Feđa Dimović, Beogradski sindikat - Govedinu je bilo lako svariti

Režim je želeo da taj singl bude neka vrsta ventila i dokaz da postoji sloboda govora i drugačijeg mišljenja. "Rampa", međutim, dolazi sa poslednjim albumom "Diskretni heroji" koji je grupa stavila besplatno na internet, što je za posledicu imalo da je nove pesme Sindikata čulo više od milion ljudi

Kada neko tri dana uoči bombardovanja zemlje, 21. marta 1999, krene sa muzičkom karijerom, onda ne možete da se ne zapitate da li je u pitanju puka slučajnost ili je to bio beg od stvarnosti grupe mladih ljudi koji su u tom trenutku tek prevalili dvadesetu.

Danas, dvanaest godina kasnije, Feđa Dimović, jedan od osnivača popularnog hip hop benda Beogradski sindikat svedoči da se radilo baš o slučajnosti i da su se stvari jednostavno tako poklopile. "Počeci su bili pod sirenama i dok su ljudi išli u skloništa mi smo pisali pesme", kaže Dimović.

Inicijalna kapisla ili možda bolje rečeno potreba da se izrazi stav, naravno, bio je Miloševićev režim koji je bio u svojoj poslednjoj, potpuno otuđenoj, ali verovatno i najopasnijoj fazi. "Moje prve pesme bile su upravo protiv te vlasti. To je vrlo brzo uočeno tako da smo rano dobili priliku da sviramo koncerte i u Beogradu i u inostranstvu", priča Dimović. Kako kaže, ni od novih demokratskih vlasti nije očekivao mnogo, zato je i odbio da nastupa pod okriljem Otpora. Slutio je, veli, da je u pitanju samo tranzicija u nešto "novo, neizvesno, i na kraju, ispostaviće se, loše".

Uprkos ovakvim slutnjama 5. oktobra 2000. bio je sa ostalima na ulici. "Mislio sam da je nužno smeniti Miloševića, ne zato što nije uradio nešto što nije po volji međunarodnoj zajednici, već zato što se najviše ogrešio o sopstveni narod. Ako mene pitate, ovo danas je samo epilog onoga što je započeto za vreme Miloševića. Jedan od dokaza je da je novac koji je iznošen iz zemlje na Kipar završio u rukama nove kapitalističke klase. Sve se to dešavalo po instrukcijama Zapada koji je doveo na vlast svog bankara, a zatim ga je, kada mu je istekao rok trajanja, zamenio sa novim neoliberalnim marionetama", kaže Feđa Dimović.

Hip hop nije baš uobičajen muzički izraz za Srbiju, pogotovo ne u miksu sa tradicionalnim nasleđem tako tipičnim za Beogradski sindikat. Dimović kaže da su kao klinci bili inficirani tom muzikom, a budući da skoro niko u bendu nije muzičar, hip hop je bio najlakši način da se izraze. Sebe ne doživljava ni kao repera ni kao muzičara i dodaje da je popularna kultura bila dobar način da se mladim ljudima plasiraju teze o univerzalnim, tradicionalnim vrednostima.

Globalno prepoznavanje za Beogradski sindikat stiglo je 2002. sa singlom "Govedina" u kojem se bend brutalno iskreno obrušio na nove vlasti. Bila je to neka vrsta jeresi, potpuni šok za javnost, budući da je još trajao "medeni mesec" nove vlasti sa građanima i međunarodnom zajednicom. Dimović svedoči da su i sami bili iznenađeni reakcijom, jer je "Govedina" nastala kao rezultat dobre zabave.

"Sedeli smo i pisali pesme i uporedo posmatrali jednu od predsedničkih kampanja. Bili smo iritirani tim agresivnim porukama i bombastičnim obećanjima, jer smo znali da je u pitanju laž. Jedne večeri smo došli na ideju da napišemo pesmu u kojoj ćemo to sve ismejati i mi se zaista i jesmo smejali dok smo to pisali. Snimili smo to, a nismo čak ni očekivali da će neko hteti da je pusti. Desilo se, međutim, sasvim suprotno. Režim je želeo da to bude neka vrsta ventila i dokaz da postoji sloboda govora i drugačijeg mišljenja. Vlast je rezonovala da treba da pusti klince da ’laju’, a i sami će tako pokupiti neki poen kod mladih ljudi".

