Miloš Samolov, glumac, zvezda filma "Parada" - Zamalo pa profesionalni sportista

(Foto: mozzart sport)

Koliko je bilo zabavno na snimanju filma, čiji svaki kadar prati grleni smeh bioskopske publike, svedoči Miloš Samolov, zvezda Parade, otkrivajući za Mozzart Sport šta se sve dešavalo kada su na Rabu snimali scenu sa stadom ovaca i koliko je trebalo makedonskom glumcu Toniju Mihajlovskom da uradi kadar kada mu soko s kesicom kokaina sleće na ruku. A da se nije slučajno upustio" u filmski dil s džudistom Limunom (Nikola Kojo), svedoči Miloševo nekadašnje treniranje tog sporta, kao i maleri koji su ga pratili u drugim sportovima. Pominjući svoje sportske uspehe nije mogao da se ne pohvali - za 14. rođendan je preko porodičnog prijatelja i Dragoslava Šekularca dobio Zvezdin dres, koji je Piksi nosio na treningu

Smeh u bioskopskim salama trenutno ponajviše prati neustrašivog Radovana, koga u filmu Parada tumači mladi glumac Miloš Samolov. Radovan je gej koji se nije libio da se uortači s Limunom (Nikola Kojo), bahatim rvačem, pripadnikom krimi miljea 90-ih i ratnim veteranom, kako bi svom partneru Mirku (Goran Jevtić) ispunio želju da u Beogradu organizuje gej paradu.

Film Srđana Dragojevića, reditelja kultnih ostvarenja Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore i Sveti Georgije ubiva aždahu, oborio je rekorde gledanosti u Srbiji, a nadalje kreće premijerno prikazivanje u Skoplju, Zagrebu, Rijeci i Ljubljani, a potom i u Crnoj Gori. Dok euforija oko Parade traje i akteri, kako u šali kaže Miloš, gostuju po okolnim zemljama kao narodni pevači, a on završava još jedan film. S rediteljem filmova Sedam i po i Čekaj me, ja sigurno neću doći - Miroslavom Momčilovićem, zvršio je snimanje filma Smrt čoveka na Balkanu, inače snimljenog u jednom kadru.

Prepoznaju li vas klinci na ulici? Parada je neverovatno gledana, mlada publika ne prestaje da se smeje nijednog momenta u bioskopskoj sali...

- Parada je oborila i rekorde Montevidea, za šest dana film je videlo 50.000 ljudi.

Kad god me sretnu, klinci se smeju, prilaze da se slikaju... Uloga mi je super napisana, pa sam imao šta da igram.

Koliko ste dugo snimali?

- Tri meseca. Bilo je baš naporno, o tome govori i podatak da ovaj film ima oko pet puta više snimljenih kadrova od prosečnog ostvarenja u Srbiji. Bilo je i mukotrpno i zabavno, a druženje fenomenalno. Najviše nas je bilo, naravno, na snimanju u Beogradu. Prvi dan snimanja nam je bio u Makedoniji, gde smo snimali deo filma u kom se radnja dešava na Kosovu i u Bosni.

Gde ste snimali u Makedoniji?

- U Bitolju i okolini. Tamo je kao da si otišao na drugu planetu.

Dobra je scena kada glumcu sleti soko na ruku...

- Na setu smo imali i orla, koji se nije ni video na filmu, jastreba i sokola. Na filmu se vidi soko.

(Foto: mozzart sport)

Iz kog puta je sleteo glumcu na ruku?

- Toni Mihajlovski, koji u filmu iga Albanca, išao je na kurs sokolarstva. U rukavicu na koju treba da sleti ptica stavi se neka životinjica, Toni je imao mrtvog miša, kojom se mami soko. On vidi tog miša, pa sleti na rukavicu... Ozbiljan je to posao. Milijardu puta smo snimali tu scenu dok ptica nije sletela, pa onda hajde da je snimimo iz ovog i onog ugla... Ma ceo dan...

Nego, što je Bitolj kao druga planeta?

- Lep je to grad, ali mi se čini da je tamo vreme stalo 1972. godine. Sve je, tako, pomalo zakržljalo. Uglavnom smo od četiri ujutru do pet popodne snimali, pa nismo ni uspeli mnogo da izlazimo, a snimajuće lokacije nisu bile ni u samom gradu, već na planini Pelister i okolnim albanskim selima.

