Vesna Čitaković, odbojkaška reprezentativka Srbije - Spontan odlazak, spontan povratak

(Foto: mozzart sport)

Izrazite atlete, poput dugogodišnjeg srednjeg blokera naše ženske odbojkaške reprezentacije, podnose uporedo breme karijere i životne tranzicije na, čini se, lakši način negoli "obični smrtnici". To je jedino validno objašnjenje uspešnog povratka šampionke koja je u jednom trenutku donela odluku da bude mama, a već maltene u sledećem ponovo stigla na reprezentativni spisak

Čekala je legendarna srpska odbojkašica Vesna Čitaković – Đurišić pune tri godine kako bi se stekli uslovi za njen povratak u reprezentaciju. Međutim, sticajem nepredvidivih okolnosti, nacionalni tim je napustila posle svega desetak treninga i tako se odrekla učešća na aktuelnom Gran priju u Japanu i nastupa na EP u Beogradu, koje počinje 23. septembra. Dobila je, dakle, neplanirani predah, posle kojeg će otići u Poljsku kako bi odradila jednogodišnji ugovor s ekipom Musina…

O razlozima ekspresnog pakovanja pinkli i razduživanju opreme s državnim grbom, nije želela previše da govori, uz objašnjenje da nije vreme za to.

- Postoji ta mala povreda, ali i pored toga, razlog mog neigranja je što se ne slažem s nekim stvarima. Konkretno, ne slažem se s Terzićevom politikom. Nismo našli zajednički jezik, mada sam mislila da mogu da budem u timu, što je, uostalom, bila obostrana želja. Međutim, kao što sam rekla, imam 32 godine i mislim da sama mogu da odlučujem o nekim stvarima. Možda ne znam tačno šta želim, ali znam šta ne želim. Neću da otkrivam zasad ništa, nije vreme za to – kaže Vesna Čitaković – Đurišić.

Dobro, pričajmo o lepim stvarima. Poslednja stanica u tvojoj karijeri bio je Galatasaraj. Kako bi okarakterisalo to igračko iskustvo?

- Kao dragoceno. Peh je bio što su fudbaleri Galate beležili slabe rezultate, a znate kako je, čim ne ide fudbalerima, bes navijača osete i ostali članovi sportskog društva. Iz tog razloga tribine nisu bile uvek krcate.

Da li si možda, poput većine uspešnih devojaka, odlagala brak i materinstvo u strahu da ne ugroziš karijeru?

- U mom slučaju sve se odigralo sasvim spontano. Ostala sam u drugom stanju i bez razmišljanja odlučila da rodim dete. Posle sam nastavila tamo gde sam stala sa odbojkom.

Jesi li zadovoljna dosadašnjom karijerom? Da li bi sa ovom pameću neke poteze promenila?

- Ništa ja tu ne bi menjala! Ostalo bi tako kako jeste i da mogu da vratim vreme unazad.

(Foto: mozzart sport)

Sećaš li se prvog kontakta sa odbojkaškom loptom?

- To je bilo pre 24 godine. Još kao klinka bila sam nekako velika i mršava, zbog čega su ljudi mislili da sam bolesna. Ma kao Popajeva Oliva, koža i kost, a-ha-ha. U drugom razredu osnovne škole sam se prijavila za sportsku sekciju, međutim, rekli su mi da mogu da treniram tek od trećeg razreda. Eto, otad se bavim odbojkom.

Ko ti je bio prvi trener?

- Profesor fizičkog vaspitanja Slobodan Ćurčija iz Rogačice, koji je istovremeno bio trener OK Tarateks. Za taj klub počela sam da igram sa 11 godina, da bih posle dve godine debitovala u Drugoj srpskoj ligi.

Po čemu sve pamtiš slavne dane provedene u Užicu?

- Prve profesionalne korake načinila sam u Jedinstvu, pod stručnim nadzorom trenera Darka Zakoča. Imala sam 14 godina kad sam osvojila prvi trofej u finalu Kupa, koji smo igrale protiv Crvene zvezde. Mislim da je to bilo 1992. godine, da bismo posle toga osam godina zaredom bili prvaci i osvajači kupa.

Na koji način ste "trenirali motive" pored očigledno tanke konkurencije?

