Vesna S. Aleksić, ekonomska istoričarka – U tranziciji nam je osiromašilo i znanje, i danas smo ekonomska periferija

Kada učeći novo zaboravimo ono što smo dotad znali, istorija će nam se u nekom trenutku ponoviti bilo kao tragedija ili kao farsa, ali, ako smo u međuvremenu zaboravili istoriju, gledaćemo samo još jedan Dan mrmota – i to iz ugla mrmota. A ako nešto sistemski izbegavamo da učimo, onda ćemo ga, rekli bismo, svakako i zaboraviti.

Da u našoj zemlji više uopšte ne učimo ekonomsku istoriju, već neko vreme upozorava dr Vesna S. Aleksić, naučna savetnica Instituta za noviju istoriju Srbije. Dr Aleksić je, s ponosom kaže, ekonomski istoričar; ona je i rukovodilac Centra za ekonomsku istoriju, osnovanog 2019. godine. Sa njom smo razgovarali o (zaboravljenim) povesnim paralelama, o obrazovanju studenata "za rad u banci a ne da misle", o uzrocima i o mogućim posledicama onog mrmotskog puta kojim je pošlo naše društvo. A prvo što je nas novinare zanimalo – svaki predmet u najpoznatijoj školi gde nas uče za novinarske inženjere i tehničare počinje od starih Grka, mada je predmet Istorija novinarstva odavno likvidiran – bilo je kako to da smo uopšte izgubili organizovano ekonomsko pamćenje?

- Kod nas je ekonomska istorija okarakterisana u okviru istorijske nauke kao pomoćna naučna disciplina, dok je u ekonomskoj nauci ona posebna naučna disciplina. Nemogućnost istoričara da razumeju specifičnosti ekonomskih procesa, kao i ekonomista da dobro upoznaju istoriju unutar koje se dešavaju određene ekonomske pojave, uslovilo je da ekonomska istorija u jednom trenutku nestane iz akademskih kurikuluma – govori dr Vesna S. Aleksić za eKapiju. - Smatram da je to za nas bio najveći problem i najveća tragedija. Na Ekonomskom fakultetu, već od druge polovine devedesetih godina nismo imali predmet – Goran Pitić je bio poslednji predavač. Taj predmet je, jednostavno, ugašen. U međuvremenu je revitalizovan, ali bez pravog i posvećenog naučno-istraživačkog rada. Unutar katedri za istoriju, ekonomska istorija je utkana u svaki istorijski period koji se izučava – nažalost, to je vrlo bazično i vrlo uprošćeno. Studenti su te delove gradiva najčešće preskakali i molili boga da ih to ne pitaju, jer je najčešće bila reč o suvoj statistici. Te odeljke su pisali istoričari, koji veoma slabo poznaju ekonomske procese, i uglavnom se bave političkim aspektima tih ekonomskih procesa. Kao primere pomenimo način na koji je u našoj istoriografiji obrađena ili uopšte nije, Velika svetska ekonomska kriza sa kraja dvadesetih godina kod koje se često konstatuje: "Desila se u vreme diktature kralja Aleksandra..." i onda se priča prebacuje na polje politike - ko su akteri, koje su političke prilike vladale... Šta se tu tačno desilo, da li je uopšte postojala konkretna ekonomska politika – mi to ne možemo da saznamo iz naših udžbenika istorije, čak ni na studijama, da ne govorimo o srednjoj školi.

- Kad posmatrate istoriju Kraljevine Jugoslavije, politički procesi su neodvojivi od ekonomskih, naročito zato što su se ekonomskim temama bavili političari a ne ekonomisti. Vrlo retko se tada mogao videti profesionalni ekonomista u političkim krugovima odlučivanja.

- U Beogradu nije, Ekonomski fakultet je osnovan tek posle Drugog svetskog rata 1947. godine, ali je je kasnih tridesetih godina već postojala Ekonomsko-komercijalna visoka škola. U Zagrebu je u to vreme postojala odlična Visoka škola za trgovinu i promet koja je bila u rangu fakulteta. Naši ekonomski stručnjaci su se obrazovali u inostranstvu, recimo Velimir Bajkić, Milan Stojadinović – nije da mi nismo imali obrazovane ekonomiste, ali je bilo nemoguće odvojiti politiku od ekonomije.

- Jeste. Vojska je bila na prvom mestu, u budžetu su se vojni izdaci stalno povećavali, što znači da se smanjivalo za ostale potrebe.

- Ne, mislim da je problem u jednom nemuštom ulasku u ekonomsku tranziciju iz socijalističke u neoliberalnu kapitalističku priču, pre svega zbog toga što mi nismo bili dovoljno obrazovani za tako važan proces. Čak ni na fakultetima, bilo društvenih bilo humanističkih nauka, mi nismo znali šta nas čeka posle 2000. godine. Princip "ko se kako snašao" važio je i na katedrma različitih fakulteta. Ne verujem da je to bilo tendenciozno ukidanje, mislim da se, jednostavno, to desilo u tadašnjoj masovnoj trci hvatanja koraka sa Evropom, sa svetom, i u potrazi za što bržim profitom na svakom novou. Pogledajte samo kojom svetlosnom brzinom su se osnivali privatni fakulteti ekonomske provenijencije posle 2000. To opet ne govori samo o želji za profitom, već i o gladi za određenom vrstom novih znanja, koje niste mogli u to vreme da dobijete na Ekonomskom fakultetu koji je bio prilično učauren u sistem obrazovanja nastao mnogo pre devedesetih godina. Interesantno, recimo Dejan Šoškić, Goran Pitić, Mlađan Dinkić i čitava ta plejada mladih ekonomista se školovala kasnih osamdesetih i ranih devedesetih u inostranstvu, oni su svoje magistrature i doktorate završavali u Evropi i Americi. To ih je jako lepo preporučivalo da budu ključni akteri ekonomske tranzicije, pa je razumljivo što niko tada nije imao vremena da se bavi naukom.

- Nije bila, i to ni na jednom nivou.

- To je bilo tačno, ali samo do kraja osamdesetih godina. Nas su devedesete godine katastrofalno unazadile, i na akademskom polju. Nije bilo razmena, nije bilo stipendija, čitave generacije nisu mogle ni po kojoj osnovi da koriste bilo kakvu mogućnost školovanja u inostranstvu. Trebalo nam je vremena da posle 2000. to nadoknadimo.

- Rekla bih, na katastrofalno lošem. To se zapravo i vidi u načinu na koji se društvo odnosi prema prirodnoj sredini u kojoj živi, prema odnosu na koji doživljava ulazak stranog kapitala ili način na koji vrednuje domaći kapital. Jasno je da ovde ne postoji nikakva vizija naše privrede i ekonomije u budućnosti. U razvijenim društvima, deca se već od malena uče da budu finansijski pismena. Pre svega se uče štednji. Uče se da razumeju osnovne eknomske pojmove, jer to je nešto što ih priprema za život. Ovde ne samo što takvo znanje ne dobijemo na nivou osnovnih ni srednjih škola, nego to ne razumemo čak ni kada izađemo sa fakulteta. To je naš najveći problem. Mladi ljudi uzimaju kredite, potpuno nesvesni šta to za njih dugoročno znači, zatim, bez razumevanja zašto je naš bankarski sistem takav kakav jeste, šta treba da učinimo da on bude bude bolji i da malo više radi za nas. Nemamo nikakve korektivne mehanizme koji bi nas naveli da kažemo: "Kao društvo, mi ovo ne možemo sebi da dozvolimo, ovo mora da se menja". Setite se samo kada su bili krediti u švajcarskim francima, koliko je godina trebalo da prođe...

- Upravo tako, ali to je i suština, da imamo dovoljno elementarnog znanja da ne moramo da slušamo političare. Pogledajte proteste za očuvanje životne sredine. Kao društvo, tu smo, koliko god da nemamo dovoljno znanja, naučili da reagujemo, jer je jasno, čim se izađe na ulicu i udahne vazduh, da se živi u katastrofalno zagađenoj sredini. U tom kontekstu, može ministar da priča šta god hoće. Ali ovde, kada vi nemate dovoljno znanja, i dođe ministar i kaže: "Ne, slobodno uzmite kredite u švajcarskim francima..."

