Stevan Filipović, režiser - burazersko šišanje

Veruje da nije sa pragmatičnog stanovišta najpametnije što na sav glas priča o mahinacijama u svetu kinematografije, ali radije će da ostane bez državnih para na konkursima nego da, kao mnogi umetnici željni uspeha, postane „prostitutka vlasti“

Da Bris Taton nije ubijen, film „Šišanje“ možda nikad ne bi bio prikazan.

Scenario za film o neonacistima koji divljaju na domaćim stadionima i van njih odbijan je na gradskim i republičkim konkursima, ali kad je ubijen francuski navijač, a nasilje ovog tipa eskaliralo, država je odjednom rešila da bude društveno osvešćenija.

U tom trenutku, snimanje je već bilo skoro završeno, ali opet bez tog finansijskog podsticaja u postprodukciji film bi teško bio okončan, priča režiser ovog filma Stevan Filipović. Bez pomoći države gotovo je nemoguće baviti se kinematografijom u Srbiji. Od svake prodate bioskopske karte producentu za pokrivanje troškova filma ostaje jedan evro.

„Šišanje“ je gledalo 80.000 ljudi, što je bio veliki uspeh. Ali tih 80.000 evra je tek deo budžeta koji je trebalo obezbediti za film. Prema rečima Stevana Filipovića, ekipa je uspela, posle četiri godine rada, uz smanjene honorare i plaćanje „na odloženo“, da troškove skreše gotovo za polovinu, ali sve je to uzalud ako država „ne uskoči“. Tu se javlja najveći problem, jer subvencionisanje ide po „burazerskom principu“, pa neko ko nije „jedan od njih“ u svetu kinematografije, teško će se ovajditi, tvrdi tridesetogodišnji režiser.

„Najgora mi je ta bedna pozicija umetnika, da mora biti prostitutka vlasti, prijatelj sa ’udbašima’, da bi nešto uradio. Ne mora! Možda ja ne mogu dobiti brda i planine ako im se ne udvaram, ali možda ću radeći po svom osvojiti brdašce, što će mi biti dovoljno“. Kao što se ne libi da „prozove“ članove komisija koji svojim prijateljima iz državnog budžeta daju 200 – 250 hiljada evra za filmove koji se godinama snimaju, ili čak nikad ne budu ni snimljeni, tako javno priča i svoje mišljenje da, iako ljudi kao Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić i Amfilohije Radović često poriču veze između nacionalističke ideologije i nasilja, upravo oni, onim što javno govore, potencijalno serviraju jako opasne ideje nekim ljutim mladim ljudima, koje se lako posle transformišu u domaću varijantu ekstremizma.

„Sa pragmatičnog stanovišta, moglo bi se reći da nisam previše pametan što svoje mišljenje ne zadržavam za sebe. Ali kad te jednom dovedu do tačke u kojoj više nemaš šta da izgubiš, to bude nekako oslobađajuće. Mlad sam snimio ’Šejtanovog ratnika’, žanrovski gotovo eksperimentalan film koji je dobio jako dobre komentare, domaće nagrade, jedan internacionalni Gran pri u Sloveniji. Dobio je pohvale od ljudi koji su radili ’Gospodara prstenova’, a onda me sa novim filmom, koji nije eksperiment, nego obrađuje veoma aktuelnu temu, odbijaju na tri konkursa za redom. Tad sam progovorio, jer to možda pomogne sutra nekom talentovanijem klincu.

A meni najgore što može da se desi je da ne dobijem pare. Neće mene niko ni mrzeti, samo će me gledati sa visine i misliti – ma on ne kapira te naše šeme, da li je glup ili lud pa ne vidi da na drugi način to ne može“, priča Filipović kakve moralne dileme imaju umetnici u Srbiji.

Nada se da nikad neće biti u poziciji da režira „Greh njene majke“, odnosno da pravi kompromise potpuno suprotne njegovim umetničkim aspiracijama. Posle turskog čudovišta u „Šejtanovom ratniku“ sebi nikad ne bi mogao da oprosti nekog Radašina. Niti ikad može razumeti predsednika Srbije zašto je lupio prvu klapu na snimanju ove serije, što je opisao u svom blogu pod naslovom „Selo gori, a Boris se češlja“. „Ja da živim u selu, to predstavljanje seljaka kao poluretardiranih likova bih doživeo kao uvredu. Verujem da su danas serije u Avganistanu bolje od ovoga. Meni je skakala temperatura od ’Boljeg života’ i ’Srećnih ljudi’, a sad se ispostavlja da su to bila remek-dela za ovo danas, u šta se ulažu ogromne pare. Jezivo je što RTS to prikazuje, baš me briga što je ta serija gledana, pa i pornofilm kad bi stavili u osam sati uveče gledanost bi bila fenomenalna“, priča Filipović.

Voli da sedi u svojoj omiljenoj „kafančini“ Žuta greda, gde može da uđe u trenerci, da bude komotan i gde kad naruči ručak neće dobiti ogroman tanjir sa malo nečeg zelenog na sredini. Voli da isprobava razne kuhinje, iako je iz kuće u kojoj, ako nisi pojeo supu, meso i krompir, ne računa se da si ručao. Svi prijatelji sa kojima provodi vreme su, kaže, uspešni u svom poslu, a niko se nije politički angažovao.

„Samim ulaskom u politiku praviš previše kompromisa, jer moraš da lažeš, da prećutkuješ. To vremenom više nisu dva, tri kompromisa, već ceo niz, zbog kog se zapravo prelazi na tamnu stranu. Mislim da je Zoran Đinđić ušao u politiku sa časnim namerama, iako mu je preko udbaško-mafijaških novina, koje su kasnije pisale laži o švercu cigareta, trećem metku, drugoj pušci, konstantno lepljena potpuno drugačija etiketa - kriminalca, izdajnika, nemačkog špijuna... I narod je poverovao, čak ga je u jednom selu sačekala baba sa rečima – možeš ti da pričaš šta hoćeš, ja znam da si ti Hitlerov unuk“, priča o čoveku kojim je privatno fasciniran i o kom je želeo da pravi film, ali od toj projekta zasad verovatno neće biti ništa.

Bilo je, kaže, u srpskoj istoriji, još ljudi koji su pokušali nešto da promene, kao Milan Piroćanac ili Knez Mihailo. „A eto Mihailo Obrenović se u udžbenicima samo pretrči, jedva da ga i primetiš, jer takvi ljudi ne zanimaju srpsku istoriju. A danas, sve i da nema loše namere, zar može Tomislav Nikolić da bude nekakav reformator. Možda bi za deset hiljada godina naučio kako, kao Torndajkove mačke, ali mi nemamo tolike godine da ga sačekamo“.

Ako je za neku utehu, smatra da u Srbiji nije kao u Libiji ili Iranu. On nema želju da emigrira ni tamo gde je mnogo bolje. Previše ima prijatelja i previše voli svoju porodicu, da bi mu život imao smisla negde drugde. Išao bi da radi, snima, ali da se vrati. Mada i ta snimanja će se sve češće seliti u istočnu Evropu. Dečiji avanturistički film koji će uskoro početi da radi u internacionalnoj koprodukciji biće mnogo jeftiniji, jer će se snimati u Srbiji.

Jedino Kinezi bi mogli da konkurišu ovom delu sveta kad je cena snimanja u pitanju. Petostruki dobitnik Oskara za specijalne efekte Ričard Tejlor pričao je Filipoviću da je u Šangaju napravljen filmski studio veći od Beograda, sa, između ostalog, Zabranjenim gradom u prirodnoj veličini, neviđenim brojem detalja, veštačkom snežnom planinom i vrhunskim kostimima. Studio se finansira tako što puštaju turiste na setove, pa snimanje prati nekad i po nekoliko hiljada ljudi. Sve je to Tejlor pričao ekipi filma „Šišanje“, kad ih je jesenas doveo na Novi Zeland, da u bioskopu slavnog reditelja Pitera Džeksona organizuju svetsku premijeru svog filma.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs