Miroslav Momčilović, reditelj - Smrt čoveka na Balkanu

Najavljujući novi film, komediju punu crnog humora o smrti umetnika koji nije imao ni rodbine ni prijatelja, reditelj Miroslav Momčilović govori o društvu koje je ušlo iz samoupravnog socijalizma u potpuno divljački kapitalizam, u kom je postalo potpuno besmisleno raditi za platu. Od 90-ih kod nas je korupcija sastavni deo života, ona se podrazumeva - u koju god službu da ideš moraš da poneseš koverat

Nigde ne može više da se krene bez koverte, kaže Miroslav Momčilović, scenarista filma Kad porastem biću kengur i autor filmova Sedam i po i Čekaj me, ja sigurno neću doći. Taj već uveliko podrazumevajući zaključak, ujedno je i deo njegovog novog filma Smrt čoveka na Balkanu, čiju premijeru očekujemo početkom naredne godine.

Snimanje je završeno pre mesec dana, u toku je montaža. Reč je o priči iz naše svakodnevnice koja obiluje crnim humorom. Sve se dešava u jednom stanu, u jednom kadru, tako da će biti i inovativan. Igra, najavljuje Momčilović, fenomenalna glumačka ekipa, a samo pogled na podelu potvrđuje njegova velika očekivanja: Emir Hadžihafizbegović, Nataša Ninković, Nikola Đuričko, Nikola Kojo...

Prvo ga pitamo kakoo film u jednom kadru?

- Nema rezova, upravo je to bio najveći magnet filma. Osnovna ideja mi je bila da sve snimim u jednom prostoru, a izazov mi je da to uradim i u jednom kadru zato što se dešava u realnom vremenu. Filmsko i životno vreme u tom prostoru su isti, traju 78 minuta. Svaki rez u filmskom jeziku znači neki protok vremena, a u ovom filmu ne postoji drugi protok osim onog koji se vidi.

Film počinje smrću komšije, umetnika koji nije ima rodbine ni prijatelja…

- To je samo povod, počne tom smrću, ali to je film o komšijama s kojima je živeo, a ne o njemu. Reč je o našem duživljaju smrti, kako se mi kao narod odnosimo prema takvom događaju i službama koje se tada umešaju.

Ono kao, hitna pomoć nudi podsetnicu pogrebnih usluga s kojom su u dogovoru?

- Eto vidite, i vi ste čuli za tu priču. Gde ima dima, ima i vatre. Ima i toga... Mi smo kao društvo ušli iz samoupravnog socijalizma kakvo nije postojalo nigde u svetu u potpuno divljački kapitalizam, u kom je postalo potpuno besmisleno raditi za platu. Od 90-ih kod nas je korupcija sastavni deo života, ona se podrazumeva - u koju god službu da ideš moraš da poneseš koverat.

Da li se neko loše iskustvo s državnim službama desilo prilikom smrtnog slučaja u vašoj porodici ili porodici nekog vašeg prijatelja?

- Kada je umro otac mog prijatelja, pogrebno preduzeće je došlo pre hitne pomoći... To se nije desilo samo njemu, već i mnogima drugima. Ali nije mi bila osnovna namera da napravim težak film koji ne može da se gleda... Naš narod ima i prema smrti relaksiran odnos, u pravoslavnom svetu postoji momenat daća, dolaska na sahranu...

Ručavanja na groblju...

- Nekada se na sahranu dolazilo iz daleka, pa su ljudi morali da jedu. Gde se pojede, tu se i popije. A gde se popije, tu se i zapeva... Nisam nameravao da udaram u glavu, već da načnem temu korupcije, a da napravim nešto drugo što našem čoveku daje neku vrstu vitaliteta, koji nam je potreban kao društvu jer smo ionako suviše upućeni na pretke, tradiciju i kult smrti. Sve što se desi u filmu, iako je povod tragičan, u osnovi ima vedar ton.

Koliki je značaj komšija u Novom Beogradu, gde ste odrasli, a i danas živite?