- Ne, nemate nikakvo udruženje, niti nevladine organizacije koje će kazati: Čekajte, dajte da sednemo da razmislimo, da li je to za naše društvo, za pojedinca dobro. To je zapravo posledica tog našeg kvazi-neoliberalnog pristupa kapitalizmu, zapravo jedne nemušte tranzicije koje se nikada do kraja nije ni završila. Mislim da mi u suštini ni nemamo ideju o tome kom ekonomskom sistemu zapravo pripadamo danas.

- Sve zavisi od generacije do generacije. Misilm da o Kejnzu dosta znaju oni koji su upisivali fakultet do kraja devedesetih. Kada počinju da se osnivaju raznorazne private poslovne, strukovne škole, gube se predmeti koji imaju veze sa političkom ekonomijom i sa ekonomskom istorijom. Nekada je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu postojao veoma znimljiv predmet koji se zvao Istorija ekonomske misli, i koji je takođe u tom tranzicionom procesu, zbog Bolonje, zarad uprošćavanja nastavnog programa, nestao. U jednom trenutku je izgledalo da se pojavila potreba da taj predmet predajem kao ekonomski istoričar. Rektor i dekan su bili veoma zainteresovani, ali šef katedre mi je u telefonskom razgovoru rekao da će taj predmet ionako biti ukinut jer "oni spremaju studente da rade u bankama, a ne da misle".

- Smatram da je sa jedne strane uzrok neznanje – bili smo potpuno nepripremljeni za tranziciju – a sa druge, kada je reč o ljudima iz ekonomske struke, mnogi su osetili, s pravom, savršenu priliku za brzo bogaćenje. U toj sumanutoj trci za profitima, izgubila se potreba za naučno-istraživačkim radom. Naš poslednji ozbiljan ekonomista-teoretičar je bio Branko Horvat. Posle njega, nemamo nikoga ko se ozbiljno bavi ekonomskom teorijom. Svi se bave razrađivanjem postojećih znanja bez jasnih ideja kako da sistem poboljšaju na način koji bi možda manje odgovarao određenim političkim i ekonomskim krugovima a više društvu u celini.

- Mi jesmo najgora vrsta ekonomske periferije, ali nažalost, dobrim delom smo sami za to "zaslužni". Ni političke okolnosti nam nisu išle naruku, a ekonomija je kod nas uvek bila kolateralna šteta politike.

Reklo bi se da nam u dužem periodu te okolnosti nisu išle naruku?

- Pogledajte, recimo, kako smo se ekonomski razvijali otkako smo postali nezavisna država. U ono vreme nismo imali nikakvu privrednu elitu, ali jesmo imali visoku svest o važnosti trgovine i o značaju povezivanja sa svetom. I kad pogledate te naše trgovce koji su bili potpuno neobrazovani, oni su bili izuzetno sposobni u tom svom poslu. Luka Ćelović je praktično bio nepismen, ali stvorio je jednu Beogradsku zadrugu, omogućivši i najsiromašnijim trgovcima i zanatlijama da po najpovoljnijim tadašnjim uslovima uzimaju zajmove za razvijanje svojih poslova. Jako je zanimljiva ekonomska istorija Srbije do Prvog svetskog rata. Tu vidite koliko je, bez obzira na politička razmimoilaženja radikala i naprednjaka, u jednom trenutku postalo jasno da bez jake privrede nema jake države. I tada je bilo izuzetno velikih otpora, na primer prema gradnji železnice, a posebno prema ulasku stranog kapitala iako je on bio neophodan, jer mi našeg kapitala nismo imali dovoljno. Tadašnja država bila je veoma ozbiljna i kada je reč o vraćanju stranih kredita.

- Država je nastavila da bude ozbiljna u tom delu ekonomske politike, jer su se time i između dva rata bavili naši zaista najviđeniji stručnjaci.

- U Kraljevini Jugoslaviji je cvetala korupcija. Nisu ni sa druge strane Drine bili imuni na to, ali su tamo veoma dugo posle Prvog svetskog rata na snazi bili zakoni Austrougarske, koji su na mnogo radikalniji način to sankcionisali, dok na teritoriji Srbije mnoge segmente korupcije zakoni jednostavno nisu prepoznavali. Tako su dobrim delom neke, iz današnje perspective koruptivne radnje, tada bile opšteprihvaćene, i nisu se podvodile pod nepotizam, partokratiju ili klasičnu korupciju. To je bio jedan od naših velikih problema između dva svetska rata, koji je kočio razvoj, naročito industrije.