Kako su vas meštani dočekali?

- Fenomenalno. Bilo je ono - vi ste naši gosti, a žene su iz druge sobe redom donosile posluženje.

Gde su snimljene beogradske scene, rvački klub i Limunova vila?

- Na kraju Bulevara kralja Aleksandra, još iza Cvetkove pijace...

U Malom Mokrom Lugu?

- Da, tamo. Fenomenalno je ispalo što je nova zgrada preko puta baš tog sklepanog mini sportskog centra. Filmično izgleda.

Čekajte, to je stvarno sportski centar, a ne nešto prilagođeno snimanju?

- Da, sve je autentično. U toj sportskoj sali ljudi zaista treniraju džudo. Ekipa koja tamo trenira nam je dosta pomogla.

Vi ste se uspeli da izvučete od treninga, niste imali scene u kojima trenirate?

- Nije bilo po scenariju, a što je najgore, ja sam jedini, pored Nikole Koje, zaista trenirao džudo.

Jeste li pomogli ostatku ekipe?

- Nisam to hteo ni da im kažem da me ne bi mučili da tamo skačem. Davno je to bilo kada sam ja trenirao, sada bih bio u nekoj neverovatnoj kategoriji...

Šta pored toliko snimanja i već dosta gostovanja, ostaje u sećanju?

- Prijateljstvo. Ekipa filma se potpuno sprijateljila. Od Koje, koga sam znao i ranije, pa do svih ovih ljudi koje sam tek upoznao, glumaca iz regiona, Tonija, braću Gorana i Bojana Navojca, Dejana Aćimovića... Snimali smo zajedno u Hrvatskoj i Makedoniji, i to neću nikada zaboraviti... Svašta se događalo, ali nije za javnost, a-ha-ha.

Ne morate da pričate o onome kada ste malo više popili, ali priznajte kada ste uspeli da iznervirate reditelja Dragojevića?

- Nije se on dao. Ako se i nervirao, to je krio. Bio je pribran i nimalo sujetan. Sve što je dobro za film on rado prihvata.

A ono kada zaglavite uveče, pa vas mrzi da ustanete na jutarnje snimanje?

- Imali smo na setu doktora koji se uglavnom bavio mamurlukom. Ritual se znao, prvo odemo kod njega, pa onda na set.

Je li to u Bitolju bilo izdašno?

- Svuda je bilo izdašno. U Bitolju je odlično vino, a kada ide uz njihove specijalitete sa sirom, mesom i salatama - još je bolje.

Kako vam je lečio mamurluk? Je l’ izdavao recepte za raso?

- A-ha-ha, ma nije, davao nam je neke tri-četiri tablete, znam da je jedna vitamin C, neki aspirin... To nas okrepi i budemo kao novi.

Trebalo vam je okrepljenja, naročito ako se setimo scene kada ste porađali magaricu...

- Uh, to je bilo na ivici bacanja pegle. Snimali smo u zološkom vrtu, mali magarac je imao jedva deset dana, a majka je bila fenomenalna, kao da je filmski radnik. Sad, kad se prisetim, u ovom filmu sam snimao sa zecom, psom, nosio sam ovce na Rabu...

Dobro ih pokupiste...

- Muka. Bežale su, neće ovce da stoje gde vi hoćete. Pastir ih je doveo, snimili smo jednom, za probu, i one potom pobegoše u brdo... Kad smo rekli pastiru da mi treba ponovo isto da snimimamo, on se šokirao, pitao nas da li smo normalni, ko će ponovo da skupi ovce. Jedva smo, od prvobitnih 200, uspeli da nekim kombijem navučemo 20-ak u kadar... Tako da ni ovce nismo uspeli da sačuvamo, a-ha-ha.

Isplatilo se, budući da vas je taj film proslavio. Kako ste se uopšte odlučili za glumu?