- Ima ona izreka - komšija pa rođak. Dodbrosusetski odnosi su važni jer ne živimo kao nekad u porodičnim zadrugama, upućeni smo na komšiluk. Kada nam se u životu desi nešto loše, mnogo je veća verovatnoća da ćemo pomoć potražiti od komšije nego od rođaka koji živi kilometrima daleko. Ljudi koji ne žele nikakve odnose s komšijama su usamljeni, zato se i mom junaku desi ono što se dešava u filmu.

Koje komšije iz detinjstva pamtite? Svako ima bar jednu komšinicu koja je pravila kolače bolje nego majka.

- U svesti muškaraca se komšinice ne vezuju za kolače, a-ha-ha...

Ma u detinjstvu, bre ?!

- Pa i ja pričam o detinjstvu, a-ha-ha... Šalim se, imao sam dosta omiljenih i komšija i komšinica, ali sam imao tu nesreću da sam se često selio. Nije mi otac bio vojno lice, već smo više puta menjali adrese u Beogradu. Taman upoznam komšiluk, pa se odselim... Ali gde god da dođem, posvetim se hobiju upoznavanja komšija. Između ostalog, zato što ne znam ništa po kući da uradim, pa mi možda neko nešto i pomogne, popravi...

Pomognete li i vi nešto komšiji?

- Da. Jedan komšija, znajući da sam reditelj, pozvao me da mu pomognem da namesti antenu, a-ha-ha. Video čovek to kao deo moje struke. Ispostavilo se da se razumem u antene manje nego on, ali sam pokušao da mu pomognem i dao sve od sebe. Živim u 45. bloku i prija mi komšiluk. Oni prate moj rad, ja njihov.

Deca umeju da upamte komšiju baksuza, onog koji im je bušio lopte. Imate li vi nekog takvog?

- Zgrada u kojoj sam živeo do 20. godine nije imala prizemlje, već stubove pa prvi sprat, tako da smo bili oslobođeni komšija koji su bušili lopte. U daljem komšiluku je bilo takvih. Specifičnost Novog Beograda je što su tamo sve velike zgrade sa mnogo stanova. Manje je prirodno da se u takvim zgradurinama, sa po hiljadu ljudi, neko druži nego u zgradama sa osam stanova, čiji stananri vremenom postanu kao porodica. Zato su najbitniji oni sa sprata.

A to su bile komšinice koju su redovno bile kod vaše majke na kafi?

- Za te kafe je bila zaslužna baka. Kako se kao mali baš nisam snalazio u obdaništu i često sam bežao, čuvala me je baka. Uz njih, baku i komšinice, počeo sam da pijem kafu veoma rano, već sa šest-sedam godina. One su gledale u šolju, a da me ne preskoče, baka mi je sipala u šolju bar prst kafe. Voleo sam da slušam šta će da mi kažu i prisluškujem šta se priča... Bio sam star-mali, a-ha-ha.

Čije su priče bile najfilmičnije?

- Dedine.

Onda vas doživljaji iz Drugog svetskog rata nisu mogli zaobići...

- Priče mog dede o tom ratu su bile vrlo cenzurisane.

Zašto?

- Nije bio na pobedničkoj strani. Tada to ja nisam ni znao, bilo mi je poznato da je učestvovao u ratu, ali mi nikada niko u to vreme nije rekao da je bio u četnicima. Šta god da deda krene da priča o ratu, uz vesti ili dnevnik, redovno su ga ućutkavali. Vremenom je naučio da sam sebe ućutka. Često je umeo da me zbuni neki njegov komentar, ali nisam bio dovoljno odrastao da se udubljujem u to. Kasnije, kada sam odrastao, kada je deda već umro, shvatio sam šta se u stvari dešavalo.

Pa kakav ste imali odnos prema Titu?

