Aleksandar Karakašević, stonoteniser - Paklena priča

Postoje intervjui koji se rade sami od sebe, čak ne moraju ni da se zapisuju ili snimaju razgovori, sve ostaje u sećanju u izvornom obliku. Naravno, za to je po pravilu zaslužan sagovornik, a ima i onih s kojima čovek otvorenih usta provede nekoliko sati. Takav je Aleksandar Karakašević, vlasnik detalja iz života koji bi komotno mogli da posluže kao podložak za pozorišni komad. Ili, kako bi on rekao, za paklenu filmsku priču u nastavcima

Rođen je na Gardošu, odrastao na Gardošu. Zato je polazna tačka našeg intervjua bila Gardoška kula. Prvu jutarnju kafu popili smo sa Saletom, gledajući Dunav s terase restorana „Gardoš“.

- Eh, Gardoš kula. Odmah se setim klinačkog doba. Osnovna škola, sedmi-osmi razred. Dolazio je ceo Zemun, iz svih delova. Nisam baš često mogao da budem tu… Putovanja, trenizi, ma svašta smo radili. Siguran sam da sam tu probao prvu cigaretu neke ’88, ’89...

Nismo ništa morali da ga pitamo, pričao je sam, vođen uspomenama.

- Periode svog života mogu da odredim po kafanama. Volim da se družim. Nisam pijanac ili narkoman kako mnogi pričaju, ali kad uđem u kafanu u dva ujutru i pogodi me pesma, ne mogu da sedim do pet bez kapljice alkohola. A cigarete? Pa bile i ostale. U „Burencetu“ sam proveo jedno pet prelepih godina. To je bilo staro, dobro „Burence“, baš ispod Gardoš kule.

„Burence“ nismo videli, ali smo otišli do poznatog „Vagona“. Opet Dunav i još jedna Saletova priča.

- Tih godina bio sam nenormalno popularan, ali me nikad nisu zanimala ta fensi mesta. Ma znaš šta, nisam ni hteo da budem viđen i primećen. Ta neka kao VIP priča je smešna u našoj zemlji. Naš VIP i VIP u inostranstvu su nebo i zemlja, u Srbiji brkaju termine „poznat“ i „popularan“. O tome bih mogao do elaboriram do sutra, bolje da se vratim temi. Odlazio sam često do „Nane“, imao sam prolaz zbog te moje popularnosti. Nije u to vreme baš svako mogao tamo da uđe. „Taš“ me je držao nešto kratko.

Klubovi su jedno, a nešto sasvim drugo…

- Kafane su ipak moj fazon. Ono kao, tambure, karirani stolnjaci… To voli i moj ćale, ma ima nešto u genima. E sad, da ne zaboravim, na „Bibisu“ sam sedeo često, u „Marineru“ takođe. U tom „Marineru“ je gorelo kakva je bila živa svirka. Ali to je sve bilo nekad. Znao sam da zaglavim do sedam i da u deset budem na treningu. Više ne mogu tako, krštenica je čudo. Odem sad na „Akapulko“ ponekad, naročito kad peva Željko Šašić. Dobri smo prijatelji.

Iz „Vagona“ smo krenuli kaldrmom naniže, ka marini. Tada nam je Sale ispričao da se često seti Tanje Bošković. Ali ne onako kako je se seti prosečan muškarac, već po onome što je nekad izjavila. A rekla je da, kad u životu pogodiš u centar, sve ostalo promašiš.

- Nisam pogodio u sam centar, ali tu sam ubo negde u sredini i sve obuhvatio. Nije mi žao. Napravio sam dosta dobrih rezultata i živelo se. Možda sam mogao i više, ponekad nije bilo ni sreće. Koliko sam samo puta igrao četvrtfinale! No, dobro, to je sport.

Stigli smo do marine, tu negde kod restorana „Šaran“. Na tom potezu Dunav spaja nekoliko stotina metara dugi niz restorana i kafana.

- Dunav je za mene sve. Tu gde smo sada, do pre nekoliko godina bila su dva-tri lokala. Ne obraćam pažnju na ambijent, tako da te promene na mene ne utiču. Zemun i Beograd nemaju dodirnih tačaka. Zemun je veliko selo. Svi se znaju. Da krenem kod bilo kog majstora, u neku radnju, prodavnicu… Ma svi se znamo. U Beogradu tako nešto nije moguće. Zemun je i mirniji. Tu su Dunav i Sava, a mi Zemunci obožavamo Lido. Adu – nikako! Ako sam tamo bio tri puta, i to samo na piću. Možda je to budalaština… Čuj, kao neću da se okupam u Savi?! Ali eto, imam jednostavno neki otpor prema Adi zbog te reke.

Na marini su nam se pridružili i Saletovi prijatelji. Među njima i glumci Miloš Samolov i Marko Živić. Znaju Saleta samo dve-tri godine, ali su se brzo skapirali.

