i talentovan, čak je bilo šanse da pređe u skopski Vardar, ali ga je društvo odvuklo od sporta.

Nije bilo potrebno mnogo fudbalskim stručnjacima u Kragujevcu da primete Tomićev talenat. Počeo je da trenira sa sedam godina i dobro mu je išlo, ali van Radničkog nije bio baš omiljen na terenima za mali fudbal. Drugari iz kraja su ga izbegavali u ekipi.

- Postoji logično objašnjenje: bio sam mnogo sebičan. Naravno, hteli su da me imaju u timu, ali bi se dogodilo da preteram s loptom, obožavao sam da driblam i onda su se baš ljutili. Samo bi me poslali napolje da se malo odmorim.

Stigao je u Partizan sa 18 godina, Nije odmah igrao u prvom timu, najpre se kalio u omladincima, a pre toga je prošao sve selekcije Radničkog. Dobro se seća stadiona Čika Dača, na koji nas je odveo. Mnogo je uspomena, emocija...

- Sigurno da mi je puno srce i da mi je drago što su ponovo među najboljim klubovima u Srbiji. Kragujevac je fudbalski grad. Odlično stoje na tabeli, igraju dobro i zaslužuju pohvale. Kad god imam vremena odem i odgledam neku utakmicu Radničkog. Prelep je osećaj videti navijače na tribinama. I ja sam kao dete tu sedeo...

I dok nam je Neca to pričao, na poljani u blizini stadiona dvojica dečaka su pikala fudbal. Nisu odmah uočili da je na pedesetak metara fudbaler Partizana, a ka dim je prišao, obojica su bili presrećni. Em su navijači Partizana, em su se malo dobacivali s reprezentativce Srbije, em su na kraju dobili i autogram.

- U Kragujevcu ima mnogo klinaca koji prate i treniraju fudbal, možda najviše u mom naselju. Zaista me vole, ali i ja njih. Šta imam u autu, obavezno im poklonim: majice, kalendare, šalove, kape, ma bilo kakav suvenir. Dođu, okupe se oko auta, ja otvorim gepek i dok ga ne ispraznim - nema pomeranja. Najčešće me čekaju kod jedne kladionice u koju ponekad svratim. Blizu je igralište, tako da im je sve na dohvat ruke. Vrlo dobro znaju raspored Partizanovih utakmica, tako da, ako meč igram subotom, obavezno ću sledećeg dana imati srdačnu dobrodošlicu.

Kada je bio na početku nečega što će se iz ljubavi pretvoriti u posao, na treninge je svakog dana odlazio pešice. Nekada bi ta šetnja od kuće do stadiona trajala i sat vremena. Morao bi da prođe kroz park Šumarice.

- Uvek bi mi bilo lakše kad bih ga ugledao. Rekao bih sebi: "Evo, još malo i tu si". Nisam baš uživao u tim dolascima na trening, mnogo sam hodao, a posle je trebalo trčati. Često smo u Šumaricama i trenirali u vreme krize Radničkog.

Vreme provedeno u prvom timu Radničkog naročito će pamtiti po jednom detalju iz utakmice u kojoj se odlučivalo o osvajaču lokalnog kupa. U finalu su se sastali Radnički i Šumadija.

- Bila je to moja debitantska utakmica, mislim da sam imao petnaest i po godina. Radničkom je sviran jedanesterac, a u timu je tada kapiten bio Neško Milovanović, moj idol od malena. Bio je najbolji u timu, izgledao je najelegantnije na terenu. On mi je rekao da šutiram penal. Pogodio sam, a on je prišao i obratio mi se rečima: "Bićeš veliki igrač". Toga se sećam kao danas.

Već nam je objasnio da igranjem fudbala živi život u snu. Ali pored tog sna postojao je i postoji još jedan.

- Nema razloga da to krijem, sportska vozila su moj tip. Elegantna i brza. Kao klinac zamišljao sam sebe kako upravljam Lambordžinijem. Ko zna, možda ću biti u mogućnosti i to da probam...

Strastveni je navijač Partizana, a sreda i četvrtak veče su uvek rezervisani za odlazak u Pionir ili Arenu. S drugarima iz kluba uživo prati susrete košarkaša u Evroligi.

- Ma već godinama sam tamo. Nije bilo sreće protiv Šarlroe, ali verujem da će uskoro biti bolje. Težak meč ih očekuje u Madridu, ali zatim u Beograd dolazi Armani. I to obećava još jedan spektakl u Pioniru.

I gde su u životu Nemanje Tomića "stvari lagane"? On kaže da ne zna, evo i zbog čega:

- Sve što mi se dogodilo nije bilo lagano. Mnogo sam uložio da bih bio tu gde sam danas. Baš je bilo teško, naročito u vreme dok sam odrastao. Nije situacija bila sjajna u Kragujevcu, a ni u mojoj porodici. Sad je naravno mnogo lakše.

izvor :