Neven Bošković, maneken i ugostitelj - Međedi su siromasi, al vole da žive

Postoji jedno ovdašnje društvance koje voli sport i putovanja, pa su ta dve aktivnosti spojili u svojevrstan fenomen koji bi se mogao nazvati mondenskim, jer kako bi drugačije mogao da se opiše odlazak na skijanje u Boliviju ili Kaliforniju. Ta grupa drugara, kojoj pripada i naš najpoznatiji maneken, prvo je dala sebi neformalno ime "Siromah sam, al" volim da živim". Onda su, suočeni sa skupoćom tih poduhvata, kasnije promenili naziv u "Međedi", zato što bi tešili jedni druge izrekom "Pala muva na međeda" kad god bi ih stisla finansijska muka

Kao i svaki muškarac koji drži do sebe, gledam sve muške sportove. Ženske ne gledam… Time je započeo svoju sportsku priču maneken Neven Bošković, i odmah dodao: "Šalim se, naravno". Ponajviše, kaže, gleda košarku. To mu je najomiljeniji sport za gledanje. Ne propušta Evroligu, a gleda i domaću. Ode on ponekad i na fudbalske utakmice, ali ne kao na košarkaške na koje, izričito dodaje, ide redovno. Na sve. Nismo mogli da odolimo da ga, kao poznatog partizanovca, ne pitamo da li ide i na Zvezdine utakmice?

- Ne, ja sam partizanovac, to se zna. A pošto je Partizan trenutno uspešan u svim sportovima, za razliku od Zvezde, sada malo više gledam te sportove i malo više idem na utakmice. Takođe me, normalno, interesuje tenis. Pratim Noleta i sve naše igrače, pa i poneke strane. Pošto skijam, svake zime gledam i skijanje. Usput gledam gde ima koliko snega, ne bi li i sam tamo otišao.

Proveravate koliko ima podloge i bele li se i okolna brda?

- Naravno. Ako ima za njih, možda ima i za mene.

Odete li i dalje na neko Partizanovo gostovanje u inostranstvu?

- To je bilo nekada, sada slabo. Pre smo mi kao neki verniji navijači imali i izvesnih pogodnosti. U poslenje vreme toga više nema, pa i ne idem, a voleo bih ako me neko pozove i ponudi neku povoljniju cifru…

A da li ste nešto i trenirali?

- Kao gimnazijalac sam igrao košarku za školu, a bavio sam se u ranoj mladosti pomalo i atletikom. Otac mi je bio reprezentativac Jugoslavije u skoku uvis, pa sam se uz njega i ja okušao u atletici. Nisam bio za to, brzo sam odustao. Bio sam u osnovnoj školi i rukometni golman. Sve su to bili školski pokušaji.

Da li je neko od školskih drugara postao profesionalni sportista?

- Bilo ih je, najviše košarkaša. Među njima je bio Jovašević, zvali smo ga Ćaćak, igrao je u prvom timu Crvene zvezde. Fudbaler Zoran Filipović je takođe otrčao u Zvezdu iz moje XI gimnazije, pa Cvetanović u Partizan...

Jeste li u to vreme razmišljali o profesionalnom bavljenju sportom?

- Nisam, ja sam od svega najviše skijao. To je bio moj omiljeni sport, ali ni time se nisam bavio profesionalno, iako sam svake zime gledao da po više puta idem na skijanje.

Uz koga ste zavoleli baš skijanje, ne toliko tipičan sport za Beograđane?

- Otac mi je preneo tu ljubav. Prvi put sam stao na skije sa 10 godina na Jahorini. Otad nisam propustio nijednu zimu, a kada sam odrastao, gledao sam da idem i do tri-četiri puta u sezoni.

Koja su tih 70-ih bila najpopularnija skijališta u Jugoslaviji?

- U mladosti sam išao na Jahorinu, potom na slovenačka skijališta Mojstren, Krvavec... U to vreme nije bilo ni žičara, peli smo se na brdo i spuštali. Tako je izgledalo skijanje, bilo je to baš davno, da ne kažem pre koliko tačno godina.

Da ne pitamo za godine, ali ko je tada bionajpopularniji jugoslovenski skijaš?

