Miloš Terzić, odbojkaški reprezentativac Srbije tanka linija između odbojke i karatea

(Foto: mozzart sport)

Proteklih desetak dana, možda i malo više, bili su zaista sjajni za Miloša Terzića. U tom intervalu kapiten Odbojkaškog kluba Crvena zvezda i reprezentativac Srbije podigao je trofej namenjen pobedniku nacionalnog kupa, a zatim je proglašen za najboljeg sportistu u porodici crveno-belih asova.

Milošu svi ti uspesi naročito znače, jer je zvezdaš od glave do pete, u toj meri da pred svaku utakmicu sluša navijačke pesme. Koliko ga dobro motivišu, može se videti na terenu, što nas dovodi do činjenice da je jedan od najboljih odbojkaša u Srbiji,pa kao takav ima pravo da razmišlja gde će od leta nastaviti karijeru. Ponude stižu, Terzić razmišlja i ne krije da mu je aktuelna sezona ujedno i poslednja u crveno-belom dresu. Vreme je da ode, a pre nego što se to dogodi, red je da bude gost MOZZART Sporta.

Kako, zašto i zbog čega baš u rubrici "Stvari lagane"? Sledi objašnjenje: Miloš potiče iz sportske porodice. Otac Dragojlo se još u SFRJ izdvajao po sportskim uspesima (sada je odbojkaški trener s diplomom sa DIF-a), a sestra Milica je takođe kvalitetna odbojkašica (trenutno igra u Rumuniji). Majka je diplomirani ekonomista, pa su deca očigledno sportski gen povukla od oca. Kako se taj talenat najpremanifestovao kod Miloša? U odbojci nije, već u...

- Karateu. Porodica Terzić je iz Han Pijeska, nešto malo pre kraja rata doselili smo se u Lazarevac. To se dogodilo posle ranjavanja mog oca, koji je tokom sukoba bio komandant specijalnih jedinica. Tek sam bio krenuo u osnovnu školu, kada smo stigli u Lazarevac. Otac je tu vrlo brzo postao trener odbojkašica Kolubare, muška selekcija nije postojala, pa me je usmerio ka karateu. Nisu mu bili strani borilački sportovi, kao mlad se bavio boksom, i to prilično uspešno. Smatrao je da je utim okolnostima za mene najbolje da treniram karate.

O avanturama iz tog perioda Miloša nam je pričao u okolini dvorane Pionir. I nismo tu bili slučajno. Kako bismo se uverili u Terzićevu karate veštinu, bio nam je potreban odgovarajući ambijent. Otišli smo do kjokušinkai trenažnog centra, jer nam je tamošnja sala poslužila da našeg sagovornika podsetimo na sport za koji ističe da mu je prva ljubav.

U početku mu je oblačenje kimona predstavljalo samo raznodu, ali vrlo brzo se pokazalo da iver ne pada daleko od klade a. Prilikom polaganja za pojas, bio bi bez premca u žestokoj konkurencijiu Lazarevcu. Stigao je i do crnog pojasa...

- Išao sam po raznim turnirima širom Srbije kao član Karate kluba Kolubara. Imam nekih tridesetak medalja, sve su sačuvane u našoj kući u Lazarevcu. Na jednom zidu su diplome, odličja... Da se ne lažemo, nisu to bila ne znam kakva takmičenja, ali jednu medalju izdvajam kao posebnu, meni baš dragu. To je bronza s prvenstva Jugoslavije. Bilo je to, naravno, u mlađim kategorijama, međutim, ostala mi je posebno u sećanju. I još jedna stvar će za mene uvek biti posebna - polaganje za pojas. Bilo bi uvek mnogo dece, više od stotinu. Praktično nikad nisam imao konkurenciju.

(Foto: mozzart sport)

Završetak osnovne škole Miloš će pamtiti i po preseljenju iz Lazarevca u Beograd, tačnije na Novi Beograd. Išao je tada u sedmi razred Osnovne škole "Ivan Gundulić". Nije zapostavio karate, vežbao je uglavnom u jednoj maloj sali Hale sportova.

- Radio sam s mnogodobrim trenerom Zikom. Ponekad bismo vežbali i s Goranom Šćepanovićem, takođe izuzetnim stručnjakom. Međutim, paralelno s karateom, po dolasku u Beograd počeo sam da treniram i odbojku, i to odmah u Crvenoj zvezdi. Bilo mi je baš naporno, počeo sam da osećam umor, nije bilo šanse da sve postignem. Događalo se da izostanem s jednog treninga u karateu, drugog... Lomio sam se šta da odaberem. Odbojka je pobedila, a sećam se da me je mnogo bilo sramota zbog trenera Zika. Samo sam prestao da dolazim na treninge, nisam mu se ni javio. Naravno, otad smo se sreli više puta, mnogo mu je drago zbog toga što sam napravio u odbojci. A otac, recimo, nije bio za to da se odreknem karatea. Razmišljao je logično: nisam tada bio dobar u odbojci, a naziralo se da bih u karateu mogao da postignem odlične rezultate. Ipak, odluka je bila samo na meni, a može se videti da nisam pogrešio.

Iako je dosta vremena prošlo otkad je poslednji put bio trenirao karate, nije nam bilo potrebno mnogo da bismo se uverili kako raspolaže sjajnom tehnikom. Ima tu još obilje uspomena koje uglavnom čuva za sebe. Kolegama odbojkašima ne priča o karateu, a s karatistima odavno nije u kontaktu.

- Davno je to bilo. Uvek ću se sećati jednog takmičenja u kojem sam se borio za Studentski grad, ekipno, za bronzu u prvenstvu Srbije. Radio sam drugi u nizu, takmičar pre mene bio je poražen i bila nam je potrebna pobeda. Imao sam dobrog protivnika, sve do poslednjih pet sekundi gubio sam sa 2:0 u poenima. Ostalo je još petnaestak sekundi do kraja borbe. Bukvalno u poslednjem trenutku mavašijem, potezom nogom, uspeo sam da ga pogodim u glavu. To mi je donelo tri poena i pobedu, isto kao kad bi neko postigao koš u poslednjoj sekundi.

Karate, pa odbojka… Neko bi rekao kombinacija nespojivog. Kimono, tatami, rukavice, individualni borilački sport s jedne strane, a s druge, majica, šorts, mreža, lopta i saigrači na parketu.

- Možda na oko izgleda kao nešto nespojivo, ali većina sportskih stručnjaka smatra da je karate odlična baza. Meni je mnogo pomogao u odbojci zbog brzine, refleksa i pokretljivost, a naročito u odbrani, gde se, eto, izdvajam određenim kvalitetom.Da ne budem neskroman, jedan sam od boljih u tom elementu.

U odbojku ipak nije ušao nespreman…

- Trenirao sam s ocem,učio tehniku. Jesam bio među najlošijima kada sam stigao u Zvezdu, ali ne i najgori. A i porastao sam vremenom.

Milošev tata Dragojlodugo je igrao odbojku, do četrdesete godine, a bio je jedno vreme i u sarajevskoj Bosni. Kako nam je Miloš ispričao, stigao je s Bosnom i do finala CEV kupa.

- Odmah je počeo da radii kao trener, još u staroj Jugi vodio je ekipu mlađih kategorija kluba Planinsko u Han Pijesku. Ti momci su trenirali u sali dužine devet metara, a poenta priče je da su postali šampioni Jugoslavije. Tamo su trenirali, u toj salici, a igrali u Sarajevu, udaljem pedesetak kilometara. Nikad neću zaboraviti naslov iz novina "Šampioni iz šupe". E oni nikad nisu zaboravili mog tatu.

Poput oca, Miloš namerava da se jednog dana pozabavi stručnim stvarima u odbojci.

- Čvrsto verujem da ću po završetku igračke karijere u trenere. Mislim da već sad imam dosta informacija,a vremenom ću sigurno unaprediti to znanje. Takođe čvrsto verujem da ću biti jedan od boljih stručnjaka.

(Foto: mozzart sport)

U familiji Terzić porodična okupljanja su vrlo interesantna. Može se naslutiti da je odbojka tema broj jedan i zbog tate, i zbog Miloša, i zbog Milice, ali svo troje mogu da razgovaraju i o karateu. Godinu dana mlađa sestra Milica takođe se bavila karateom i stigla je do braon pojasa.

- Čujemo se, viđamo, a povoda za razgovor ima koliko hoćeš. Prisetimo se dana kada nas je tata kao male trenirao... Milica je nešto ranije otišla iz karatea u odbojku, još dok smo bili u Lazarevcu. U neku ruku može da se kaže da smo uspeli. Otac i majkaimaju razlog da budu ponosni.

Piše: Milan Vuković

izvor :