Nebojša Višković, komentator Sport kluba -malo ubistvo među prijateljima

(Foto: mozzart sport)

Novak Đoković i Nebojša Višković su, poput vrsnog dubla, zajedno, a opet na svoj način ponaosob, sproveli tenis do skoro svakog mesta u Srbiji, tamo gde taj sport prethodno nije često zalazio. Prvi vanserijskom igrom, a drugi glasom koji je postao zaštitni znak televizijskih prenosa teniskih mečeva, krčili su ruku pod ruku stazu kojom je ova država morala da prođe da bi se pridružila ekskluzivnom klubu dominantnih predstavnika belog sporta.

Normalno, na tom putu desilo im se i prijateljstvo, koje se kasnije prenelo i na porodicu Đoković sve dok TV komentator nije tokom prenosa izrekao nekoliko konstatacija koje se nisu dopale ocu najboljeg srpskog tenisera. Onda je sve otišlo dođavola, ali Višković je svakim danom ubeđeniji da mu je tog momenta zapravo učinjena usluga

Pripadao je uskom krugu privilegovanih ljudi koji se bude s osmehom i na posao kreću zviždućući. Život je Nebojši Viškoviću, tada popularnom sportskom komentatoru RTS-a, bio kao Švajcarska, skoro pa savršen. A onda, bukvalno preko noći, to "skoro" postalo je veliko kao zemlja Srbija i teško kao povređena sujeta jednog Srbina. Taj je zloupotrebio svoju objektivnu moć kako bi bez posledica presudio čoveku, dojučerašnjem prijatelju, koji je u trenutku kad stavi slušalice na uši sebe doživljavao prvo kao profesionalca, pa tek onda kao Srbina.

Narod je u sukobu Nebojše Viškovića s jedne, i Javnog servisa i Srđana Đokovića s druge strane, rekao svoje i stao na stranu Novobeograđanina prijatne boje glasa. Onda taj isti narod počeo da prati teniske spektakle na TV kanalu Sportklub, gde Višković već neko vreme na stručan i nepretenciozan način komentariše teniske i fudbalske mečeve. Da bismo vam na pravi način dočarali njegovu šokiranost postupkom oca našeg slavnog tenisera, razgovor smo započeli Nebojšinim prisećanjem na ambijent u kojem je odrastao i prve životne lekcije koje je naučio i kojih se uvek pridržavao...

- Odrastao sam u 28. bloku, u kojem su stasavali momci koji su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina važili za najžešće u gradu. Sebe su nazivali "Liga 28", a u to vreme epitet najžešći nije istovremeno značio i najopasniji. Bilo kako bilo, uz njih sam sazrevao i naučio pravila "ferke", mada nikad nisam bio problematičan u tom smislu. Naprotiv, sačuvao sam se od negativnih izazova koje je nudio beogradski asfalt – kaže Nebojša Višković na početku intervjua za MOZZART Sport.

Ne sumnjamo da si, između ostalog, izašao na pravi put i zahvaljujući sportu. Kojem?

- Fudbal sam cepao otkad znam za sebe, trenirao sam u Radničkom s Novog Beograda. Prekinuo sam s treninzima na prelasku iz petlića u pionire, kada sam polomio nogu na skijanju. Radilo se o trostrukom prelomu fibule, a pauza od šest meseci, kada praktično nisam mogao da hodam, učinila je svoje... Rastanak s fudbalskom loptom bio je neminovan.

U kom periodu detinjstva si zavoleo tenis?

- Uporedo s fudbalom igrao sam i tenis, reket sam prvi put uzeo u ruke u sedmoj godini života. Moram da naglasim kako u sebi posedujem crtu nedoslednosti, pa sam tenis trenirao narednih osam godina, ali s ogromnim prekidima. Definitivno sam batalio u 15. godini, od tada igram samo na rekreativnom nivou, baš kao i fudbal. Nekoliko godina kasnije završio sam Višu trenersku školu i postao trener.

Jesi li za vreme aktivnog bavljenja tenisom dostizao nivo igre koji je mogao da te lansira u ozbiljne takmičarske vode?

- Mislim da ne. Istini za volju, jednom prilikom sam ispao u polufinalu Otvorenog prvenstva Beograda. Pomislio sam da to uopšte nije loš rezultat, međutim, kratko je to trajalo. Brzo sam ukapirao da nisam predodređen za velike domete.

Zbog čega si posle toga počeo da se baviš trenerskim poslom?

- Kod mene se u životu sve odvijalo nekako slučajno, bolje reći spontano. Po završetku srednje škole upisao sam Pravni fakultet, a tenis mi je tada bio u trećem planu. Tako je bilo sve dok nisam dobio ponudu da radim s decom u Partizanu. Posle nekog vremena usledio je prelazak u jedan drugi klub, u kome sam radio četiri godine. Nije mi trebalo mnogo da shvatim kako je to mukotrpan posao.

Mnogi se ne bi složili s tom tvojom konstatacijom...

- Znam, to je zato što ljudi na posao teniskog trenera gledaju s bajkovite strane. Prava je istina da je to zanimanje koje iziskuje mukotrpan trud i odricanja, ukoliko želiš da budeš uspešan i dobro zarađuješ. O zdravstvenom aspektu da ne pričam, pošto je veoma nezdravo provoditi zime po balonima i biti 10 sati na nogama. Na delu je i strahovita psihološka tortura, što od strane klinaca koji su po pravilu razmaženi i nedisciplinovani, što od njihovih roditelja. Još veći je problem s talentovanom decom koju želiš da izvedeš gde treba, a imaš milion prepreka na tom putu. Pogotovo u ono vreme kad tenis ni po jednom osnovu nije bio ni blizu ovoga što danas imamo na sceni.

U kom trenutku si doneo odluku da raskrstiš s trenerskim poslom?

- Bilo je to upravo onog dana kad sam molio boga da mi učenik ne dođe na čas, kako bih se malo odmorio i stigao da popijem kaficu. Eto, tako sam razmišljao iako sam živeo od tih privatnih časova. Rezonovao sam: "Šta će mi u životu posao od koga ću bežati?"

(Foto: mozzart sport)

A na koji način si se obreo u novinarskim vodama?

- Radio sam kao trener i honorarisao u Sportskom žurnalu. U početku nisam bio u teniskoj rubrici, nego sam "dopao" kod Gage Bogojevića Kineza, u čijoj rubrici sam pisao o brojnim sportovima.

Je l' u to vreme glavni i odgovorni urednik bio Saša Tijanić?

- Da, da, ispostaviće se kasnije da me taj čovek u karijeri prati kao zla kob, a-ha-ha... Uglavnom, prvog radnog dana sam se loše proveo, pošto me je jedan tip žestoko ispljuvao zbog nekog teksta koji je, ispostaviće se, jedan kolega izmislio. Pomislio sam tada: "Gde ja ovo dođoh?", međutim, bio je to usamljen slučaj jer su u Žurnalu radili, a i danas rade, surovi profesionalci. Ubrzo sam postao saradnik teniskog eksperta i uredničkog maga Voje Veličkovića. Pune tri godine sam uporedo pisao o tenisu i mnoge učio da ga igraju.

Tako je bilo sve dok se nisi našao pred novim izazovom...

- Iskrsla je ponuda s Trećeg kanala, bio sam prinuđen da se opredelim između pisanog i televizijskog novinarstva. Izabrao sam ovo drugo.

Koliko ti je trebalo vremena da bi se prilagodio na specifičnosti potpuno drugačije vrste medija?

- Tvrdim da je pisano novinarstvo najteža forma žurnalistike! Iz tog razloga je za mene rad na TV-u bio mnogo lakši, iako smo tih devedesetih godina funkcionisali s minimumom kamera, bez plata... Ma bilo je potpuno ludilo. Ali stvarno je super ekipa bila na 3K. Držali smo se zajedno, odmah sam se fino uklopio. Prvo sam pripremao i čitao sportske vesti, da bi onda na red došla kultna emisija Sportski miks, a ubrzo smo počeli i s emitovanjem brojnih sportskih događaja. Kupovali smo prenose najvećih teniskih turnira, zatim italijansku fudbalsku ligu... Tako sam postao urednik sportske rubrike, na čijem čelu sam bio sve do gašenja te televizije u maju 2006. godine.