- U to vreme stvarno niko nije bio aktuelan, skijanje kao sportska disciplina u SFRJ bilo je tek u povoju. Naravno, Slovenci su bili najbolji i pomalo su se isticali Bosanci. Najbolji Jugosloven, neki Slovenac, bio je 45. u slalomu. Nije se znalo za njih, niti su bili popularni, kao što se recimo danas ne zna ni ko trenira umetničko plivanje, a sigurno ih ima.

Da li tek dolaskom Križaja skijanje postaje popularan sport?

- Da, bilo je to vreme Stenmarka, a Bojan Križaj je bio prvi Jugosloven koji je napravio neki zapažen rezultat.

Jeste li se u to vreme družili s Križajem i viđali ga na skijalištima?

- Ne mogu da kažem da smo bili baš prijatelji, znali smo se i družili kada sam odlazio na FIS takmičenja. Bio sam na Kranjskoj gori, na Olimpijskim igrama u Sarajevu 1984. godine... To je bilo već dosta kasnije, kada sam imao oko dvadesetak godina. Tada je počinjalo da se razvija jugoslovensko, odnosno slovenačko skijanje, došao je Jure Franko... To su bili momci koji su napravili jugoslovensko skijanje kao što sada Nole i ekipa prave srpski tenis.

Kada ste počeli vi da trenirate tenis?

- Malo kasnije, kada sam živeo u Americi od 28. do 32. godine. Po povratku sam nastavio da se bavim tenisom, doveli smo taj svoj amaterizam na dosta visok nivo, imali smo takmičenja. Uopšte, moje društvo i ja, koji smo od malena išli zajedno na skijanje, osnovali smo grupu koja se zove Međedi. Imamo svoj sajt, statut i blogove na kojima pišemo šta radimo, postavljamo slike...

Zašto ste grupi dali ime Međedi?

- Zato što je u svakom vremenu bilo teško putovati, družiti se i pratiti trendove. Bilo je to uvek dosta skupo. U društvu uvek neko ima para, neko nema, a parola je bila: "Ma, dobro, ’ajde, možeš ti to. Pala muva na međeda." Od te izreke koju smo redovno upotrebljavali mi ostadosmo međedi.

Čime se sve bavi to društvo?

- Tenisom i skijanjem ponajviše, a u poslednje vreme kako se pojavio golf, i njega smo usvojili. Davno pre bavili smo se i raznim putovanjima po svetu, išli smo koliko smo mogli.

Da li je tokom igračke epohe Slobodana Živojinovića postojala teniska euforija poput današnje?

- Živojinovićevo igranje tenisa bio je poprilično veliki uspeh za nas. Nisu to, gledano iz današnje perspektive, bili veliki uspesi. Igrao je na Vimbldonu, nekoliko puta stizao do polufinala. Ali za naše tadašnje prilike ti uspesi bili su možda i veći nego kada sad Nole pobedi na nekom turniru. Naravno, na nekom koji nije grend slem. To je ipak nešto posebno.

Jeste li u Americi počeli da igrate tenis uz tadašnjeg cimera Franu Lasića?

- Nije on igrao tenis. On je skijaš, i on mi je drugar iz najranijeg detinjstva. Upoznao sam ga na Jahorini kada sam imao 15 godina. I danas odemo zajedno na skijanje.

Znači da je primljen u društvo Međeda?

- Bio je jedno vreme i počasni predsednik društva. Pre Međeda smo se zvali "Siromah sam, al" volim da živim", pa smo onda promenili u sadašnje ime.

Da li ste oprobali u bordu?

- Samo jednom. Nije mi išlo i batalio sam. Ne bih da se mučim, a i u godinama sam kada padovi i nisu naročito prijatni.

Pad je bio presudan?

- Više to što sam probao i nije mi se dopalo. Skijanje je ipak skijanje, pogotovo sada kada su izmislili karling skije. Nekada se skijalo na ravnim daskama od dva metra i 15 centimetara, visokim ko kuća, pa smo opet skijali. Uz karling skijanje je sve lakše.

Gde ste nabavljali skije? U Elanu?

- Nije bilo problema, bilo je tih Elanovih, potom je redom krenula ekspanzija skija: "fišer", "salomon"... Kada sam počinjao da skijam, drvene skije su i dalje postojale. Video sam ih, ali nisam skijao na njima, ali zato sam skijao s takozvanim kandahar vezovima koji nisu bili automatski, već ubacite nogu u jedan deo, a potom se zakačite sajlom. Pri svakom padu skija je ostajala na nogama, pa se čovek onda kompletno skrši.

