Josip Joška Broz, Maršalov unuk, političar i ugostitelj - Tito je navijao za Partizan!

Iako su mnogi govorili da je njegov deda navijao za Hajduk ili Dinamo, potomak "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" tvrdi da je Maršal navijao za Partizan. Prema njegovim rečima, Josip Broz senior javno se deklarisao 1979. godine na Tari, kada je na livadi iza hotela Omorika organizovan susret s fudbalerima Partizana koji su tu bili na pripremama

Josip Joška Broz, Titov unuk, sačekao nas je u kafani koja nosi ime Maršala. Naokolo, na zidovima, sve u znaku Josipa Broza starijeg. Na zidovima slike, od onih civilnih, vedrih, pa do strogih, ozbiljnih u uniformi. Na postoljima između stolova biste druga Starog, a svaki put kada pogledate unuka ne možete da se otrgnete misli koliko potomak asocira, što izledom, što gestikulacijom, na slavnoga pretka. Opušten, kakav jeste, Joška rado priča o velikom državniku, onako kako ga verovatno niko osim njega i sestre Zlatice ne pamti.

Posle razvoda roditelja, o njemu i sestri brinuo je deda. Živeli su u kući do njegove i kroz sve dečje nestašluke, tinejdžerske nedoumice, prve tuče i zaljubljivanja prošli su zajedno. Deda Tito bio je tu kada su u školi nastali prvi problemi, zajedno su provodili raspuste, odlučivali o daljem školovanju… Znao je i da ga ukori posle prvih tuča, lumperajki i divljana automobilom i motorom po prestonici.

Da li vas je deda nagovarao da se bavite sportom, da nešto trenirate?

- Nije me baš nagovarao, ali me stalno savetovao da treba da se bavim nekim sportom. Nikada nije uticao kojim ćemo sportom da se bavimo sestra i ja. Oboje smo krenuli na plivanje, ona je pride trenirala i skokove u vodu. Kasnije sam se nakratko oprobao u boksu, a potom i u karateu. Ozbiljno sam plivao još kao dečak, u Partizanu. Treninzi su bili na Tašu, a vodio nas je pokojni Slavko Njegovan, koji je podigao 90 odsto kvalitetnih vaterpolista tog vremena. Dobro sam krenuo, ali me mladost odvukla na drugu stranu.

Da li je deda bio nekada na takmičenju ili na treningu?

- Ne, nije on imao vremena, a i to naše treniranje nije bilo takmičarkog tipa. Dugački treninzi, a ja mlad, hteo sam da imam više vremena za sebe... Potom sam trenirao boks, takođe u Partizanu, kod Pavla Šovljanskog, onda karate...

I to u Partizanu?

- Naravno.

Gde ste naučili da plivate, je l" na Brionima?

- Ne, na Bledu. Kao malog, sa osam ili devet meseci, majka i otac su me samo ubacili u jezero i tu sam proplivao. Mala deca ne mogu da potonu.

Da li je neko smeo da kaže Titu da su mu unuka bacili u vodu?

- Ma jok, a-ha-ha... Kažu da bebe najlakše proplivaju jer i u stomaku plivaju.

Sigurno ste kao mali često odlazili na Brione?

- Svake godine, na zimski i letnji raspust. Iako danas pričaju za te Brione bogzna šta, za sestru i mene je to bio samo teret. Nije tamo bilo ničeg za decu.

Šta ste radili?

- Ništa, plaža-hotel-plaža, a uveče u osam sati bioskop. Usput smo malo vozili bicikl... Voleo sam podvodni ribolov i najveći deo vremena sam provodio u vodi. Najviše sam lovio brancine, nešto orade, poneki zubatac...

I ko onda to spremi?

- Žena koja nas je čuvala, ili se dogovorimo u hotelu, pa celo društvo jede. Nekada se spemalo i kod vojske, mornari su pravili.

