Ana Joković, potpredsednica KSS - Ukrašćemo sistem rada od odbojkaša

(Foto: Mozzart sport)

Golim okom vidljivo je da se naša ženska košarka stropoštala u poslednje dve godine, zbog čega će nekadašnja reprezentativka, a sada deo najužeg rukovodstva Saveza, morati dobro da potegne kako bi svoj sektor iščupala iz kanala. Kao prihvatljiv model ističe se sistem Odbojkaškog saveza, za koji Jokovićeva kaže da je svojevremeno preuzet upravo iz "kuće košarke"

Poput većine vrhunskih sportista, i Ana Joković, potpredsednica Košarkaškog saveza Srbije, intezivno se pripremala za trenutak kada će okačiti patike o klin. Naviknuta na dugogodišnji spartanski način života koji je isprogramiran od jutra do večeri, grozničavo je razmišljala o načinu na koji će provoditi penzionerske dane. Jedino je znala da će ostati u košarci, ali uprkos velikom igračkom iskustvu i autoritetu kojim zrači, uloga trenera joj nije bila primamljiva. Iz tog razloga je ponudu novoizabranog predsednika KSS Dragana Đilasa, da kao njegova zamenica preuzme brigu o našoj ženskoj košarci, doživela kao dar s neba.

Na početku razgovora za MOZZART Sport, nekadašnja igračica Crvene zvezde, brojnih inostranih klubova i reprezentativka, prisetila se prvog susreta s basketarom.

- Odrasla sam u beogradskom naselju Šumice. Kao dete sam bila prilično nestašna, stalno u nekoj akciji. U košarkašku loptu sam se zaljubila sa sedam i po godina, i to zahvaljujući Zoranu Tiru, koji je sad trener ŽKK Voždovac. Moja sestra je u to vreme već trenirala košarku u pomenutom klubu, a ja sam išla s njom da je gledam. Zoran je video u meni malog zvrka i dao mi loptu. Neumorno sam je tapkala.

Je l’ se ljubav prema košarci razvijala u kontinuitetu ili s prekidima?

- U kontinuitetu, s tim što sam u jednom trenutku istovremeno trenirala košarku i rukomet i igrala folklor. I onda je bilo "klanje" ko će da me pridobije – košarkaši ili rukometaši. Ipak, donela sam odluku da ostanem u košarci i posle dve godine igranja za Voždovac, zajedno s Tirom, prešla sam u Crvenu zvezdu. Imala sam tada nešto više od deset godina.

Koliko dugo si nosila crveno-beli dres?

- Za prvi tim sam debitovala sa 13 i po godina, dakle u sezoni 1992/1993. Igrala sam punih 11 godina u Zvezdi.

Ko su ti bili uzori na parketu?

- Odrasla sam s devojkama koje su bile sedam-osam godina starije od mene. Na primer, Mensura Hadžić, koja je sad trener, igrala je u toj trofejnoj generaciji, zatim je tu bila pokojna Goca Bogojević - Kovačević, potom Lara Mandić, Nina Bjedov, Sanja Vesel, kasnije Daliborka Vilipić i Tanja Popivoda. Posle toga sam igrala s mojim vršnjakinjama Katarinom Lazić, koja se udala za fudbalera Ivana Tomića, pa Mašom Radović, Miroslavom Raspopović, Jelenom Lazić. To je bila generacija koja će se teško ponovo roditi.

Pamtiš li neku utakmicu ili period igranja kao poseban?

- U mlađim kategorijama sam sve živo osvojila: četiri pionirska, četiri kadetska i tri juniorska prvenstva. Pobeđivale smo sa 40, 50, 60 koševa razlike, kao danas ŽK Radivoje Korać u mlađim kategorijama. Kaća i ja smo davale po 40-50 koševa. Bukvalno nismo imale konkurenciju.

Da ti nije bilo malo dosadno stalno da pobeđuješ s tolikom razlikom?

- Što bi mi bilo dosadno da dajem 40-50 poena na utakmici, a-ha-ha…

Kada si dobila prvi reprezentativni poziv?

- Bilo je to 1997. godine, debitovala sam kod sadašnjeg selektora Veskovića. Dva dana pred odlazak na EP zadesio me maler, jer mi je iskočilo rame. Posle sam neprekidno nastupala za državni tim do 2007. godine, na tri Evropska i na jednom Svetskom prvenstvu. Taj odlazak na SP 2002. godine najbolji je rezultat naše nacionalne selekcije u poslednjih 20 godina, a 12 meseci ranije osvojile smo peto mesto na EP. Jedino mi je žao što nisam zaigrala za reprezentaciju Srbije, već samo za Jugoslaviju, SRJ i SCG. Moglo je to da se dogodi na EP u Italiji 2007. godine, ali sam povredila koleno.

Jesi li zadovoljna inostranom karijerom koju si ostvarila?

- Tu sam bila poput Biljane Stanković iz Vršca, budući da sam i ja više volela da igram u svojoj zemlji. Bukvalno sam izbegavala da idem u inostranstvo. U Budućnosti sam provela tri prelepe godine, potom sam se vratila u Zvezdu 2003. i uzela duplu krunu. Posle toga nije bilo kluba ni u Srbiji, a ni u Crnoj Gori. koji bi zadovoljio moje kriterijume. Zato sam otišla u mađarski Miškolc. Uvek sam birala ekipe koje nisu najjače u ligi, pošto sam volela da imam glavnu ulogu u timu. Sledeća destinacija bila je Izrael, gde mi je takođe bilo lepo. Odatle sam otišla u Poljsku i doživela povredu kolena. Posle se sve to iskomplikovalo zbog greške lekara. Kad sam se oporavila, odigrala sam polusezonu za Mladi Krajišnik i rekla sebi: "Dosta je bilo!"

(Foto: Mozzart sport)

Koliko ti je trebalo vremena da se privikneš na penzionerski život?

- Nisam imala poseban problem s tim, jedino mi je bilo važno da ostanem u košarci. Jednostavno, taj sport mi je ušao u krv veoma rano, zbog čega nisam bila u stanju da pronađem neko drugo interesovanje.

Čudo nisi otišla u trenere?

- Moji bivši treneri su mi davali podstrek da sednem na klupu, međutim, uprkos svim adutima koje sam posedovala za trenerski posao, uključujući drskost i bezobrazluk, nisam to učinila. Osećala sam da nisam za taj posao, nego za neku mirniju varijantu.

Ulaskom u novoformirano rukovodstvo KSS dočekala si svojih pet minuta...

- I ranije je trebalo da tu bude neka žena koja bi se bavila ženskom košarkom. Imala sam sreće da izbor padne na mene i velika mi je čast i zadovoljstvo što sam postala deo takvog tima.

Dejan Bodiroga je u našem magazinu izjavio da mu je bilo lakše na terenu, nego sada u kancelariji. Kako stoje stvari s tobom?

- Imam i ja problem da sedim na jednom mestu, ali takav je posao. Nemam ni vikend slobodan, tako je uvek od aprila do oktobra, kad reprezentacija kreće s radom. Malo mirniji period je od oktobra do marta.

Izjavila si da neće biti katastrofa ako se naša ženska reprezentacija ne plasira na EP, što se, nažalost, i dogodilo...

- Što se tiče ovog dela reprezentacije, nisam učestvovala u tome. Samo sam nasledila, odnosno zatekla postojeće stanje. Dogovorili smo se da uz male korekcije ispoštujemo selektore i A selekcije, kao i mlade, juniorske i kadetske. Iz tog razloga tek od 1. avgusta kreće moj posao u reprezentaciji i preuzimanje odgovornosti. Možda sam i smatrala da nešto treba da se promeni, ali nisam takav čovek da bih to i uradila.

S kakvom vizijom naše ženske košarke si zavrnula rukave i bacila se na posao?

- U poslednjih deset godina košarka je bila na veoma niskom nivou što se tiče svih stvari. Na Evropskom prvenstvu 2001. godine bile smo pete, išle smo potom na Svetsko prvenstvo i otad smo polako padali i padali, da bi na poslednjem EP bili 16. A sad se prvi put u poslednjih 20-30 godina nismo ni plasirali na to takmičenje. Ali treba imati u vidu da mi više nismo ni Jugoslavija, ni SRJ, ni SCG, nego, kako negde izjaviše Dejan Bodiroga ili Tomašević, mala država Srbija. Iz tog razloga krećemo od nule. Mislim, radilo se u poslednje dve godine, nije da nije. Dr Laza Pantelić je pokušavao da malo tu žensku košarku probudi i podigne, vidim da je i napravljen pomak.

Šta ćeš zajedno sa saradnicima prvo uraditi?

- Ljudi iz odbojke su svojevremeno kupili sistem od nas, da bismo mi sad morali da taj sistem krademo od njih, kako bismo izjednačili mušku i žensku košarku. Za protekla dva meseca dosta devojčica se prijavilo da trenira, samo je neophodno imati dobre koordinatore-trenere po regionima, koji će animirati decu. Nedavno smo na Adi, tokom ženskog festivala, imali promo-pult na kojem je dominirao logo "I ja sam košarkašica". Ništa bez dobrog marketinga i rada od ujutru do uveče.

Da li to znači kako je u toku mali rat između vas i odbojkaša?

- Pa da. Na primer, u školskim salama prvo su rezervisani termini za odbojku, a košarkaše pošalju napolje. Imamo taj problem u Beogradu, zbog čega sam slala dopis svim osnovnim i srednjim školama. Moramo taj kolač da podelimo na pola, ne može da ima termin za odbojku, a da nema za košarku. U principu, to se dešava u velikim gradovima. U Pirotu ima 150 devojčica u treningu, baš kao i u Leskovcu, u Smederevskoj Palanci između 50 i 100, takođe ih ima dosta po Vojvodini. Međutim, situacija nije ružičasta u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu, Čačku…

S kojim problemima je još suočena ženska košarka?

- S trenerima! Imamo trenere pred penzijom. Svaka čast, skidam im kapu, ali nemamo mlade stručnjake. Osim Marine Maljković, koja se tu pojavila, i talentovanih dečkića koje treba edukovati, mi nemamo trenerski kadar.

U kojoj meri su nove obaveze poremetile tvoj uobičajeni životni ritam?

- Bila sam 20 godina profesionalac, a za to vreme nisam išla ni na malu ni na veliku maturu, niti na ekskurzije. Navikla sam da nemam vremena. U principu, moj najveći prijatelj od malena do dan-danas jeste moja porodica.

(Foto: Mozzart sport)

Imaš li omiljena mesta za izlaske?

- Volim da sedim u lepom kafiću Forest, kod sportske hale Šumice, što je opet povezano s nekom sportskom varijantom. Davno sam prošla izlaske na splavove, tako da sam sad za neke mirnije varijante, dobre restorane, muzikicu…

U koje restorane najčešće odlaziš?

- Gušti mora i Marinada su moji favoriti, zato što jako volim riblje specijalitete.

A koje pesme su tvoji favoriti?

- U kafani volim da čujem tamburicu, a ovako slušam muziku iz vremena eks-Jugoslavije - Mišu Kovača, Olivera, a pre svih Kemala Montena, na čijem koncertu u Sava centru sam bila pre nekoliko meseci.

Da li ti se Beograd prolepšava?

- Beograd od pre deset godina i danas ne mogu da se porede. Vidim to i po strancima koji dolaze ovde. Po pitanju mentaliteta, mesta za izlazak, provoda i hrane, jedino Grčka i Španija mogu da nam pariraju, dok je sve ostalo hladno. Pogotovo u Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj... Tužno se osećam kad u Mađarskoj u osam sati uveče nema nigde nikoga. Kod nas ne može da se desi da nema čoveka na ulici.

Jesi li vozač?

- Naravno. Sela sam u automobil s nepunih 18 godina. Prvo su mi roditelji kupili nekog "jugića", posle sam vozila suzuki "svift", pa reno "klio", audi "A3", koji su mi pre tri godine ukrali, i sad vozim opel "vektru".

Dakle, onaj "maserati" ispred ulaza u našu kuću košarke nije tvoj?

- Ne, ne, "maserati" je Bodirogin. Nekada sam volela da imam dobar automobil, međutim, u ovim godinama imam neke druge prioritete, kao što je kupovina stana, nekog lokala i slično.

Gledaš li televiziju?

- Da, i to najčešće sportske emisije. Ali u poslednje vreme često gledam Prvu, posebno "Veče s Ivanom Ivanovićem". Što se informativnog dela programa tiče, pratim B92.

Da li si počela više pažnje da poklanjaš političkim dešavanjima, pošto je predsednik KSS Dragan Đilas političar?

- U politiku se nikada nisam mešala. Jedino što mogu da kažem je da sam željno čekala dan kad ću bez problema moći negde da otputujem. Mi sportisti smo se baš namučili s vizama.

STEFAN I DEJANA TETKINI MILJENICI

Ana Joković je odrasla na Konjarniku, u Ljermontovoj ulici. Kasnije se s roditeljima preselila na Miljakovac, da bi se po završetku igračke karijere još malo udaljila od centra.

- Trenutno živim, sama naravno, na Vidikovcu, kod Mekdonaldsa. Imam super pogled na pola Beograda, Avalski toranj, tu je odmah i Košutnjak. U blizini žive moja starija sestra i zet s dvoje dece. U svakom razgovoru s novinarima obavezno naglasim koliko obožavam sestriće Stefana i Dejanu.

ODOLELA PRESINGU NOVINARA

Veliki presing predstavnika "sedme sile" potpredsednica KSS je stoički podnela.

- I za vreme igračke karijere bila sam poznata po velikoj predusretljivosti prema novinarima, iako sam stidljiva po tom pitanju više nego što bi trebalo. Sad, kad sam izabrana u novo košarkaško rukovodstvo, zvali su me sa svih strana i bila sam spremna na veće eksponiranje u javnosti. Mnogi su bili veoma uporni, uglavnom sam se potrudila da svakog ispoštujem.

izvor :