- Reč je o pojmu koji se pojavljuje još u Kneževini Srbiji. Neki kažu da je Jovan Skerlić prvi uveo taj termin. Reč je o politički uglednim ljudima preko kojih su strani investitori dobijali "kart blanš" da mogu da dobiju zakone koji im idu u prilog ili da mogu da rade bez obzira da li time ugrožavaju interese naše države. Obično su to bili predstavnici političke, ali često i vojne elite; nećete verovati, ja sam mnogo generala nalazila među štromanima u bankama. Bilo je tu i bivših ministara, bivših narodnih poslanika, i to je bila prilično jaka mreža koja je obezbeđivala nesmetan rad stranog kapitala. Znate kako, strancima je uvek bilo u interesu da što lakše izvuku što veći profit, njima nije primarni interes bio razvoj naše ekonomije.

- Jeste. To se na "štromanima" najbolje i vidi. Kada sam počinjala istraživanja, ubrzo sam shvatila da u toj državi ekonomska politika kao takva nije ni vođena. Vremenom mi je postalo jasno da su i politiku i ekonomiju vodili isti ljudi.

- Apsolutno. Naročito se to dešavalo na teritoriji Srbije. Negde između 1929. i 1932. na delu je bila smena generacija. Do 1929, odnosno do krize, to je bila generacija privrednika nasleđena još iz vremena Kraljevine Srbije. Oni su bili vrlo uspešni u Srbiji, ali se gotovo uopšte nisu snašli u proširenoj državi. Nisu uspeli da se prilagode novoj privrednoj klimi, niti su svoje poslove proširili na celu teritoriju Jugoslavije. Za razliku od njih, hrvatski i slovenački privrednici, kojima je bilo u interesu da nadomeste veliko tržište Austrougarske novim jugoslovenskim, brže su se prilagođavali novim okolnostima. Posle 1929. pa sve tamo do Stojadinovića, do uvođenja novih ekonomskih mera, pojavljuje se jedna nova generacija privrednika-političara koji stvaraju atmosferu prilično agresivne, bespoštedne tržišne utakmice. Tu najviše profitira deo političke i finansijske elite oko kralja Aleksandra. Veoma se jasno iz dokumenata vidi način na koji se poslovalo, kako su dobijani poslovi, pribavljane povlastice... Sve to se naglo obrušilo posle ubistva kralja Aleksandra i smrti Vojislava Marinkovića, pa mnogi od njih tada nestaju sa privredne scene.

- Dolazi nova politička garnitura. Milan Stojadinović je bio katastrofalan političar, ali je bio veliki ekonomista. Nije ni on bio imun na korupciju, to je kod nas očigledno bila stvar mentaliteta. On je, međutim, prepoznao nove ekonomske trendove, koji su se pre svega odnosili na etatizaciju privrede i vrlo ih je lepo ukomponovao u jugoslovensku ekonomiju. Zatim, uspostavio je klirinške odnose sa velikim brojem zemalja Jugoistočne Evrope i naročito sa Nemačkom, zbog čega se od 1935-36. oseća velika promena u odnosu na raniji period, pa je u ekonomskom smislu to zaista bilo zlatno doba Kraljevine Jugoslavije.

- Pravljenje istorijskih paralela nikada nije zahvalno, ali svakako možemo da nađemo neke zajedničke crte, zato što su se velike ekonomske promene dešavale i od 1918. pa nadalje, kao i posle 2000. Tu pre svega mislim na upliv stranog kapitala, koji je i od 1918. bio dramatično veći nego u periodu pre Prvog svetskog rata jednako kao i posle 2000. Sa druge strane, ne možemo da poredimo dve epohe, jer u geoekonomskom smislu to su potpuno različite teritorije. Ali postoji, takođe, još jedna poveznica, a to je pojava autokratije, koju možemo da pratimo u oba perioda, uz nastojanja da se formir kulta ličnosti i tada i sada...

- Kralj Aleksandar je radio na tome, ali, kada imate monarhiju, to nekako bude podrazumevajuće. Stojadinović je nastojao da kult ličnosti izgradi po ugledu na Musolinija.