Jeste li nekada obradovali dedu ulovom?

- Ih, koliko puta. On je najviše voleo ribu, ali uvek je govorio: "Ribu ne volim na prijemima, jede se rukama, a ja se umažem do iza ušiju". Ali smo zato na Brionima često jeli ribu. Ulovim lepog brancina, spreme ga, pa porodično ručamo. Jede deda i stalno ponavlja: "Uh, što je dobra riba".

Da li se okušao s vama u ribolovu?

- U podvodnom ne, ali smo išli zajedno na pecanje čamcem. Lovili smo tada neke ne naročito kvalitetne ribe. Voleo je da sedi, peca, gleda kada će da trzne i odmara mozak. Tek nešto malo popričamo.

Ko je bio uspešniji?

- On, imao je više strpljenja da sedi u čamcu.

Koji je sport privlačio vašeg oca Žarka?

- Ponajviše se bavio lovom. I meni je to bio hobi, a njemu rekreacija. Ode u lov pa se našeta.

Kada su vas prvi put vodili u lov?

- U prvi ozbiljan lov otišao sam u 18. godini u Apatinu. Bio je tu Aleksandar Ranković, deda i još nekolicina rukovodioca. Išao sam nasipom s lovučarom, nosio sam mali karabin i u jednom trenutku izlete vepar. Lovočuvar mi vikne: "Pucaj". Posle su me krstili...

Kako su vas krstili?

- Običaj je da se lovac za prvu ubijenu divljač krsti, napravi se sud...

Ko je obavio krštenje, neki pop-lovac?

- Čika Marko (partizanski nadimak Aleksandra Leke Rankovića, prim.aut.). Posle mi se osladilo, nastavio sam da idem u lov. Potom sam se trkao motorima...

Je l" to je onaj deo vašeg života kada ste celoj porodici, a samim tim i državnom vrhu, zadavali glavobolje zbog prekomerne brzine?

- Bilo je tu svega i svačega. Vozio sam dobar broj trka dok moj otac nije shvatio da to radim, a onda mi je zabranio. Sada vidim da je bio u pravu, iako su u ono vreme motori bili daleko kvalitetniji, sa čeličnim ojačanjima, a ne sa plastikom kao danas. Naravno, bili su i sporiji.

Odakle ste naručivali motore?

- Nismo ih naručivali, vozili smo one iz serijske proizvodnje s nekim manjim doradama.

Šta vam je deda rekao za motor?

- Nije prestajao da mi priča: "Nemoj to! Pusti to. Tu se gubi glava!"

A šta je govorila narodna milicija?

- Jednom sam i šamar dobio. Zaustavio me milicioner u Drajzerovoj i tražio ličnu kartu. U njoj je stajalo moje ime: Josip Broz. Počeo je da viče: "Čija je ovo lična karta? Odakle ti? Kome si je uzeo?" I hop - lupi mi šamar.

Jeste li se požalili dedi?

- Nisam hteo, što čoveku da pravim probleme zbog jednog šamara. Otišao sam kod njegovog šefa u policijsku stanicu na Senjaku i rekao mu: "Onaj tvoj mi lupio šamar iz čista mira". Istina, imao sam tada samo 17 godina, nisam imao vozačku, ali to nije razlog da me šamara zbog lične karte.

Da li ste imali neki udes motorom?

- Na sreću ne, ali sam motore prestao da vozim 1970. godine, posle udesa jednog mog poznanika. Bio je Holanđanin, upoznali smo se na hrvatskom primorju, vozio je kao i ja BMW od 750 kubika. Letovao sam u Vili Marija u vojnom odmaralištu u Splitu kada sam ga upoznao. Trkali smo se magistralom i u jednoj krivini pored Bakra naišli smo na šljunak. Ja sam zastao, pokazivao njemu da stane, ali on nije. Izleteo je s puta i udario u stenu. Lupio, ustao, a ja sav srećan pozovem ga na piće u restoran na obali nedaleko odatle. Krene on da skine kacigu - ne ide. Samo se sručio na pod...