Kako si se obreo na državnoj televiziji?

- Po automatizmu su me prebacili na RTS, a još za vreme boravka na 3K sarađivao sam sa Sportklubom. Tačnije, od njegovog osnivanja, jer sam zajedno s prvim čovekom te televizije, Nemanjom Simeunovićem, učestvovao u kreiranju programa. Najiskrenije, Sportklub sam oduvek osećao kao svoju drugu kuću. Taj paralelni rad na dve televizije bio mi je izuzetno naporan i čim sam dobio veliki razlog da napustim RTS, to sam i učinio.

Taj nemio događaj doveo te u žižu medijskog interesovanja. Da li je otac Novaka Đokovića zaista upao u kabinu i pretio ti i da li si očekivao tako nešto od njega?

- Jeste, upao je. Nisam očekivao da će uraditi nešto tako, pošto smo na početku bili u veoma dobrim odnosima. Čak sam jednom zgodom, na Srđanovu molbu, vodio njegovog srednjeg sina Marka u Ženevu, na Dejvis kup. Igrom slučaja, tamo su se i dogodile prve varnice, međutim, ponavljam, nisam očekivao onakav gest jer sam znao koliko sam učinio za Novaka u njegovoj karijeri. Sad, da se ne vraćam na to, proteklo je dosta vremena. Sve u svemu, ono što je pisalo po novinama, tako je i bilo.

Sigurno si kasnije analizirao komentare koji su iziritirali Srđana Đokovića. Da li bi s ovom pameću nešto promenio u svojim tadašnjim opservacijama na račun Novakove igre?

- Naravno da ništa ne bih menjao. Jednostavno, sve je to bilo toliko apsurdno da bi sve što bih sad kazao zvučalo besmisleno. Jedino što mogu da izjavim je da sam tu epizodu veoma emotivno doživeo, pošto nikada i ni sa kim nisam bio ni u kakvom sukobu. Bukvalno. Ipak, meni je ta situacija donela uslugu jer sam ubrzao odlazak sa RTS-a i ostavio za sobom urednika, običnog beskičmenjaka koji ne staje iza svojih radnika.

Misliš na Tijanića?

- Naravno da mislim na njega!

Da li ti se Tijanić obratio na bilo koji način i izvinio zbog neprijatnosti koja te snašla?

- Prvi put kad mi je Srđan Đoković upao u kabinu, tad mi se Tijanić izvinjavao bogzna kako, uz obećanje da će on to rešiti na svoj način. Meni to nije odgovaralo, ali sam, eto, pristao na taj kompromis. Drugi put je Đoković tražio da ja ne komentarišem mečeve sa Srbija opena, na šta je Tijanić pristao. E tada sam dao otkaz. Rekao sam mu "ćao" i od tog trenutka više nemamo nikakav kontakt.

Posle mega uspeha osvajanjem Dejvis kupa, u Teniskom savezu Srbije dogodio se hrvatski sindrom. Na koji način bi prokomentarisao borbu za vlast u našem "belom sportu" baš u trenutku kad smo na vrhuncu moći?

- Kod nas je bilo još radikalnije nego kod Hrvata. To je naš specijalitet, zar ne? Pamtim jedan strašan naslov iz novina, koji je otprilike glasio: "Salatara puna prljavog veša!" Tajming je bio katastrofalan za onako nešto, a zašto se desilo baš tada, to znaju ljudi koji su to inicirali. Zvale su me kolege iz medija i pitale za stav, ali ga nisam iznosio. Ne zato što sam se plašio da stanem na nečiju stranu, pa da ta strana izgubi ili slično... U teoriji sam znao kako se to radi, činjenica je da su i jedni i drugi imali dosta propusta koji bi morali da se poprave. Izabrao sam stoga da budem indiferentan prema svim tim dešavanjima.

(Foto: mozzart sport)

Da li si kasnije s Novakom razgovarao o ekcesu koji je izazvao njegov otac?

