Milica Tošić, pravna savetnica organizacije Partneri Srbija - Dok institucije ćute, građani gube pravo na privatnost

- Naši zakoni predviđaju brojne mehanizme kojima bi trebalo adresirati navode iz izveštaja. Pravni okvir, uključujući Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i krivično zakonodavstvo, formalno pruža zaštitu prava građana u situacijama koje je predstavio izveštaj Amnesty International-a. Međutim, osnovni problem nije u nedostatku propisa, već u njihovoj primeni.

Institucije koje bi trebalo da nadziru zakonitost postupanja državnih organa i službi bezbednosti uglavnom ostaju pasivne ili reaguju selektivno, umesto da sprovode temeljne istrage i obezbede odgovornost za nezakonite aktivnosti. A i kada se pokrenu postupci, oni retko dovode do konkretnih rezultata, čime se dodatno produbljuje atmosfera nekažnjivosti.

Svojim ćutanjem na brojna kršenja zakona, Ustava i međunarodnih konvencija koja je predstavio izveštaj Amnesty-ja, nadležne institucije nam šalju jasnu poruku – da nisu bezbedne čak ni naše najintimnije komunikacije, da država ne poštuje naše pravo na privatnost i da nismo zaštićeni od samovoljnog zadiranja u naše lične živote.

- Ovakve prakse nekontrolisanog nadzora direktno ugrožavaju slobodu izražavanja i udruživanja, jer novinarima, aktivistima i drugim građanima šalju jasnu poruku – svaka vaša komunikacija može biti nadzirana, a vaši privatni podaci zloupotrebljeni. To ne ostaje samo na nivou pretnje, u praksi se već vidi efekat autocenzure. Novinari postaju oprezniji u izveštavanju o korupciji i zloupotrebama vlasti, dok aktivisti izbegavaju teme koje bi ih mogle učiniti metama službi bezbednosti.

Konkretni primeri pokazuju koliko je problem ozbiljan. Novinari i aktivisti koji su istraživali teme poput ekoloških protesta, korupcije ili političkih pritisaka već su bili mete nezakonitog nadzora. Špijunski softveri omogućavaju ne samo da se presreću komunikacije, već i da se iz telefona preuzmu fotografije, privatni razgovori, kontakt liste, beleške, pa i sadržaji za koje mislimo da su obrisani. Time se ne ugrožavaju samo oni koji su direktno nadzirani, već i njihovi izvori i saradnici, što može imati dugoročne posledice na istraživačko novinarstvo i aktivizam.

U takvom okruženju sloboda izražavanja i udruživanja postaju ograničene, ne zakonom, već strahom. Ljudi izbegavaju da javno komentarišu kontroverzne teme, smanjuje se broj građanskih inicijativa, a mediji i civilno društvo rade pod stalnim pritiskom da bi njihove aktivnosti mogle biti nezakonito nadzirane i kasnije iskorišćene protiv njih.

- Mislim da su istraživači Amnesty International-a, novinari i civilno društvo odradili dobar deo posla koji bi trebalo da bude u rukama nadležnih institucija. Ova situacija je kompleksna, i zahteva reakciju više organa i mehanizama.

Za početak bih navela Sektor unutrašnje kontrole MUP-a i Unutrašnju i budžetsku kontrolu BIA-e, ali i Odbor za kontrolu službi bezbednosti u okviru Narodne skupštine Republike Srbije, koji bi trebalo da ispitaju zakonitost postupanja bezbednosnih službi.

Dalje, tu su i naši nezavisni organi – u ovoj situaciji relevantni su Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ako uporedimo nadležnost koju ove institucije imaju po zakonu sa jedne strane, i njihovu praksu i delovanje sa druge, vidimo dva potpuno različita univerzuma. Njihovo proaktivno delovanje nakon brojnih kršenja prava građana koje smo imali u toku prethodne godine je na nivou izuzetka, a čak i kada građani ili organizacije pokrenu postupke, to i dalje ne daje efekat. Zapravo, često dolazimo do vrlo apsurdne situacije - da se institucije koje u svom nazivu sadrže pravo koje je povređeno, oglašavaju nenadležnim.