Da, složila bih se da postoji paralela u ekonomskom smislu. Takođe, sa dolaskom stranog kapitala, sa ogromnom količinom stranih investicija, vi imate vidljiv ekonomski razvoj, ali je on, u Kraljevini Jugoslaviji, bio na štetu brojnih društvenih grupa. To se dešava i danas, a mislim da je, nažalost, to daleko vidljivije. Kralj Aleksandar je 1929. uveo cenzuru pa još uvek nemamo jasnu sliku refleksije tadašnje ekonomske politike na društvo. Posle 1934. ta cenzura je mnogo manja, sa različitih strana su vidljive jasne kritike i ekonomske i npr. međunarodne politike. Problem sa poređenjem ovog i današnjeg perioda je u tome što mi više od deset godina živimo u potpunom medijskom mraku; mi zapravo nemamo jasnu sliku onoga što živimo.

- Nije stvar samo u tome da smo mi nešto ukinuli, nego što ništa ne činimo da se to revitalizuje, a mi se time ni dan danas ne bavimo.

Da pređemo unazad kroz vreme od ovog, sasvim savremenog perioda: Ima li osnova za zaključak da su raspadu Jugoslavije bitno doprineli ekonomski slom i mere štednje vlade Milke Planinc sa početka osamdesetih godina?

- Nedavno je objavljena knjiga mog kolege dr Slobodana Selinića iz Instituta za noviju istoriju Srbije, koja se bavi našim zaduživanjem i pokušajima reprogramiranja kredita početkom osamdesetih godina 20. veka. Rađena je na potpuno originalnoj građi, tek odnedavno dostupnoj, i ja sam je kao recenzent među prvima pročitala. Ono što je na mene ostavilo neverovatan utisak, to je koliko jugoslovensko društvo tada nije imalo apsolutno nikakvu svest o tome koliko smo bili u lošoj ekonomskoj situaciji. Ideja o Jugoslaviji kao ekonomski jakoj državi se zapravo slomila posle Ustava iz 1974. i rasparčavanja njene ekonomije na federalne jedinice... Svaka republika, svaka pokrajina, bukvalno svaka mesna zajednica je mogla da se zadužuje u inostranstvu. Na federalnom nivou nije postojala nikakva valjana kontrola tog zaduživanja. Posle Titove smrti, krediti počinju da dolaze na naplatu, a zapravo, u prvo vreme, čak ni MMF ni Svetska banka nisu bili svesni koliko je Jugoslavija u dubokoj meri bila zadužena zemlja. Kada su počeli da se prikupljaju podaci za potrebe Saveznog izvršnog veća u pregovorima sa stranim poveriocima, ispostavilo se da smo već na korak od ozbiljnog "dužničkog ropstva" u odnosu na međunarodne finansijske institucije i nadalje zapravo u ekonomskom smislu, a posledično i u političkom, Jugoslavija više nije bila potpuno suverena država.

- U pomenutoj knjizi se pominje da je jedan visoki jugoslovenski funkcioner i član SIV-a, negde već tokom 1983. rekao: "Ja da sam na mestu Slovenaca, ja bih se sutra otcepio".

- Srbija nije bila među najzaduženijim republikama, ali Vojvodina i Kosovo jesu. I Hrvatska je stajala veoma loše, pošto ju je, između ostalog, u crno zavila INA, za koju su podizani veliki krediti u inostranstvu. I zato kada dođe do ekonomske ili finansijske krize, političari vrlo lako posegnu za nacionalnom retorikom, što nam se i desilo, i u osvit Drugog svetskog rat, i pred ratove devedesetih.

- Ekonomskom istorijom počela sam da se bavim upravo zato što sam želela da kroz svoja istraživanja i svoje radove pokažem da ekonomija jedne zemlje ima daleko veću ulogu u sistemu političkog odlučivanja nego bilo koji drugi segment društva. Ni međunarodni odnosi bez ekonomije ne mogu da funkcionišu, kao ni nacionalni odnosi. A upravo to nebavljenje ekonomijom kroz sistem našeg obrazovanja, govori nam koliko se zapravo njena važnost uopšte ne razume – kaže dr Vesna S. Aleksić.