Miloš Šaranović, sportski novinar RTV B92 - U životnom reketu ne koristim laktove

Perjanica sportske redakcije TV B92 pripada uskom krugu srpskih komentatora zbog kojih gledalac neće osetiti neodoljivu potrebu da dohvati daljinski upravljač i "prebaci na Hrvate", ili jednostavno ukine ton. Trudi se, kaže, da u životu bude što manje bezobrazan, pošto je ubeđen da se do cilja može stići na ljudski, lep i normalan način, a boli ga odsustvo pismenosti i činjenica da ljudi sve čudnije govore i pišu

Kao inficirani ljubitelj svakolikih sportskih događanja, a naročito fudbala, Miloš Šaranović svestan je činjenice da živi u zemlji s nekoliko miliona fudbalskih selektora. Zato, za razliku od nekih kolega, ne pokušava da stručnim komentarima niti bujicom nesuvislih informacija impresionira gledaoce televizije na kojoj radi.

Miloš je rođen u Zagrebu, gde je proveo svega tri godine života, posle čega se s roditeljima preselio u Beograd.

- Odrastao sam na Novom Beogradu, a oduvek imam taj ružan manir da, kad me neko pita odakle sam, odgovorim - s Novog Beograda. To mi je, nekako, vrlo važno – započinje Miloš Šaranović razgovor za MOZZART Sport.

Dobro, činjenica je da je Novi Beograd odavno prestao da bude "spavaonica"...

- Da, da… U mom pamćenju iz tog vremena stoji slika izolovanog dela grada iz kojeg autobusima ideš tamo gde se nešto dešava. Bukvalno smo samo u stanovima spavali i išli u osnovnu školu. Sada nove generacije Novobeograđana prelaze reku samo kad moraju. Doduše, kakvi su uslovi za prelazak reka, nije to tako teško ni razumeti.

Šta ti je od sporta bilo na prvom mestu?

- Košarka, u kojoj nisam uspeo jer je presudio manjak upornosti i talenta. Jednostavno, nikada nisam bio dovoljno odlučan niti sam posedovao dozu bezobrazluka koja je neophodna da bi čovek uspeo u nekom sportu. Dodatan problem je bio što sam sve vreme bio svestan gde sam i da ima boljih od mene, kojima je više stalo da uspeju. Osim toga, u to vreme, koje i nije bilo toliko davno mada deluje kao da je bilo pre 200 godina, važilo je pravilo po kome je škola na prvom mestu, dok je sport usputna aktivnost dobra za zdravlje. Kasnije se ispostavilo da bi po mene bilo mnogo bolje da sam bio uporniji.

Da li te život naučio da postaneš malo "bezobrazniji u reketu"?

- I jeste i nije. Nažalost, život nas uči na taj način, ali ja se i dalje trudim da budem što manje bezobrazan, pošto sam ubeđen da se do cilja može stići na ljudski, lep i normalan način.

Rekao si da je u vreme tvog odrastanja škola bila na prvom mestu. Na pitanje starijih šta ćeš biti kad porasteš, šta si odgovarao?

- Prva opcija mi je bila da budem vatrogasac, a-ha-ha. Posle sam čvrsto rešio da postanem lekar, međutim, otac je bio uveren da sam predodređen za druge stvari. Dobro mi je išla matematika, ali sam ipak upisao medicinu. Dogodilo se da sa svakim novim položenim ispitom imam sve manju želju da obučem beli mantil. Jedno vreme sam sebe video kao psihijatra, međutim, na kraju sam uz velike muke, uveliko radeći, završio medicinu, čisto da bih imao diplomu za svaki slučaj.

Da li to znači da bi u najavnoj špici, ispred tvog imena, moglo da stoji dr Miloš Šaranović?

- Mislim da zakonski imam pravo na to, samo je problem što nemam pečat, a-ha-ha.

Na koji način je usledio tvoj transfer iz sveta medicine u svet sportskog novinarstva?

- Kao klinac bio sam svestan činjenice da je moj otac pisao u raznim novinama i uređivao "Partizanov vesnik", i to u periodu kad je, što sad zvuči nadrealno, taj list imao tiraž od 50.000 primeraka. Ipak, nisam razmišljao da bih jednog dana i ja mogao da postanem novinar, mada mi je ta mogućnost bila negde u podsvesti, pošto mi je sport oduvek bio najvažnija stvar u životu. Na primer, dok sam studirao, dramatično mnogo vremena trošio sam na gledanje utakmica, čitanje sportske štampe i praćenja svega onoga što je imalo veze sa sportom. Ako se uzmu u obzir ta moja interesovanja, onda je krajnje logično to što sam postao sportski novinar, a ne lekar u domu zdravlja.