Iako je neophodno da i Poverenik i Zaštitnik građana bez odlaganja pokrenu postupke kako bi u okviru svojih nadležnosti utvrdili zakonitost postupanja pripanika službi bezbednosti, istakla bih da u nadležnost Poverenika spada i staranje o podizanju javne svesti o rizicima, merama zaštite i pravima u vezi sa obradom podataka. U toku prethodne godine smo se suočili sa možda najozbiljnijim kršenjima privatnosti građana do sada. Ali, ako uđemo u ulogu u nekoga ko nije adekvatno informisan o ovoj oblasti, i poželi da se informiše o relevantnom stanju na sajtu institucije koja se ovim bavi, mislim da ne bismo imali povoda da shvatimo da nešto nije u redu. Naročito imajući u vidu da je Poverenik među ovogodišnje dobitnika priznanja za poseban doprinos zaštite podataka o ličnosti uvrstio i Kancelariju Ujedinjenih nacija za projektne usluge (UNOPS) – koja je u izveštaju Amnesty-ja predstavljena kao jedan od ključnih aktera u procesu nezakonite nabavke špijunskih softvera u našoj zemlji.

- Pred Posebnim tužilaštvom za visokotehnološki kriminal se trenutno vodi postupak povodom navoda i dokaza koje je predstavio izveštaj Amnesty-ja. Ovo znamo zato što su organizacije civilnog društva podnele krivičnu prijavu, a ne zato što su nadležni organi smatrali da je bitno da iskomuniciraju sa građanima da preduzimaju konkretne korake kako bi se uspostavila odgovornost onih koji su kršili zakon. Javnost trenutno nema dodatne informacije o toku i eventulanom ishodu istražnih radnji.

Postupci povodom nezakonitog nadzora neretko se vode i pred Evropskim sudom za ljudska prava, povodom kršenja člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima - pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Praksa Evropskog suda u ovakvim postupcima je jasna – utvrđeno je da ovakve vrste nadzora predstavljaju prekomerno zadiranje u privatni život građana i naglašena je neophodnost transparentnog i odgovornog postupanja državnih organa.

- Bitno je da uskladimo zakonodavstvo sa vremenom u kojem živimo, kao i sa međunarodnim standardima. Tehnologije nadzora se razvijaju brže od propisa, pa je neophodno preciznije regulisati njihovu upotrebu, uključujući jasne zabrane zloupotrebe špijunskih softvera i uvođenje strožih mehanizama kontrole nad radom bezbednosnih službi. Ako posmatramo kazne za nezakonitu obradu podataka propisane našim zakonima, jasno je da su one neznatne u odnosu na one koje se primenjuju u Evropskoj uniji.

Međutim, ono što je najurgentnije nije donošenje novih zakona, već primena postojećih. Srbija već ima propise koji štite privatnost i regulišu obradu podataka, ali institucije ih ne sprovode dosledno. Dok god postoji institucionalna pasivnost i nekažnjivost, nijedna zakonska izmena neće imati stvaran efekat. Zbog toga je prioritet da se odgovorni procesuiraju, da se osnaže nezavisni nadzorni organi i da se građanima garantuje efektivna zaštita od nezakonitog nadzora.

- Građani Srbije su nedovoljno informisani o rizicima koje špijunski softveri predstavljaju, delom zbog nedostatka zvaničnih informacija, a delom zbog sistematskog izostanka edukacije o digitalnim pravima. Institucije koje bi trebalo da podižu svest o ovim pitanjima, poput Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ne preduzimaju proaktivne korake da objasne građanima kako funkcioniše nadzor, ko ga sprovodi i kako mogu da se zaštite. Kao rezultat toga, mnogi i dalje veruju da digitalni nadzor pogađa samo "one koji nešto kriju", ne shvatajući da ovakvi alati prikupljaju podatke neselektivno – uključujući privatne razgovore, lokaciju, kontakte i lične beleške – i da njihova zloupotreba može pogoditi bilo koga.