- S Novakom sam nekad bio u sjajnim odnosima... Mogu ih čak nazvati prijateljskim, iako je on tada još bio klinac. Posle toga smo ostali u korektnim odnosima, isključivo poslovnim. Činjenica je da on nema kompletan uvid u ono što se dogodilo. Mislim da se to od njega čuva, što je dobra stvar, jer bi na njega negativno uticale stvari koje prouzrokuju ljudi kojima je okružen.

Uz pomoć kojih argumenata bi objasnio Novakovu skoro zapanjujuću nadmoć na Australijan openu?

- Sazreo je i igrački, i kao ličnost. Više nije mali, sad će mu 24. godina. Zatim, prepun je samopouzdanja, osvojio je Dejvis kup, a kad napraviš nešto tako veliko, protivnici te gledaju drugim očima. Novak je i pre toga bio faca, ali je posle trijumfa nad Francuzima njegova karma dodatno ojačala. Takođe, imao je nikad kraći odmor i forma mu je bila idealno tempirana. Pored nabrojanog, na tribinama su bili ljudi koji su pozitivno uticali na njega, što je uvek imalo veze. Rečju, sve kockice su se složile kako treba.

Smatraš li da njegova šoumenska crta u karakteru ima veze s marketingom ili on to radi spontano i za svoju dušu?

- To apsolutno nema dodirnih tačaka s marketingom, novak je to radio i kad niko nije znao za njega. Recimo u Glazgovu, posle Dejvis kupa 2005. godine, imao je tek 18 godina. Otišli smo u neki restoran gde niko nije znao ko je Novak Đoković. Uzeo je mikrofon i napravio potpuni šou, samo za nas petnaestak koji smo se nalazili u njegovom društvu. Dakle, njemu nije potrebna pažnja. Mislim da mu takva vrsta relaksacije treba i, ako mu prija, neka je upražnjava i dalje. On zna kako da tretira i kanališe osude za preterivanje, koje dobija od pojedinaca.

Kada je bio baš klinac, Novak je u jednoj TV emisiji 'ladno izjavio kako će jednog dana biti prvi na svetu. Kako bi protumačio tu količinu vere kod tako malog deteta?

- Da bi neko postao šampion, ne samo u tenisu, potrebno je da se poklope brojni faktori. Na prvom mestu talenat, pa onda nenormalna volja za radom, a sve to kombinovano sa svešću da si predodređen za velika dela. A Novaku je ta svest, po svemu sudeći, usađena još od malih nogu.

Da bi na terenu komentarisanja sportskih događaja postigao Novakov nivo, moraš temeljno da se pripremiš za svaki meč ili događaj. Na koji način to činiš?

- Ne pripadam garnituri komentatora koji su opremljeni samo osnovnim informacijama. Čak i kad je u pitanju tenis, u kojem za mene nema nikakvih nepoznanica, obavezno se dodatno informišem. Što se fudbala tiče, u zavisnosti od lige i klubova treba mi između dva i četiri sata za pripremu. Češljam sajtove, novine... Mnogi misle da je komentatorima olakšan posao pošto na raspolaganju imaju veliku količinu podataka. Međutim, to je mač sa dve oštrice, jer se na razne strane plasiraju loše, nedovoljno proverene, pa i netačne vesti. U tom izobilju informacija treba izabrati one prave i pri tom njima ne zasipati gledaoce, što pojedine kolege često rade kako bi pokazali koliko su upućeni u materiju. Lepo je raspolagati s viškom informacija, ali ih treba saopštiti kad se ukaže pravi motiv, a ne samo priče radi.

Znaš li da upravo zato mnogi gledaoci, kad im se ukaže prilika, prebacuju "na Hrvate", jer smatraju da su njihovi komentatori kvalitetniji?

- Ne znam, ne mislim da su Hrvati kvalitetniji od nas. Poenta je što naši ljudi mogu da prate samo HRT, na kome je koncentrisan hrvatski novinarski krem, dok mi imamo mnogo televizija s ko zna koliko komentatora. Kvalitet je razvodnjen, a to je posledica borbe TV kuća da opstanu na tržištu.

Na koji način obično utrošiš slobodno vreme?

- Živim mirnim porodičnim životom sa suprugom Ivanom, koja je voditeljka jutarnjeg programa na TV Avala, i naslednikom Lavom. On trenira fudbal u školici fudbala Prima fortuna na Novom Beogradu i sa šest i po godina je već postao ekspert za Premijer ligu. Na primer, kad počne utakmica, pre mene ustanovi ko s kim igra. Lepe mu se informacije za mozak samo tako.

A kad ti začuje glas na televiziji, kako reaguje?

- Još uvek ga to uopšte ne tangira. Više njegovi drugari imaju, da kažem, neki respekt prema meni. E sad, da direktno odgovorim na malopređašnje pitanje. Zajedno s nekoliko drugara nedavno sam zakupio splav koji se nalazi iza bloka 70 i zove se "Red haus". Da iskoristim ovu priliku i malo se izreklamiram, a-ha-ha... Držimo se strogo rok priče i imamo živu svirku. Na taj način doživljavam drugu mladost, jer sam počeo da dolazim kući u sitne sate.

Imaš li vremena za gledanje televizije?

- Svesno pokušavam da se distanciram od politike i svih oblika loših vesti. Naprosto, potresaju me svi ti naslovi i tužne teme, pa držim sebe u stanju svesnog neznanja, maltene u fazonu "kako je lepo biti glup". Opuštaju me filmovi, muzika i knjige. Kad god stignem trudim se da nešto pročitam.

Šta si poslednje pročitao?

- Knjigu Senka vetra, od Karlosa Ruisa Safona.

POBEDILE KANADU I PRITISAK MEDIJA

Veliki poznavalac teniske igre nije bio previše iznenađen trijumfom srpkih gracija u megdanu s Kanadom u Fed kupu.

- Moram da priznam da sam, kao i mnogi, očekivao pobedu. Možda to jeste razmaženo s naše strane, pošto smo naviknuti na velike uspehe. Bojana Jovanovski je svetska igračica, sad tu više nema nikakve dileme, dok Aleksandra Krunić poseduje ogroman potencijal. Svaka im čast kako su se izmigoljile iz zagrljaja pritiska, koji je stvoren putem medija zbog neigranja Jelene i Ane. I još da kažem da smo do juče više očekivali osvajanje Fed kupa nego Dejvis kupa.

ZLONAMERNE PRIČE O JELENI I ANI

Malo-malo pa se u srpskim medijima servira vest o navodnoj netrpeljivosti između Jelene Janković i Ane Ivanović. Naš sagornik ima potpuno drugačije viđenje odnosa koji imaju naše najbolje teniserke.

- Reč je o običnim spekulacijama, a sve bi bilo drugačije da nema tih zlonamernih priča u kojima se potencira njihova navodna netrpeljivost. Tačno je da odnosi između Jelene i Ane nisu kakvi bi trebalo da budu, ali je tu ipak izrečeno mnogo laži. Stavi ih sad na pusto ostrvo, garant se neće pobiti nego će biti najbolje drugarice. Bilo bi tako jer su obe skroz okej.

NARODE, HVALA TI!

Nekadašnja matična kuća okrenula je Nebojši podršku u odsudnom trenutku, ali je zato vrhovni sudija, narod, gromko stao na njegovu stranu.

- Užasno mnogo mi je značila podrška znanih i neznanih u tim trenucima pomešanih emocija. Kažem pomešanih, jer mi je kao čoveku koji voli da radi posao na miru, bez stresa i trzavica, sve ono teško palo. Džaba mi sve pozitivne reakcije kad mi u životu nije bio potreban onakav stres. Ali kad se već dogodio i kad je 90 odsto ljudi reklo da sam ja u pravu, morala je da mi prija ta okolnost. I tu nije reč ni o kakvoj sujeti, već o principu. Iskreno, nisam imao predstavu da me ljudi toliko gotive, to je još jedna lepša strana onog što me zadesilo. Hvala svima koji su me podržali.

Piše : Milorad Plazinić

izvor :