Šta mu je bilo?

- Na mestu mrtav. Od udarca mu je pukla lobanja skroz naokolo, pa kada je krenuo da skida kacigu... Od tog dana više nisam vozio motore. Ostalo mi je to u sećanju kao osećaj krivice iako nisam bio kriv. Pokušao sam i da ga zaustavim da ne ide preko šljunka. Kočio sam, pokazivao da uspori, stane...

A da li ste se čukali automobilom?

- Jedno sam jedva preživeo. Bilo je to 27. marta 1979. godine izmeđe Inđije i Beograda. Bio sam sam s novom "ladom", kiša je padala, a "varburg" karavan uleti u moju traku... Krenulo je prevrtanje, auto je bio totalno uništen, ali i ja - sav sam se izlomio. Pre dve godine sam sreo čoveka iz tog "varburga"...

Kako?

- Slučajno. U kafani je bilo neko društvo iz Inđije, krene priča o kolima i čovek kaže: "Mene peče savest, pobegao sam davno s jednog sudara između Inđije i Pazove". Samo sam nastavio: "Vozili ste žutog karavana bez jednog svetla". On u šoku potvrdi, a ja mu onda kažem: "Taj što se prevrtao sam bio ja". Sve vreme ga je pekla savest jer nije znao kako je završio drugi vozač.

Da li se to desilo u povratku iz lova?

- Bio sam kod prijatelja u Inđiji, oni su držali kokoške. Kola su mi bila puna jaja i pušaka jer sam u to vreme morao da budem spreman, jer kad me pozovu da prisustvujem lovu, moram da imam svoju opremu. I jaja i puške su se rasule po kukuruzima. Karabin "zbrojevka", koji mi je poklonio deda kada sam počeo da se bavim lovom, pukao je na tri dela.

Nije mu bilo pomoći?

- Rekao sam mu šta se desilo i tražio sam novu pušku, na šta mi je on rekao: "Donesi onu, pa ćemo ti dati drugu. Tu u delovima ćemo popraviti i staviti u muzej". Zbog te moje saobraćajke deda je dočekao katastrofalan zemljotres u Crnoj Gori te 1979. godine. Čim je čuo za nesreću, rekao je: "Dolazim u Beograd". Odgovorio sam ga od toga rekavši da ću ja doći tamo na lečenje. To jutro kada je bio zemljotres, krenuo sam na aerodrom da njegovim avionom odem dole, a on me je čekao. Na aerodromu sam saznao da se nekoliko sati ranije dogodikla tragedija, letovi uopšte nisu bili dozvoljeni.

Jeste li išli s dedom na neke utakmice?

- Ne, on je sport obično pratio putem novina i televizije...

Za koga je navijao?

- Za Partizan, iako su svi vikali da navija za Hajduk ili Dinamo. Rekao je to 1979. godine na Tari.

Kome?

- Bili smo na Tari u isto vreme kada su i fudabaleri Partizana imali pripreme. U rukovodstvu su bile većinom moje kolege iz SUP-a, pa su me nagovorili da organizujem "slučajni" susret. Dogovor je bio da naredno jutro treniraju na livadi iza hotela Omorika. Kada smo ujuturu krenuli u šetnju, kažem ja dedi da krenemo tuda.

Kako je prošao susret?

- Pripremili su oni poklone, priveske, značke, plaketu… Tada je deda rekao: "Svi govore da navijam za Hajduk, a ja sam oduvek navijao za Partizan".

Da li vam je pričao šta je on kao mlad želeo da trenira?

- Kao dete se igrao krpenjače na livadi u Zagorju, ali ništa dalje od toga.

Da li vas je otac Žarko vodio na Partizanove utakmice?

- Nije, mada je stanovao odmah do stadiona. Nije on voleo gužve... Išao sam s društvom na te neke važnije utakmice.