Iako je digitalna edukacija važna, ne smemo odgovornost za zaštitu privatnosti prebacivati na same građane. Privatnost je pravo svih, ne privilegija onih koji su dovoljno tehnički pismeni da se zaštite, ili onih koji imaju tu sreću da ne budu interesantni službama bezbednosti. Ne možemo očekivati da svaki građanin bude ekspert za sajber bezbednost kako bi izbegao nezakoniti nadzor – to je obaveza države i institucija. Umesto da se pojedinci snalaze sami, potrebno je da sistem funkcioniše tako da njihova prava budu zaštićena bez obzira na nivo obrazovanja ili tehničkih znanja.

To znači da nadzor mora biti jasno regulisan propisima, da mora postojati nezavisna kontrola rada službi bezbednosti, a da institucije poput Poverenika ne budu samo pasivni posmatrači, već da aktivno štite građane i informišu ih o njihovim pravima. Edukacija jeste korisna, ali ona ne može biti zamena za pravni okvir i mehanizme koji će sprečiti zloupotrebe i obezbediti odgovornost onih koji se ovih prava ne pridržavaju.

- Građani mogu prepoznati potencijalne zloupotrebe špijunskih softvera kroz određene tehničke znake – naglo pražnjenje baterije, pregrevanje telefona, neobične poruke ili obaveštenja, neočekivano povećanje internet saobraćaja, kao i aplikacije koje se pokreću bez njihovog znanja. Ali ipak, neki od najnaprednijih softvera ne daju nikakve znake zaražavanja i aktivnosti.

Što se tiče zaštite, građani mogu preduzeti određene mere – koristiti aplikacije za bezbednu komunikaciju sa end-to-end enkripcijom, redovno ažurirati softver na svojim uređajima, koristiti jake lozinke i dvofaktorsku autentifikaciju, kao i izbegavati nepoznate linkove i aplikacije koje traže previše dozvola. Ipak, ove mere su ograničene i ne mogu garantovati potpunu zaštitu, posebno ako nadzor dolazi od državnih organa koji imaju pristup naprednim alatima.

Upravo zbog toga ne možemo očekivati da građani sami snose odgovornost za svoju digitalnu bezbednost. Većini prosečnih korisnika ove mere nisu intuitivne, niti lako primenljive, a tehnologije nadzora postaju sve sofisticiranije. Ključna odgovornost je na institucijama – da spreče nezakonito prikupljanje podataka, omoguće građanima dostupne i jasne mehanizme zaštite i obezbede pravne posledice za zloupotrebe.

- Prakse nekontrolisanog nadzora i zloupotreba špijunskih softvera ozbiljno narušavaju međunarodnu percepciju Srbije kada je reč o poštovanju ljudskih prava i vladavini prava. Izveštaji organizacija poput Amnesty International-a ne ostaju samo u domenu civilnog društva – oni utiču na stavove međunarodnih institucija, međunarodnih partnera i investitora. Srbija se već nalazi pod pojačanim monitoringom kada je reč o stanju demokratije, medijskim slobodama i nezavisnosti institucija, a otkrića o nezakonitom nadzoru dodatno potvrđuju obrazac nekažnjivosti i zloupotrebe moći.

U kontekstu evropskih integracija, ovakvi nalazi su alarmantni. Evropska unija je jasno stavila do znanja da poštovanje osnovnih prava, uključujući pravo na privatnost i zaštitu podataka, nije tehničko pitanje, već ključno merilo demokratske zrelosti. Nezakoniti nadzor novinara i aktivista šalje suprotnu poruku – da institucije ne funkcionišu u interesu građana i da ne postoji efikasan mehanizam kontrole nad radom bezbednosnih službi. Ovo ne samo da usporava proces usklađivanja sa evropskim standardima, već i ozbiljno narušava kredibilitet Srbije kao potencijalne članice EU.

Pored političkih, ovakve prakse imaju i ekonomske posledice. Investitori iz zemalja gde je zaštita podataka strogo regulisana postaju oprezniji kada je reč o poslovanju u Srbiji, jer ne žele da njihove komunikacije i poslovne tajne budu ugrožene. Dugoročno, tolerisanje nezakonitog nadzora ne šteti samo pojedincima koji su mu izloženi, već i ukupnoj stabilnosti i međunarodnoj reputaciji Srbije. Ako država želi da popravi ovu sliku, potrebno je da hitno pokaže političku volju za procesuiranje odgovornih i da obezbedi čvrste garancije da se ovakve zloupotrebe neće ponavljati.