- Nije se u mojoj kući Tito baš mnogo voleo. Sećam se da mi je bilo čudno kada je umro. Bio sam tada treći razred, svi su pričali kako su kod njih u porodici plakali. U našem stanu niko nije pustio suzu. Bilo me nekako sramota, pa sam pričao da su i moji plakali. Ali sad vidim da smo tada živeli, provodili detinjstvo i odrastali zaštićeno, kao pod staklenim zvonom.

Ali imali ste sigurno neke štekove, mesta samo za sebe, za koja roditelji nisu znali?

- Odrastao sam u takozvanom novobeogradskom bermutskom trouglu, između tri bioskopa - Fontane, Jugoslavije i tadašnjeg Radničkog univerziteta, sada Siti akademije. Išli smo preko dana od jednog do drugog bioskopa na filmove, pa posle škole ponovo. A dečji štekovi su nam bili na mestima gde su danas iznikli tržni centri. Tada su tu bile peščare i žbunje, tu smo se krili da zapalimo prvu cigaru, zbog koje smo išli i do Bežanijske kose.

Pa to dečje uslove i nije baš blizu?

- Nije, bilo je tu nekoliko kilometara pešačenja. U tome i jeste bila avantura, da dva sata ideš peške da bi našao mesto gde možeš da zapališ cigaretu. Gde god da smo stali, pomislili smo da može da naiđe nečiji otac kada se vraća sa posla... I dok nađemo gde je "sigurno", prođemo i po pet kilometara i stignemo do Kose. Na mestu gde je danas SC 11. april počinjala je ozbiljna šuma u kojoj smo se krili, bežali od kuće...

Bežali od kuće?

- Naravno, do prvog mraka i prve gladi. Kad krene mrak i počne da zavija stomak, odljutiš se odmah i na roditelje i na školu...

Kakvi su se filmovi prikazivali u pomenuta tri bioskopa?

- Sva tri su imala isti repertoar. U to vreme, krajem 70-ih, jedino su bioskopi Partizan i 20. oktobar bili specifični, u njima su uglavnom prikazivani krimići i vesterni, s tim što su u Partizanu bili i erotski filmovi. A bioskop Slavija je bio prvi u kom su erotski filmovi bili prikazivani tokom dana. Iako sam, čim sam krenuo u školu, redovno autobusom odlazio u sve beogradske bioskope, moja ljubav prema filmu nastala je u tri novobeogradska bioskopa. Dešavalo se da celo odeljenje ode zajedno u bioskop.

Odete da gledate neki hit?

- Ma ne, krenemo, pa gledamo film koji se tog dana daje.

Bez da znate šta je na repertoaru?

- To nije bilo bitno. Najčešće sam i išao tako što ne znam šta je u bioskopu. Odlučim da idem, na primer, na projekciju od četiri sata - pa šta bude to gledam.

Na koje se filmove u to vreme s namerom išlo po tri-četiri puta?

- Uuu, bilo ih je više. Možda čak 20-ak. Među njima je svakako Lovac na jelene, film Mangupi polažu maturu ne znam ni sam koliko sam puta gledao u bioskopu. A to je bilo vreme kada se moralo doći sat vremena pre u bioskop - red, pa tapkaroši, a od gužve je umelo da pukne staklo na blagajni. Ali to je bilo drugo vreme, bez interneta i stotina televizijskih programa. Nama se čitav socijalni život odvijao ispred bioskopa i u njemu. Prvi izlazak s devojčicom bio je, naravno, u bioskopu.

Sećate li se koji je bio film?

- Pamtim i film i devojčicu. Film se zvao Gvozdeni krst, od Sema Pekimpoa, u kome igra Slavko Štimac. Odličan je. Preporučujem svima.

Pomenuta devojčica se baš i nije obradovala kada je videla da je reč o nekom ratnom filmu?

- Nisam znao koji će biti film, dogovorili smo se u koliko sati idemo - pa šta bude... Ne verujem da je baš umrla od sreće kada je videla da je Gvozdeni krst, ali nisam ni ja. Ni kao dete nisam voleo ratne filmove.