Koju pamtite?

- Više sam odlazio radi kasnijeg druženja u restoranu, nego zbog samog fudbala. Sećam se da je jednom engleski ambasador sedeo blizu mene na utakmici, pušio je neku lulu, smrdi duvan svuda naokolo... Nisam izdržao, otišao sam na poluvremenu

Jeste li uvek sedeli u loži?

- Uvek.

Ko su vama kao dečaku bili fudbalski uzori?

- Navijao sam za Partizan, ali nisam bio neki vatreni navijač. Volju za navijanjem potpuno sam izgubio kada sam se uverio kako se razne stvari nameštaju.

Kako ste se uverili?

- Negde krajem 70-ih išao sam u Osijek da, nedaleko odatle, na granici, s prijateljem sačekam njegovu majku koja se vraćala iz Nemačke. Pozovem načelnika njihovog SUP-a i dogovorimo se da se nađemo u osiječkom hotelu Rojal. Kad tamo sedi kompletno rukovodstvo svih timova u državi, svi treneri i sudije. Slušam priču: "Ti ćeš ovome dati ovo, a onome ono…" Ako se dobro sećam, trebalo je da OFK Beograd i još neko ostanu u ligi, pa su se dogovarali kad ko treba da da gol i koji rezultat treba da bude. Rekoh im: "Ja više uopšte ne treba da navijam, bolje da dolazim ovde kod vas i popunjavam sportsku prognozu, bar ću pare da zaradim".

Jeste li kasnije, kada ste radili u bezbednosti i putovali u Titovoj pratnji, išli na neki sportski događaj u inostranstvu?

- Ma kad god smo ugrabili slobodno gledali smo da odemo u neki dobar provod, a ne na utakmicu.

U to vreme tenis je ocenjivan kao sport dekadentne buržoazije. Da li ste vi kao mladić igrali tenis?

- Ne.

A Tito? Dosta rukovodilaca i generala je igralo…

- Nekoliko puta je uzeo reket u ruke, ali nije nešto posebno igrao. Više je voleo šetnju.

Jeste li se družili sa nekim od sportista?

- Sa Džajom sam se sretao često u Humskoj ulici, u kafani Zlatiborac. Dolazili su mnogi. Stalno smo sedeli tamo...

Kakav je Džaja bio kao kafanski čovek?

- Dobar, tu su se i karte igrale.

U čemu je bio bolji, u kartama ili pevanju?

- Ma kakvo pevanje, pojma nije imao.

Koju kafansku volite da zapevate?

- U to vreme moja pesma je bila "Ljubio sam garave i plave", kolega Boba voleo je "Fijakeristu" , a treći drugar, Pavle Vasić, onu "Kreće se lađa Francuska".

(deda i baba)

A Titova omiljena pesma?

- To je poznata zagorska "Za svaku tvoju reč", a oduševljavale su ga i ruske pesme.

S njim ste više mogli po kafanama nego na stadione…

- Gde god je boravio, bio je neki kulturno-umetnički program, dolazila je estrada...

Koja je pevačica bila najlepša?

- Bilo ih je, a-ha-ha. Na Tari sam s jednom, da joj ne pominjem ime, ujutru izašao iz hotela. Krenemo mi i naletimo na dedu. Pita me on: "Šta je bilo? Ko je ovo". A ja onako na brzinu rekoh: "Krenula je da mi namesti krevet". Posle. gde god das mo uveče na muzici, on me začikuje: "Je l" i ova nameštala krevet".

Čekajte, toj s Tare ne pominjete ime zato što još peva?!

- Tu je, tu je, a-ha-ha...

Koju pevačicu je Tito voleo da sluša ?

- Ljilju Šljapić, zato što je pevala ruske pesme, a od pevača Nikolu Karovića, koji je bio prisutan nasvim tim večerima.