- Nije da nismo imale konkurenciju, pa svi su pravili dobre ekipe i angažovali veoma kvalitetne strance. Liga je tada bila jača nego danas. Ipak, Jedinstvo je nekako opstajalo, verovatno zbog boljeg rada, jače želje, volje, iskustva i pobedničkog mentaliteta. Na početku smo imale rezultat ali nismo imale sponzore. Kasnije su stigli i finansijeri, na čelu s Lunom, zatim naš dragi Stevo Kuridža, koji nas je malo i razmazio tako što nas je navikao na dobre uslove. Iza nas je stala i opština, a o navijačima koji su bili najbolji na svetu, izlišno je da pričam. Onako navijanje više neće biti viđeno na odbojkaškim utakmicama. Sve u svemu, bilo je to 11 prelepih godina.

Je l" bilo i kriznih perioda, tokom kojih si pomišljala da napustiš odbojku?

- Bilo je, kako nije. Bukvalno smo bile kao vojska. Svi koji znaju Darka Zakoča i njegov sistem rada, znaju o čemu pričam.

Možeš li da uporediš odbojku nekad i sad?

- U vreme kad sam počinjala nije bilo specifikacije pozicija kao danas. Morao si sve da znaš da igraš i da budeš kompletan igrač. Ova moderna odbojka jeste donela poboljšanje i kvalitet, međutim, s druge strane, možda je malo napravila invalide od igrača. Otprilike, sad to ide ovako: "Ti imaš dva metra - bićeš srednji bloker, ti si jaka i visoka - bićeš korektor, ti imaš dobar čekić - bićeš primač, ti imaš meke prste - ideš na dizača, ti si niskog rasta - ideš na libera".

Imaš li tačan uvid u broj osvojenih trofeja?

- Lakše mi je da kažem u kojem klubu nisam osvojila ništa.

- Nisi sad u Turskoj – kroz smeh je dobacio Dušan Đurišić, Vesnin suprug, u čijem društvu je došla na intervju.

- To je tačno. Prvi put u karijeri ostala sam bez nekog trofeja i nisam igrala neko finale. I prvi put da sam bila četvrta. Za mene je to jako nezgodan osećaj.

Osim u Užicu, gde si još uživala igrajući?

- Svaki klub u kojem sam igrala ima nešto posebno. Na primer, bilo mi je jako lepo u Izraelu. Igrala sam u ekipici s devojčicama, a čak sam i ja tada bila mlada, a-ha-ha.

Govoriš o periodu kad je Dušan igrao u Izraelu?

- Da, da, ja sam ga u stopu pratila. Uglavnom, osvojile smo duplu krunu, što je za taj klub koji je postojao tek šest godina, bilo neverovatan uspeh.

Hoćeš li odbojkaškim laicima da objasniš u čemu je fora sa ona dva prsta, što uoči servisa pokazujete iza leđa?

- A-ha-ha, na taj način se dogovaramo koju kombinaciju ćemo odigrati. Ponekad je tolika buka u dvorani da jednostavno ne čujemo šta jedna drugoj pričamo.

Kako bi opisala specifičnu hemiju koja vlada između igrača u svakoj odbojkaškoj ekipi bez izuzetka?

- U odbojci nema kontakta s protivnikom, to je ono što dodatno zbližava članove tima. Bukvalno zavisimo jedna od druge i iz tog razloga delujemo tako složno na parketu. I košarka je kolektivan sport, ali u njoj neko ko se nije video na terenu postigne odlučujuću trojku iz svlačionice i postane heroj. Kod nas takav scenario ne postoji. Dobro, onima što su manje upućeni u odbojku najatraktivniji je smeč, međutim, previđaju šta je sve trebalo da se odradi do njega.

Da li ti je svanulo kad su se ono promenila pravila?

- Uf, naravno da jeste. Ideja je proistekla iz komercijalnih razloga, pošto se nikada nije znalo koliko će meč da traje, a to televizija ne trpi. Ujedno je i sama odbojka profitirala, pošto je igra postala mnogo brža i zanimljivija.

Kad ugrabiš malo slobodnog vremena, na koji način ga obično provedeš?

- Mi smo putujuća, prava nomadska porodica, jer da bismo obišli naše familije, treba nam mesec dana.

Ima li nedoumica kod koga ćete prvo?

- Nema, odmah smo se dogovorili da zastajemo kako nas put vodi. To znači da prvo svraćamo kod mojih u Užice, da bi posle produžili za Bar.

Imate li omiljene restorane i kafiće u Beogradu?

- Često odlazimo u restoran Njujork, u kome je lepa atmosfera i ima dosta sportista među gostima. Mirno je mesto i super je klopa.

Kad smo kod toga, šta voliš da jedeš?