Koji su sportovi bili najpopularniji među klincima u vašem bloku?

- Mali fudbal je bio aposolutno dominantan, a kasnije je tu ulogu preuzeo basket. Ono što je danas bolje u odnosu na to vreme je da se popravljaju koševi. Kada sam bio klinac, ako pukne koš, to tako ume da stoji i po 15 godina, a svi igramo na jednom košu, smenjujemo se i čekamo. Pobednik ostaje, a onaj ko izgubi, onako mokar od znoja, čeka i po tri sata.

Ko je sa tih vaših igrališta dogurao do profesionalne karijere?

- Gledao sam svojevremeno Saleta Đorđevića kako igra basket na terenima u blokovima, kod Sava Centra, Fontane... On je malo stariji od mene, bio je tada u juniorskom timu Zvezde i znalo se da će biti veliki igrač. Ono najzanimljivije vezano za novobeogradske terene je da kada se neko probije i postane poznat, odmah po kraju počne da se priča da je "bio neki bolji od njega koji ga je tukao u sportu, ali se posle povredio i batalio sport"...

I ko je bio bolji od Saleta Đorđevića?

- Izvesni Brica. Pričalo se da je on bio takav maher na košu, ali to, naravno, nije bilo istina.

A šta ste trenirali?

- Trenirao sam više sportova, ali najviše stoni tenis. Tada je svuda bilo stolova, u školi, mesnoj zajenici, čak i u podrumu moje zgrade. To je radnički, sirotinjski sport - traži dasku, dva drvena reketa, najjeftinije loptice i 15 kvadrata prostora.

Čula sam da ste sada poprilično aktivni u ligi stonotenioskih veterana?

- Igramo u Stonoteniskom klubu IMT u Omladinskih brigada, a liga je sastavljena od bivših stonotenisera i rekreativaca.

Ko vas je nagovorio da se opet aktivirate?

- Jedan prijatelj je krenuo da trenira. Posle trećeg odlaska sam mu se priključio, on je onda odustao, a ja nastavio...

Kreće li uskoro neki turnir?

- Snimao sam poslednjih nekoliko meseci film Smrt čoveka na Balkanu i nisam bio najaktivniji, ali uskoro ću da krenem. Ima tu dosta mojih kolega, od Marka Živića do Miloša Samolova, Zeke Milionera... To je idealan sport i za nas malo starije, s kojim kilogramom više. Mali fudbal je za nas već opasan, možemo da dobijemo infarkt... Malo se iznojiš, rekreiraš, a kući dođeš čitav.

Afera kimono

Kako je izgledalo gledanje borilačkih filmova na Novom Beogradu?

- Ma nisam to voleo, ali sam naravno gledao. Za sve filmove s Brus Lijem je bila neverovatna gužva, a posle uvek izbije tuča.

Zašto?

- Deo publike se toliko primi na film da odluči da ponešto od njegovih novih poteza primeni.

Kako su vama išli ti karate udarci, jeste li trenirali da bi posle bili bolji u bioskopskim okršajima?

- Trenirao sam karate, ali se nisam tukao. Sećam se "afere kimono" - već za prvi trening hteo sam da imam kimono, pa sam kukao i kukao dok ga nisam dobio. I čim sam ga obukao, izgubio sam želju da treniram.

Vodonoša

Koliko je dečak morao da ima godina da bi stekao pravo igranja basketa u "prajm tajmu" ?

- Postojala je hijerarhija, nisi mogao odmah da stekneš pravo da igraš. Prvo moraš da se nametneš na igralištu, da starijima ideš po vodu kako bi te primili u društvo. Pa tako jedno duže vreme... Potom te malo prime u društvo, a posle treba se izboriš da te prime u tim... Onda, jednog dana, vama neko ide po vodu. Tako je bilo svuda u Novom Beogradu, a pogotovo u novogradnjama, gde su uz stambane zgrade postojale samo dve propratne stvari - prodavnice i igrališta.

izvor :