Koliko danas pratite sport? Dugo ste ugostitelj, ne morate da ga više menjate za dobar provod…

- Tenis, košarku, rukomet... Fudbal uopšte ne gledam.

Zbog pomenutog nameštanja prvenstva u Osijeku?

- Danas je sto puta gore. Zato se i događa sve što se događa u fudbalu...

Šta mislite, koga bi od sportista Tito danas izabrao da mu preda štafetu?

- Nju su nosili samo najbolji u svemu, ma šta danas o tome pričali. Isto je važilo i za učešće u sletu.

Jeste li vi nekada učestvovali u sletu?

- Ne, samo kao radnik bezbednosti. Kao mlađi nisam.

Niste bili među najboljima?

- Ko? Ja među najboljima? Nikada, uvek sam bio jedva negde u sredini. Mene je više interesovao život, kafane, druženje...

Da li vam je kada deda zamerao na takvom načinu života?

- Ponavljao je savete da ne smem da sramotim ime. Prvi veći razgovor na tu temu desio se kada su mu dostavili informacije o mojim tučama i nestašlucima. Pozvao me je, bio je tada u Dobanovačkom zabranu pored Beograda. Kaže: "Priačaju mi o tebi, ovo, ovo, ovo... Da si polupao to i to..." Tu je bio čitav scenario. Ja sam mu tada otvoreno rekao šta je od toga istina, a šta ne. On opet počne kako su njemu rekli... Isti nesporazum je mnogo godina pre nastao između njega i mog oca, zbog čega dugo nisu ni razgovarali. Zato sam mu i rekao da, ako hoće, neka sluša te priče. Onda sam izašao iz sobe. Nosio sam tada dugu kosu, a on je došao za mnom, pomilovao me po glavi i rekao: "Slušaj, ja sam jednom pogrešio s tvojim ocem, više neću. Kada sam razmislio, ti si za ono što je krupnije rekao da je istina, a za sitno kažeš da nije. Mora da onda govoriš istinu".

Pa jeste li se tad tukli?

- Jesam, to je tada bilo moderno. Išli smo po igrankama i desi se… Ali tada se to radilo s pesnicama, ne pištoljima i noževima.

oficirski klub

Zašto se niste založili da se u vaš omiljeni automobilizam više ulaže?

- U to vreme su u sportu bili oficiri, vojne ili policijske strukture. Oni su pomagali, ali se nisu mešali u rad.

I danas su u vrhu, nije baš da Đilas i Dačić trče po terenu...

- Jeste, ali u ono vreme su funkcioneri bili u sportu više iz razloga da se pomogne tim klubovima i obezbede donacije države, a ne da se utiče na njih. Oni se nisu mešali u postavljanje trenera.

Da li je Tuđman bio dobar na čelu Partizana?

- Nije on nešto dugo ni bio.

A Zvezda?

- Džaja je bio moj dobar prijatelj, družili smo se. Moj otac je navijao za Partizan, govorio mi da je to dobar tim, tako sam i ja pod njegovim uticajem završio tamo. A na kraju krajeva, Partizan je bio oficirski klub.

Maršalov unuk na popravnom

Ko vam je više govorio "nemoj to", otac Žarko ili deda Tito?

- Deda, zato što smo sestra i ja kod njega i odrasli. Hteo sam posle osnovne škole da upišem šumarsku, ali deda navalio - gimanazija, gimnazija... Prvi razred u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji sam ponavljao, u drugom me oborili na popravni, a sam se na kraju prebacio u šumarsku.

Profesori su smeli da obore Titovog unuka?

- Nije tada bilo protekcije kao danas. Da je bilo, ne bih dva puta ponavljao razred

Ko je išao na roditeljski? Tito?

- Nije, a-ha-ha. Imali smo ženu koja je vodila računa o nama. Kada sam na kraju prešao u šumarsku školu, deda mi je rekao: "Isterao si svoje".

izvor :