Ko su bili tvoji uzori?

- Prvo da kažem, ma koliko to zvučalo banalno, da sam s drugarima godinama skupljao lapsuse TV komentatora i iščuđavao se "kako može to da ne zna", ili "kako je mogao to da kaže". E onda je došlo vreme da ja budem taj koji puno puta izgovori neku glupost. Jako mi je važno da se izražavam što pravilnije, stvarno se dosta trudim na tom planu. Možda je grubo tako reći, ali boli me to odsustvo pismenosti, pošto je činjenica da ljudi sve čudnije govore i pišu. Usled toga, jezik nam se polako i sigurno gubi, što je strašna stvar.

Za razliku od nekadašnjih komentatora, moderni prezenteri sportskih događaja na raspolaganju imaju obilje informacija. Koliko je to dobro, a koliko loše?

- Da bi komentator iz 60-ih godina prošlog veka znao ko igra, morao je ozbiljno da se potrudi, dok danas, uz pomoć brojnih pretraživača, sve što je relevantno možeš da sliješ na dva papira A4 ili da otvoriš 40 prozora na računaru...

Hoćeš da kažeš kako je sada sve spremno za "bombardovanje" gledalaca?

- Da, ali to je pogrešno. Naprosto, ljudi koji vole sport dovoljno znaju o njemu, zato je moj posao težak jer se obraćam onima koji su strastveni ljubitelji sporta kao i ja, ili su čak ozbiljniji hroničari od nas komentatora. Iz tog razloga njih je vrlo teško fascinirati. S druge strane, izaći iz okvira sporta i pričati o privatnom životu sportista, njihovim navikama i nekakvim bizarnostima, za mene je malo nepristojno i potpuno besmisleno. I kad sam bio klinac, nije mi bilo važno koja kola igrači voze i gde izlaze, nego mi je bilo važno šta znaju da urade na onom hektaru zemlje. Na žalost, takav pristup je zaživeo u svim medijima, i to ne samo kod nas. Recimo, u Engleskoj, koja je kolevka fudbala, ne postoje ozbiljne novine, već tabloidi prošarani sportom. U pitanju je, dakle, svetski model… Sport je postao drastičan primer estrade, to je očigledno.

Pratiš li forume, osluškuješ li mišljenje gledalaca?

- Stalo mi je do svačijeg mišljenja. U principu, ljudima s kojima se privatno družim ili s kojima sam u poslovnom kontaktu zameram kad mi kažu "nije bilo loše". Draži su mi i bliži oni koji mi upute iskrenu kritiku, tipa "šta je bilo s tobom sinoć", ili mi skrenu pažnju na nešto besmisleno što sam rekao. Mnogo mi je to poštenije, jer smatram da svakome treba uputiti pohvalu ako radi dobro ili ga iskritikovati ako radi loše. Tu nema mesta za sujetu i merenje ko je bolji ili gori. Na kraju krajeva, ne možeš uvek da budeš u top formi iz ko zna kojih sve razloga. Najlakše je naći se u ulozi kibicera i ocenjivati rad komentatora koji sedi u maloj prostoriji, ispred monitora na kome veoma često umeju da nestanu i ton i slika.

Vodiš li evidenciju o svojim lapsusima?

- Najveći gaf koji sam napravio dogodio se svojevremeno, tokom prenosa meča Bajern - Čelsi. Kol je povukao neku kontru i ja sam rekao: "Kol napada i sada je opasno". Međutim, iz nekog razloga se iskosio i otišao do korner zastavice, pa sam onda prokomentarisao da više nije opasno po gol domaćina. U tom trenutku je iz okreta centrirao, Drogba je pretrčao valjda pola terena i sa 20 metara dao gol glavom. Između rečenice "sada više nije opasno" i trenutka kada lopta ulazi u gol, prošle su četiri sekunde. Malo sam odćutao i rekao: "A šta bi tek bilo da je bilo opasno".

Na koji način izbegavaš da upadneš zamku koju pravi previše stručno komentarisanje?

- Ne ulazim u taktičke finese zbog čega neko igra ovako ili onako. Ukoliko bih sve to i znao, verovatno bi Roman Abramovič mene pozvao da mu vodim ekipu.