Nikada zbog ove prve otvorene kritike nove vlasti nisu imali problema. Štaviše, priča Dimović, nailazili su na simpatije. Sretali su se sa političarima iz državnog vrha, ali kaže da nikada nisu sreli pokojnog premijera Zorana Đinđića. "Do nas je došla priča da se Đinđić samo kiselo nasmejao kada su mu u stranci pustili tu pesmu. Uglavnom, govorili su nam da je to simpatično, nismo imali nikakvih medijskih blokada. Televizijske stanice utrkivale su se ko će da pusti ’Govedinu’".

U međuvremenu, stvari su se drastično promenile. Beogradski sindikat angažovao se oko konkretnih problema kao što je humanitana pomoć Srbima na Kosovu, odbrana Zvezdarske šume i Petog parkića. Ovaj bend polako prerasta u pokret. Prava medijska "rampa" dolazi sa poslednjim albumom "Diskretni heroji" koji je grupa stavila besplatno na internet, što je za posledicu imalo da je nove pesme Sindikata čulo više od milion ljudi.

"Na tom albumu govorimo o sistemu vrednosti koji je u potpunoj suprotnosti sa sistemom vrednosti koje promoviše postmoderno, globalističko društvo. Pozivajući ljude da misle svojom glavom, da ne podležu manipulacijama, da rade na sebi, da se obrazuju, da se povezuju, postajemo mnogo opasniji nego za vreme ’Govedine’. Sve do poslednjeg albuma imali smo tri koncerta mesečno, a isto toliko smo imali i u poslednjih godinu dana od kada je izašao album ’Diskretni heroji’. Nismo imali nijedan koncert u većim gradovima u Srbiji, a javljaju nam ljudi koji su pokušali da organizuju svirke da im je vlast sugerisala da to ne rade.

Danas postoji manje slobode nego za vreme Miloševića. Ranije su barem postojali opozicioni mediji i druga mesta na kojima ste mogli da iznesete drugačije mišljenje. Na snazi je militantno stranačko jednoumlje. Politička scena u Srbiji je očišćena od ideala i morala, zato nijedna od postojećih partija neće doneti boljitak. Izazovi koji stoje pred Srbijom su veliki, a događaji koji slede izbaciće u prvi plan neku novu srpsku elitu koja je sada raštrkana, a koja će ovu državu umeti da vodi na pravi način ", kaže Dimović.

A njegovi heroji, razumljivo, menjali su se sa odrastanjem i sazrevanjem. Kao klinac bio je panker, voleo Dead Kennedys upravo zbog socijalnog angažmana. Potom su došli neki pisci, knjige i filmovi kojima se ponekad i danas vraća. Odrastao je na Dorćolu u, kako kaže, klasičnoj porodici srednje klase. Bezbrižno detinjstvo bilo je grubo prekinuto početkom devedesetih kada se raspadala bivša Jugoslavija. Neminovno to je uticalo na njegovo odrastanje, jer je pre vremena morao da donosi teške i ozbiljne odluke.

Devedesete na Dorćolu bile su pravo iskušenje. "Kada sazrevate u takvim vremenima, gledate kako neki vaši prijatelji odlaze pogrešnim putem, pa se dešavaju i tragedije. To se odrazilo na mene, popustio sam u školi, morali ste da budete ’u ekipi’, niste mogli da budete pod staklenim zvonom. Morao sam čak jednog trenutka i da promenim školu. Zahvaljujući porodici isplivao sam iz tih klinačkih problema", priča Dimović.

Njegov profesionalni život ima i drugu stranu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu na smeru za međunarodno pravo, a nakon položenog pravosudnog ispita opredelio se za advokaturu i krivično pravo koje mu je uža specijalnost. Sebe ne vidi aktivno u politici, bar ne u ponudi na aktuelnom srpskom političkom meniju. Ali, kako kaže, pažljivo posmatra. I uočava neke mlade, obrazovane i nekorumpirane ljude.

"Ubeđen sam da će doći bolja vremena za našu zemlju i narod. Ako posmatramo istorijski, Srbija je i ranije bila u težim situacijama, pa je ipak uspevala da se održi i postane jača. Sada je globalno posmatrano loše vreme u celom svetu. Nikada nije bilo više nasilja i nepravde. Međutim, ovo nije ’kraj istorije’ kako tvrde svetski moćnici. Istorija je ono što je Gete nazvao ’živom prirodom’ koja se ponavlja i večno teče, tako da imamo pravo da budemo optimisti".

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs