Mihailo Janketić, glumac - Prestao sam da brojim posle 176. uloge

Mihailo Janketić (Foto: YouTube/screenshot)

Mihailo Janketić retko je u javnosti. Sve što ima da kaže govori na velikom platnu ili pozorišnim daskama. Ovih dana priprema novu predstavu u novosadskom pozorištu, planira da ode u svoju kuću u brdima Crne Gore, gde voli da boravi preko leta, a za "Blic" govori o svojoj dugoj i plodonosnoj karijeri, koja traje pune 52 godine.

Pripremate predstavu u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu.

- Da, to je najaktuelnije. Na moje veliko zadovoljstvo, radim tekst Dušana Kovačevića, našeg slavnog dramskog pisca. Radimo "Urnebesnu tragediju", koja se igrala dosta davno u "Zvezdara teatru", pa je napravljen i film. Pored toga, imam i nekoliko predstava koje igram još ovaj mesec, do kraja pozorišne sezone, u JDP-u, "Ateljeu 212", Pozorištu "Slavija".

Serije koje su snimane pre 20 i više godina i dalje se repriziraju. Vi glumite u mnogima od njih. Kako reagujete kada vidite sebe na ekranu?

- U poslednje vreme se retko snimaju serije, a to je vezano s materijalnim nedostacima u našem životu, pa televizija bira nešto što je bilo dobro, popularno i gledano nekada. Imam zadovoljstvo da ponekad moja deca gledaju nešto što sam radio pre 20 ili više godina. Ja skoro nikada ne gledam sebe na televiziji, zapravo ne gledam sebe uopšte. Nervira me to.

Zato što je to bilo davno?

- Ne zato što je bilo davno, nego sada vidim neke nedostatke i stvari koje sam mogao da uradim bolje, tačnije i preciznije. Ali nije ni zbog toga, jednostavno ne gledam jer nisam ja sebi omiljeni glumac.

Koja uloga vam je ostala u sećanju?

- Od 1959. godine, kada sam snimio prvu televizijsku dramu koja je bila uživo emitovana "Teatar na Varoš kapiji", pa do danas, na televiziji sam odigrao oko 200 uloga. Znam kada je bila moja 176. uloga, posle toga nisam ni brojao. Bilo je i nekoliko dobrih: voleo sam ulogu u "Ožalošćenoj porodici", koju je Karadžić pravio. Tu sam pokušao da napravim omaž mom divnom kolegi i prijatelju čiji sam veliki poštovalac bio, Milivoju Živanoviću. Zatim, voleo sam kapetana u "Glavi šećera", potom i kočijaša u "Salašu u Malom ritu"...

Da li vam je neka od toliko uloga teško pala?

- Igrao sam jednog zlikovca za hrvatsku televiziju u seriji "Nepokoreni grad", gde sam tumačio lik pukovnika Tomića, desnu ruku Ante Pavelića. To je negativac nad negativcima i to je moja prva negativna uloga u životu koja me je jako zaintrigirala jer sam nekako imao želju iz ličnih razloga da pokažem kakvi su to zlikovci bili i baš sam se uneo u to sasvim i do kraja. Ta uloga je bila iznenađenje za moju publiku.

S kim volite da radite?

- Vrlo je zanimljivo da sam u mojoj šarolikoj i bogatoj karijeri igrao sa izuzetno malo reditelja. Nekako sam se na televiziji vezao za dva-tri reditelja, među kojima je glavni bio moj prijatelj Aca Đorđević, koga je posle nasledio još jedan moj prijatelj Miša Vukobratović. Svih ovih 50 i nešto godina, koliko radim, radio sam sa četiri ili pet reditelja. To je bio jedan uspešan tandem koji nije trebalo menjati.

Da li postoji neko s kim niste imali priliku da radite a voleli biste?

- Nema nijedna uloga koju nisam radio a voleo bih, kao što nema ni glumaca ni reditelja s kojima nisam radio a voleo bih, jer jednostavno nisam imao vremena da razmišljam o tome.

Kada je bilo teže ostvariti se kao glumac, nekada ili danas?

- Nekada je bilo mnogo lakše. Postojale su pozorišne institucije koje su angažovale mlade glumce po fizionomiji svog repertoara i veoma se brinule i negovale ih, ukoliko su bili talentovani, naravno. Bilo je mnogo manje glumaca i mnogo više posla, a danas je obrnuta situacija.

Vaša deca se takođe bave glumom?

- Nisam ih terao da budu ono što sam i ja. Svojoj deci sam pružio mogućnosti da budu nešto mnogo značajnije od glumca, ali oni su, izgleda, isuviše ličili na svog oca.

Kada ste znali da je gluma vaš poziv?

- Oduvek. Od osnovne škole, pa i u gimnaziji, a onda sam poželeo da pobegnem od toga, pa sam upisao književnost na Filološkom fakultetu. Hteo sam da naučim kako se postaje pesnik, pisac. Međutim, to se ne može naučiti, kao što se ni gluma ne može naučiti, a ja to sad tačno znam kao profesor glume. Onda sam, u jednom trenutku, shvatio da je moja izgovorena reč daleko vrednija, kompleksnija i lepša od napisane reči, pa sam tako odlučio da budem glumac.

(Napomena: tekst je preuzet iz lista "Blic" od 12.06.2011)