- Upoznali smo se preko režisera i scenariste Miroslava Momčilovića. Obožava stoni tenis. Tako smo počeli da se družimo i tako sam sreo Samolova i Živića. Prijateljstvo je kratko, ali lepo. Krajnje su pozitivni momci. Glumu i film obožavam, i zato mi druženje s njima baš prija. Sport, film, ma o svemu pričamo. Iskreno govoreći, češće sedimo van Zemuna. Eto, ako bi se nekada snimao film o mom životu, mislim da bi to bila paklena priča u nastavcima. Usponi, padovi, bez love, pa se zaradi mnogo, periodi svega i svačega, kockanja... A kad bi meni neku ulogu ponudili, jedino bih mogao da budem Zemunac-kriminalac. U vreme kad sam bio mlad, imao sam jedno četrnaest-petnaest godina, opredeljivali smo se ili za sport ili za kriminal. Kod nas u Zemunu nije moglo da bude drugačije. Pitanje je bilo samo ko će dokle da dogura. Neko je završio i kao pokušaj.

Sale predlaže da promenimo mesto, pa odlazimo u piceriju „Feniks“. Restoran prijatnog izgleda, kladioničarskog duha, gde nam je Sale lično napravio klopu. Karakašević se pokazao kao talentovan kuvar, ali je preskočio obrok. Hoće, kaže, da smanji testo. Kilogrami počinju da smetaju.

- U „Feniksu“ sam svakog dana. Gazda je Dejan, poznajem njegovu suprugu Nataliju još iz osnovne škole. Sretali smo se tu nešto u kraju, tako sam i počeo da svraćam. Živim na pedeset metara odavde, ali dolazim pre svega zbog vlasnika i vlasnice. Mnogo se družimo. Volim picu, dobra je… A i nisam neko ko bira u klopi. Trudim se sad da uspostavim kontrolu u ishrani. Brzo se lepi.

Saletova priča o testu i kilogramima nije nas sprečila da se uverimo u kvalitet kuhinje. Prava peć, tanko testo... Mi smo jeli, a Sale nam je pričao zašto je vešt u „teksas holdemu“.

- Igram u poslednjih četiri-pet godina. Počeo sam u inostranstvu, i tako, malo pomalo, pa kod kuće, pa preko neta... Jednom sam u Jugi bio na tuniru i pobedio. „Teksas holdem“ svako može da igra. Postoje neka nepisana pravila, ali da ne ulazim u detalje. Čini mi se da je odnos znanja i sreće podjednak. Ko zna, možda ću po završetku karijere i da se profesionalnije posvetim „teksasu“. Imam jednu manu, zalećem se. Kad bih to uspeo da iskontrolišem, bio bih zaista dobar. Oduvek sam voleo da igram karte. U vreme dok sam bio u „Voždovcu“ noći smo provodili igrajući remi. Sitna kinta, drugarska, ali do jutra. Bilo mnogo lepše vreme.

Sale Karakašević sigurno bi mogao da bude upamćen i arhiviran u analima profesionalnog sporta po još jednoj specifičnosti. Malo ko je mogao da postavi poslodavcima uslov da se takmiči, a da ne bude prisutan. Da pojasnimo: on već 12 godina igra profesionalno klupski stoni tenis u Nemačkoj, a samo je prvu godinu proveo u inostranstvu.

- Da sam u ekipnom sportu, normalno bi bilo da budem tamo gde igram. Pošto nije tako, onda sam u glavi imao totalno drugačiju zamisao. U Nemačku sam stigao sa dvadeset četiri godine, a te prve sezone bilo mi je užasno. Nikako se nisam slagao s trenerom ekipe za koju sam potpisao. Zove se Zlatko Novaković, ne mogu da kažem ništa lepo za tog čoveka. Stalno je nešto izmišljao kako bi me izostavio iz ekipe. Nisam hteo da sedim na klupi, rekao sam da želim da odem i vratio se kući. Tada sam rešio da neću živeti u inostranstvu. Nemačku sam naročito otpisao. Posle nekoliko meseci pojavila se ponuda iz kluba za koji igram već jedanaest godina. Bio je to poslednji dan prelaznog roka, a uslov je bio da dolazim samo na mečeve. Nije bio problem da odletim i da se vratim, samo da ne moram da živim tamo. I tako, potpišem ugovor i posle godinu dana postanem sve u tom klubu. Najbolji igrač, menadžer, trener. Ma sve. Imamo odličnu saradnju. Izlazili su mi u susret često, ali sam vratio petoduplo. Mogao sam u Rusiju, imao sam strahovito dobru ponudu, ali sam odbio.

Za kraj smo ga pitali šta su za njega „stvari lagane“.

- Moj život je lagana stvar. Uvek sam išao lakšim putem. Aj ovo sad, ma ajde, lagano ću sutra. Tražio sam jednostavnije opcije. Da sam malo više nekad zapeo, imao bih verovatno bolje rezultate, više zaradio. Mada, eto, gledam kako me i dan-danas posmatraju ljudi iz stonog tenisa. Čuveni kineski stručnjak Cai Cen Hua, inače je među 200 najvažnijih ljudi iz Kine, uvek, ali uvek, gde god da me sretne, priđe i zagrli me. Svaki put. Pored svih ostalih u sali nemo prođe. Kinezi ne mogu da veruju i uvek se čude. E, to ne može ni s treningom ni bez treninga. Ili jesi ili nisi. Svako ko sa mnom stane za sto, igra sto odsto. Nema opuštanja. I to saznanje prija. Čini da se osećam zadovoljno.

izvor :