- U gimnaziji su me dve drugarice, od kojih je jedna Vanja Ejdus, pozvale da dođem u pozorište Dadov posle neke školske predstave, u kojoj sam učestvovao više da bih bežao sa časova nego što me to stvarno zanimalo. A Dadovu su falili muškarci... Tu, te 1991. godine, upoznam sada profesionalne glumce, Nebojšu Ilića, Bojana Bajčetića, Marka Živića... Tih godina to je za nas bio beg u normalu, u priče o knjigama i milje u kome apsolutno nisi morao da imaš para. U onoj bedi nismo ni imali prilike da idemo u kafane.

Kako to da ste se odlučili da Akademiju upišete u Novom Sadu?

- Sticajem okolnosti: nisam primljen na beogradsku, pa sam otišao tamo.

Kakva vam je kao profesorka bila Mira Banjac, u čijoj ste klasi završili?

- Divna, i kao žena, i kao pedagog. Učitelji glume su mi bili ona i Rale Milenković. Umela je da nam priča kako je bilo kada je njena generacija snimala velike filmova, majčinski se odnosila prema nama, a mene je baš volela - stalno me posle predavanja zvala na ručak.

Otkrijte, šta Mira ume najbolje da sprema?

- Njen sin Brana je lovac, tako da je tu bilo svakakvih specijaliteta od divljači, srnećih paprikaša... Sva jela od divljači probao sam u njihovoj kući.

Jeste li imali priliku da zaigrate negde zajedno?

- U jednom filmu, koji još nije izašao, zove se Mamaroš, kao i u seriji Mešoviti brak.

Nije bilo kritikovanja, u smislu "jesam li te tako učila"?

- A-ha-ha, ne, nije.

Uz koje ste vi filmove odrastali?

- Kad god bih bežao iz škole, išao sam u Kinoteku i gledao stare filmove. Nisam nikada imao neke idole, ali oduvek sam voleo glumca Žarka Lauševića. Tada mi je on bio najupečatljiviji, a cenio sam i sve uloge Slavka Štimca.

A pre Kinoteke, koji je bioskop bio, kako se kaže, vaš?

- Moj prvi odlazak u bioskop bio je u Novom Sadu, jer smo od moje druge do negde 11. godine živeli tamo. Pamtim kada sam s drugarom prvi put autobusom otišao u bioskop. Imao sam tada šest godina, što je sad potpuno nezamislivo. Ne sećam se kako se zvao film, ali se sećam da je u njemu bio neki ogromni pas, predimenzionirani bob tejl. On je kao narastao toliko da je velik kao zgrada.

Kad vam se javilo interesovanje za već pomenuto rvanje?

- Ma trenirao sam gomilu sportova. I sve to veoma neuspešno.

Kako baš sve neuspešno?

- Prvi sport koji sam trenirao bio je džudo. Trenirao sam dve godine i to me je zanimalo. Problem je bio što je klub bio malo dalje od stana, morao sam dugo da idem peške, što je bio presudan faktor da odustanem. Pošto sam i kao dete bio krupan, a dobro sam bacao medicinku, odabrali su me da bacam kuglu kao nekog ko je dobro građen za taj sport. Tu mi je bilo problem zagrevanje.

Zašto zagrevanje?

- Bilo je četiri kruga oko stadiona, te sam ja vrlo brzo batalio i bacanje kugle. Potom sam, već smo se tada preselili u Beograd, trenirao nekoliko godina košarku u KK Ušće. Dobro sam igrao, ali nisam bio neki genije... A bio je to dobar klub, pa i Boža Maljković je počeo kao trener Ušća.

A kada je fudbal došao na red?

- E, fudbal nikada nisam trenirao. Voleo sam da ga gledam, ali u nogama nisam bio vešt. Dobro sam, pored košarke, igrao i rukomet... I još jedan sport sam pokušao da treniram - stoni tenis.

I šta se tu desilo?

- Volim da kažem, kada je stoni tenis u pitanju, da me je povreda odvojila od vrhunskog sporta. Trener je govorio da sam baš talentovan, te da skoro nije video tako talentovanog igrača do mene, ali me je povreda ramena sprečila da nastavim.

Da li je to bilo u gimnaziji?

- Ma, neee... Pre godinu dana, a-ha-ha. Stonim tenisom su me zarazili prijatelji, reditelj Miroslav Momčilović, koji se takmiči u ligi veterana i ide svaki dan na trening, i stonoteniser Saša Karakašević.

A to ste igrali snimajući Momčilovićeve filmove...

- Totalno su me zarazili, toliko da sam uzeo i privatnog trenera, pa sam s njim vežbao u Stonoteniskom klubu IMT u Novom Beogradu. I, eto, tu se povredim, pa me ta nezgoda odvoji od vrhunskog sporta.

Čekajte, možda to i nije poslednji sport. Ima vremena, možda se zainteresujete za još nešto?

- Razmišljao sam, jedino mi je još stoni fudbal ostao, da mogu u stanu, u sobi da treniram.

Skupite li se vi, ekipa mlađih glumaca, pa odete negde zajedno na basket, mali fudbal...

- Slabo. Jedno vreme smo redovno igrali basket, imali smo koš u pozorištu Duško Radović, ali ga više nema... Ostao nam je još sto za stoni tenis.

A odete li na fudbalske utakmice?

- Išao sam nekada prilično redovno. Navijam za Zvezdu... Manjina u ovoj zemlji nikada neće shvatiti kako je to lepo kad vaš klub osvoji Kup evropskih šampiona, a-ha-ha...

A omiljena utakmica?

- Naravno, Zvezda – Bajern, a najdivniji trenutak u detinjstvu bio mi je kada je Pančev dao onaj gol iz penala u finalu. Sećam se da smo osamdeset i neke išli na Marakanu da vidimo neki crveni Piksijev mercedes, on ga je prvi u Jugoslaviji kupio. Gledali smo ga kroz žicu. To nam je bio doživljaj za pamćenje. A naš porodični prijatelj igrao je karte s Dragoslavom Šekularcem. Pitao me šta hoću za rođendan, ja sam spremno odgovorio: "Piksijev dres". I čovek mi donese za taj 14. rođendan 1989. godine Piksijev dres s treninga.

Jeste li kasnije, već kao ostvaren glumac, upoznali Piksija?

- Nisam, ali imam dosta drugara sportista. Ponosan sam i što imam sliku s Draženom Petrovićem. Slikali smo se na beogradskom aerodromu, ne znam odakle sam se ja našao tamo, a košarkaši su se vraćali s nekog turnira. Ovi drugi koje znam su iz Partizana, tako da ih ne bih pominjao, a-ha-ha... Šalim se, imam dosta drugara i koji su u Partizanu.

Nakon filma Parada, u kome tumačiš lik geja koji se svojski trudi da organizuje paradu, da li ti je svejedno da odeš na utakmicu i da navijaš na severu? Šta misliš, kako bi klinci reagovali?

- Ma ne. Sve je okej. Bio sam pre neki dan na utakmici Kupa. Ja sam glumac, moj posao je da glumim... U pozorištu Duško Radović igram mede i vukove, pa mala deca ne beže od mene na ulici.

MINI MORIS NIJE IZDRŽAO

Kako je vas petoricu izdržao roze mini moris?

- Pukla mu je osovina kada smo snimali ulazak u Beograd. Najsmešniji su bili naši ulasci i izlasci iz auta. Morali smo da vežbamo kako da se spakujemo u taj mali prostor, kao vojnici koji ulaze u tenk. Koja je malo smršao, Toni je mršav, a mi ostali smo propast. Onako nizak, pa kada mi još sednemo, ne može da se prevrne. Savršena reklama za stari mini moris. Ne mogu da ne otkrijem da smo u stvari imali dva ista auta: dok jedan zbog naše težine majstori popravljaju, mi snimamo u drugom.

LIČKA VEZA

Dobri drugari su mi zvezdini fudbaleri Dušan Basta, njegov brat Bili, Boško Janković, Stojke koji je sad, hm, u Partizanu... Basta je i moj zemljak - obojica smo poreklom Ličani. Moji su s Plitvica, a njegovi iz Udbine. Našli smo se po šestoličkim korenima i tako se družimo - kaže Miloš, pokazujući na ličku kapu okačenu na kuhinjski šank i dodaje kako sam ne stoji ponajbolje s ličkim pesama.

- U pevanju ličkih pesama najbolji je kolega Raša Bukvić. On se bavi folklorom. Ja sam više posmatrač.

izvor :