- Veliki sam gurman i uživam u hrani. Normalno, na prvom mestu je komplet užička lepinja, dok drugu poziciju zauzima jagnjetina. Ponekad zavisi i od raspoloženja šta ću da jedem. Podrazumeva se da moram da vodim računa o sportskoj ishrani.

Kakva si kuvarica?

- Pitajte mog muža.

- Pitaćemo Nikolu, a-ha-ha – uzvratio je spremno Dušan, tražeći pogledom sina koji se rastrčao po SC Olimp.

- Ma vidi se na njima kakva sam kuvarica. Super se snalazim sa svim kuhinjama, sem japanske. To ne podnosim.

Kako koristiš vreme dokolice na pripremama?

- Čitam knjige, i to sve što mi dođe pod ruku. Najviše mi se sviđaju one na temu psihologije.

Ima li te na Fejsbuku?

- Koristim Fejsbuk da bih kontaktirala saigračice iz klubova u kojima sam igrala.

MAŠTAM O SPORTSKOJ AKADEMIJI ZA DECU

Vesna je još uvek daleko od odluke o završetku karijere, ali to ne znači da ne razmišlja o penzionerskim danima.

- Igraću onoliko koliko budem mogla, ali samo na visokom nivou. Onoga trenutka kad vidim da to više nisam ja, prestaću. Ako bude sve onako kako zamišljam i želim, zajedno sa suprugom otvoriću sportske akademije na tri lokacije – u Beogradu, na Zlatiboru i u Baru. Kod nas neće dolaziti deca samo da bi postali vrhunski fudbaleri, odbojkaši ili teniseri. Želimo da ih edukujemo na pravi način i pripremimo ih za život. Videćemo koliko je tako nešto moguće u Srbiji. Eto, o tome maštam, kako se ne bi dogodilo da po završetku karijere ne znam šta ću sa sobom.

PRVO LETO PORED SINA NIKOLE

Odluku da pre tri godine privremeno napusti reperezentaciju, naša sagovornica je donela u trenutku kad je shvatila da nijedno leto nije provela sa sinom Nikolom (7). Igrom slučaja, ovoga leta će biti na okupu...

- Posle Olimpijskih igara došlo je do zasićenja s moje strane. Sustigao me umor i nisam bila u stanju da stopostotno budem posvećena reprezentativnim obavezama. Iz tog razloga je bilo najbolje da se povučem i okrenem stvarima koje su me tada ispunjavale. Tu prvenstveno mislim na porodicu. S Nikolom, otkako se rodio, skoro da nisam provela nijedno leto.

OČI U OČI S BUDUĆOM SUPRUGOM

Iskoristili smo priliku da porazgovaramo i s Vesninim suprugom Dušanom Đurišićem, istinskim fudbalskim legionarem koji je iz matičnog barskog Mornara 1993. godine prešao u OFK Beograd, posle čega je igrao u šest evropskih liga (Sion-Švajcarska, Sedan-Francuska, Lokeren-Belgija, Hapoel Petaš Tikva-Izrael, Paderborn-Nemačka, Apolon-Kipar), da bi tačku na karijeru stavio u novosadskoj Vojvodini.

- Što se tiče kvaliteta života, na Kipru mi je bilo najlepše. More, lepo vreme i maksimalno opušteno. U profesionalnom smislu najbolje sam se proveo u Nemačkoj. Jeste da je to bila druga liga, međutim, ona nije preterano lakša od Bundeslige – priča Dušan, dodajući da bi sve bilo potaman samo da je ranije upoznao suprugu.

A gde ste se upoznali?

- U Budvi. Igrao sam tada u Francuskoj i došao sam na letovanje, a Vesna je došla s reprezentacijom. Upoznala nas je zajednička prijateljica.

Jesi li insistirao da je upoznaš ili je bilo sve spontano?

- Pa ta prijateljica mi je rekla da će doći s dve drugarice da pijemo kafu. Tako je počelo. Vesna je držala naočare na nosu i u jednom trenutku sam joj rekao da želim da ih skine, kako bih je gledao u oči dok pričamo. Tu je bio taj prvi "klik". Posle sam opet došao u Budvu i rekao prijateljici da ne dolazi bez Vesne. Onda smo počeli da se zabavljamo.

Malo je neobična kombinacija - fudbaler i odbojkašica?

- Jeste, još fudbaler i plavuša, možeš to da zamisliš, a-ha-ha.

Piše : Milorad Plazinić

izvor :