Kako si se osećao kad si debitovao kao komentator na nekom velikom takmičenju?

- Najlepša stvar u ovom poslu je što si u prilici da osetiš atmosferu nekog događaja koji bi teško video da nisi novinar. Prvi put sam tako nešto doživeo u Atini 2004. Godine, na Olimpijskim igrama. Tom prilikom sam shvatio zašto su atletika i plivanje osnova Olimpijskih igara, dok je sve ostalo prateći program. Ulaznicu za bilo šta drugo možeš da nađeš kod tapkaroša, ali ne i za atletiku i plivanje. Naći se na tribinama tih borilišta prava je privilegija: bio sam fasciniran tim šarenilom ljudi, boja, specifičnom atmosferom… Potom sam bio i na OI u Pekingu, kao i na SP u fudbalu 2006. godine u Nemačkoj.

Da li si bio fasciniran i Mundijalom kao sa Igrama?

- Bio sam u Italiji 1990. godine u svojstvu "blagog" navijača, pa sam znao kako to izgleda, međutim, kao novinar nisam mogao ni da zamislim koliko ću morati da radim. Taj posao je nemerljiv s bilo kojim drugim. Mundijal u Nemačkoj zaista je bio fantastično organizovan, što se od Nemaca i očekivalo. Moram ipak da naglasim da je znatno lakše organizovati prvenstvo u 10 različitih gradova, dok su Olimpijske igre nešto sasvim drugo.

Hajde da skrenimo sa sportskih tema… Reci nam kako si doživeo odluku o prekomandi prvo u popodnevni, pa zatim i u jutarnji program?

- Iskreno, nisam bio oduševljen jer radim posao koji volim i u kome uživam. Uveren sam da bih isto vreme, energiju i emocije posvećivao sportu i da nisam sportski novinar. S druge strane, bio je izazov, pošto treba u životu raditi i nešto drugo. Ne mogu da kažem, bilo je zanimljivo, svašta nešto sam doživeo, ali je činjenica da sam bio radosniji kad sam se vratio u matičnu redakciju. I još da dodam da mi je bilo najteže kad sam ispraćao Milana Boškovića i Zorana Panjkovića u Pariz, na finale Lige šampiona.

PLATI, PA SE NA FOTELJI KLATI!

Prava na televizijske prenose atraktivnih takmičenja, po rečima našeg sagovornika, uskoro će imati samo oni s dubokim džepom.

- To je fenomen koji nas čeka. Zatekao sam se u Londonu, u sredu je bila utakmica koju sam komentarisao, a u utorak uveče je bio prvi deo Lige šampiona. Shvatio sam da ne mogu Arsenal nigde da gledam, pošto hotel nije imao kanal na kojem bih mogao da pratim meč. Zato sam otišao u neki pab. Dakle, u svetu je to odavno postala normalna stvar – ako hoćeš da gledaš - platiš. Kod nas je problem kao u ostalim sektorima, jer ljudi koliko god nešto želeli, nemaju novca, zato im je svako dodatno plaćanje dodatni udarac. Ipak, to je budućnost. Po logici stvari, Javnis servis bi morao da nam pruži prenose svih mečeva reprezentacije, od fudbalskog nacionalnog tima, do kadetske rukometne reprezentacije. Sve ostale lige biće privilegija onih koji mogu da plate i gledaju.

RASPRODAJA TALENATA PREČICA NA PUTU U PROPAST

Neprestana prodaja talenata zarad golog opstanka ključni je problem srpskog fudbala, smatra Miloš Šaranović.

- Ja sam prošle godine, kad je Partizan ušao u Ligu šampiona, zaista bio jedan od onih koji je poverovao da neće po drugi put propustiti priliku za stabilizaciju na duže staze. Bilo mi je logično da se stvori dobra osnova, mada je nerealno da iz ovakve lige, u kojoj se kvalitetni igrači veoma kratko zadržavaju, imamo stalnog učesnika Lige šampiona ili klubove koji će da igraju četrvtfinale. To je neozbiljno. Posle nekog vremena bilo je očigledno da se mnoge stvari nisu promenile. I dalje je ostao glavni interes prodavanje i zarada, dok u ligama "petice" ili "desetke" ljudi plate ulaznicu koja je skuplja nego ovde i gledaju relativno dobar fudbal. Uz to se potrudi i klupski marketing, potpomognut sponozorima, pa se zaradi novac za finansiranje kluba. Zato nas gola prodaja igrača nikud neće odvesti.

izvor :