Da li ste nekada na skijanju slomili ruku ili nogu?

- Bogu hvala - nikada, ali bilo je strašnih padova. Zimus u Francuskoj sam za 15 dana samo dva puta pao, i oba pada su bila bolna. Ni danas mi rame ne funkcioniše najbolje od tih padova.

Koje je skijalište nekada važilo za eks-jugoslovensko mondensko mesto?

- Nije postojalo nijedno u tom smislu popularno, osim Jahorine koja je nama bila najmondenskija. Kranjska Gora je bila malo elitnija, ali opet se ne bi mogla nazvati mondenskom. I u ono vreme se išlo u Austriju, Italiju, Švajcarsku… Negde od 1975. krenuli smo svuda po Evropi, a u poslednje vreme i po svetu. Deo društva u septembru ide u Južnu Ameriku da vidi kako izgleda skijati u Argentini i Čileu, ja nažalost ne mogu s njima, ali biće vremena.

Koje vas je skijalište najviše oduševilo?

- Bili smo u Boliviji na najvećem i po nadmorskoj visini najvišem skijalištu na svetu, koje se nalazi na 3.500 metara. Odmah iznad prestonice La Paz.

Da li vas je, kada ste počeli da se bavite manekenstvom, neko uputio kako da održavate kondiciju?

- Ne, počeo sam da se bavim manekenstvom sasvim slučajno i nisam radio neke specijalne vežbe. Ništa ni danas ne vežbam, tri puta u životu sam otišao na taj či.

Da li je bilo perioda kada ste primećivali da ste se ugojili i da biste zbog posla morali malo da povedete računa o kilogramima?

- Bilo je. Ne toliko ovde koliko u vreme kada sam radio u inostranstvu. Moj stav je bio: "Izvin’te, takav sam, pa vi vidite da li je to dobro ili ne." Ne moram da reklamiram kupaće gaće i da mi se vide pločice, njih nisam nikada ni imao. Sve drugo je moglo.

Je l" rešenje bilo u smanjenju gurmanluka?

- Nekada sam pazio šta jedem, ali nije to bila specijalna dijeta. Samo sam u određenim periodima pazio da ne jedem onoliko koliko mogu.

Ko je u modnom svetu bio najrigorozniji u ocenjivanju kilaže kada ste radili u inostranstvu?

- Italijani i Francuzi su najgori. Uostalom, postojao je kasting, vide šta im odgovara i šta ne, pa posle ili te uzmu za reviju ili ne. Ne kažu ti baš u lice: "Imaš stomačić", ali te ne zaposle ako im tvoj stomak ne odgovara. Uglavnom sam znao za šta su kastinzi, pa nisam ni odlazio na one na kojima treba da se pokaže telo.

Jesu li koleginice imale većih problema?

- U moje vreme su manekenke jele ko mećava. Nisu tada tražili da imaju liniju, bile su malo punije, oblije i ženstvenije nego sada.

Za koga je u svetu bilo najzanimljivije raditi?

- Tamo je sve uvek precizno određeno, čak i dosadno. Kod nas je bilo drugačije kada sam počinjao, morali smo da učimo korake, bio je to više balet na pisti nego klasična revija. U svetu već tada nije bilo tako, išlo se jedan po jedan, gore-dole. Bio je bitan model, a ne maneken.

Zar je bilo jednostavnije raditi u inostranstvu?

- Oni su samo bili stroži. Jednom sam izgubio posao jer sam pet minuta zakasnio na probu. Ali sam zato proputovao ceo svet. Dok sam bio u Torontu, bežalo se od hladnoće na Karibe da se snimaju katalozi.

Mora da vam manekenski poziv nije dosadio čim i danas povremeno izađete na pistu?

- Ma ne radim ja više, bavim se ugostiteljstvom (vlasnik Ice bar-a) i od toga živim. Manekenstvom se ne bavim već 10 godina, osim baš ponekada. Baš sam pre neki dan radio jednu reviju, zvali su me i zamolili, a ja više prihvatim da im učinim nego što to doživljavam kao posao. Pristanem još samo da snimim neki spot ako nekome zatreba stariji lik koji zna s kamerom.

U vreme kada ste vi počinjali manekenstvo je ipak smatrano ženskim zanimanjem. Jesu li vas začikavali zbog vašeg izbora?

- Onako... U to vreme bilo je malo čudno kada se muškarac bavi tim poslom. U Beogradu je bilo svega 10 do 15 manekena, ne više. Imao sam sreće da je postojala jedna generacija muških manekena pre mene, tako da baš nisam bio pionir.

Niste morali da se u nečemu posebno dokazujete, da vas ne bi zezali što ste maneken?

- Nisam.

A u vojsci?

- Kada sam otišao u vojsku, imao sam 26-27 godina, uveliko sam se bavio manekenstvom i već su me ljudi znali. Od toga sam imao samo privilegije, čak sam i u vojsci organizovao neke modne revije. Sve sam morao da radim kao drugi, ali mi je bilo lakše nego drugima jer sam namestio da budem u Sarajevu, a to mi je bilo kao da sam kod kuće. Dedina kuća bila je 300 metara od kasarne i svako slobodno vreme provodio bih tamo.

Uz to ste sa skijanja znali sarajevsku raju...

- Naravno. Imao sam i nekoliko dobrih prijatelja, moj dobar drug Gogo Marjanović bio je legenda Sarajeva, sve je znao i sa svima me upoznavao. A sa skijanja sam znao Harisa i Bregovića...

Jeste li bežali iz kasarne na skijanje?

- Naravno, koliko sam samo vremena proveo u Bregovićevoj kući na Jahorini. A i kao vojnik sam dosta vremena morao da budem na Jahorini, imali smo skijaška takmičenja, vojničku skijašku uniformu, vojničke skije...

Kako stojite s teniskim turnirima za poznate, budući da dugo trenirate i često se takmičite?

- Učestvujem, ali nikada ništa ne uspevam da osvojim. Pomešali su tu malo kategorije, i po godinama i po zvanjima. Ako je to turnir za poznate, onda na njemu treba da učestvuju stvarno ljudi koji su javne ličnosti. Zovu oni i takve, a potom pozovu i profesionalne učitelje tenisa, pa nas oni sve počiste. To i nije baš fer. Učestvovao sam pre mesec i nešto na poslednjem...

Da li ste dobro prošli?

- Imam povređeno rame od skijanja, pa sad slabo i igram. Pobedio sam u prvom kolu, drugo sam predao pošto ne bih imao šanse da pobedim Milana Boškovića. Dečko je mlađi od mene 25 ili 30 godina i igra odlično.

A koga ste pobedili u prvom kolu?

- Ajs Nigrutina. Nema dečko blage veze s tenisom, pa sam uspeo da ga dobijem i sa ovom mojom kljakavom rukom.

MIKI RURKI, DRUG IZ KAFEA

Jeste li se Frano i vi za skijašku lokaciju u Los Anđelesu?

- Naravno, išli smo na dve planine iznad Los Anđelesa, udaljene bukvalno sat vremena od grada, a na njima ima snega. U gradu bude 40 stepeni, a gore se skijaš.

Da li je neko od sada poznatih zvezda bio u vašem komšiluku?

- Dosta njih. U to vreme sam se često viđao s Miki Rurkijem, on je najveća zvezda koju sam tamo upoznao. Nismo bili neki drugari, ali smo se viđali u kafeu, javljali se jedan drugome, malo pričali... Bile su to rane osamdesete, on je već tad igrao u nekoliko dobrih filmova i postajao ozbiljna zvezda.

HARIS JE DOBAR SKIJAŠ

Da li su na Jahorinu dolazile poznate Sarajlije, pevači, glumaci...

- Tamo smo se upoznali sa svim Sarajlijama. Meni je majka Sarajka, ja sam polu Sarajlija, pa mi je bilo lakše. Među njima ima jako dobrih skijaša. Dobro je skijao Haris Džinović, verovatno je i danas dobar skijaš, ali ga dugo nisam video kako skija.

STENMARK I KIĆA

Detinstvo je Neven Bošković proveo u igri u parku kod Manježa, potom se s roditeljima preselio na Zvezdaru, a zatim i na Lekino brdo, te u šali kaže "Nisam ja Beograđanin s jednog kraja grada". Kada smo pomenuli sportske idole, nije morao dugo da razmišlja…

- Ingemar Stenmark mi je bio idol jer mi je skijanje sport broj jedan, a u košarci su to bili Kića i ekipa. Išao sam redovno da ih gledam.

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :