Ivan Paunić, košarkaš zaleđene emocije

(Foto: mozzart sport)

Kad je Ivan Paunić došao u zakazano vreme ispred Osnovne škole "20. oktobar" na Novom Beogradu, na fotografisanje za rubriku "Stvari lagane", bilo nam je jasno zbog čega nas je pozvao baš na tu lokaciju. Čim se našao u blizini sale u kojoj je počeo ozbiljno da se bavi košarkom, prisetio se svih uspomena iz tinejdžerskog doba, lepih i ružnih. Tada je, prema njegovim rečima, postajao ne samo profesionalni sportista, već i čovek

Slučajan susret na proslavi osmog rođendana renomiranog beogradskog noćnog kluba "Mr. Stefan Braun" kumovao je da prvi o kojem ćete čitati u rubrici "Stvari lagane" u 2011. godini bude Ivan Paunić. Naime, košarkaški reprezentativac Srbije i igrač ruskog kluba Nižnji Novgorod iskoristio je pet dana pauze u vreme katoličkog Božića, kad se i u Rusiji odmaralo, da skokne do Beograda.

Ivan je slobodno vreme koristio malo danju, više noću, a mi smo zakazali druženje u dnevnoj varijanti. Na predlog našeg sagovornika, odlučili smo da malo obiđemo Novi Beograd - prvo smo se prošetali oko Osnovne škole "20. oktobar", a potom smo bili i na Ušću. Hladno vreme, led i sneg nisu pokvarili dobro raspoloženje, u kojem je protekao i razgovor vođen na poznatom splavu Monca kod hotela Jugoslavija. Čaj i kafa pomogli su zubima da prestanu da cvokoću, pa smo mogli da pitamo Paunića zbog čega nas je vodio po Novom Beogradu kad je on rodom iz Grocke.

- Basket me je vodio kroz život. Počeo sam da treniram košarku u Grockoj, beogradskom predgrađu, koje se nalazi na obali Dunava, a udaljeno je sedamnaest kilometara od centra prestonice. Tamo sam bio do trinaeste godine. Kako sam krenuo dalje? Pa nije da se hvalim, ali zaista sam bio dobar kao klinac i konstantno sam napredovao, trenirao sam mnogo, naravno, ali mi to nije padalo teško, jer sam bukvalno obožavao basket zbog tadašnjih velikih asova koji su donosili ogromne uspehe reprezentaciji. I tada, kao klinca, na nekom turniru u Požarevcu primetio me je Vlade Jovanović, sadašnji prvi trener Partizana. Tražio je da dođem među crno-bele…

Prelazak u Partizan nije se dovodio u pitanje. Ali postojali su određeni preduslovi da bi se Paunić preselio na najveću beogradsku opštinu. Jer tada talentovani dečkić, koji je još uvek pohađao osnovnu školu, trebalo je da okrene svoj život naopačke.

- Fizički je bilo prosto nemoguće da svaki dan dolazim iz Grocke na treninge koji su bili održavani u Osnovnoj školi "20. oktobar". Bilo mi je važno da dobijem stan, a Partizan je pristao na takvu opciju. Preselio sam se u Paviljone, a osnovnu sam završio u "Žikici Jovanoviću Špancu". Našao sam se potpuno sam u jednoj za mene sktoz drugačijoj sredini.

Četrnaestogodišnji tinejdžer, koji tek počinje da upoznaje životne čari, selidbu može da shvati na različite načine. Za Ivana je to bilo novo poglavlje, avantura koja mu je promenila život. Srećom, potpuno ga je usmerila ka košarci, naučila da se sam snalazi, razlikuje dobro od lošeg i odluke donosi svestan posledica koje mogu da izazovu.

- Roditelji nisu mogli da krenu sa mnom, imali su posao u Grockoj... U to vreme je inače bilo stvarno teško dobiti posao i nisu bili u situaciji da tek tako ostave to što su imali. Srećom, dosta mi je pomagala baka Leposava koja je dolazila kod mene, dok sam s majkom konstantno pričao telefonom. A Paviljoni su opasan kraj... Našao sam se na novoj teritoriji, koju sam hteo-ne hteo morao da upoznam. Košarka mi je već tada pružila mogućnost da odem iz Grocke, da vidim nešto više i usavršavam se u Partizanovoj školi koja nema konkurenciju na ovim prostorima. Nije bilo šanse da to propustim. Opet, ostavio sam porodicu, petoricu najboljih drugova, ali to nije uticalo na naše prijateljstvo, jer smo i dan-danas u super odnosima… To su momci koji bi se, kad sam odlazio u salu, poređali ispod koša i vraćali mi lopte dok bih vežbao. I ne samo to, u koliko su mi se samo situacija našli...

Ivan s dosta emocija priča o tom periodu. I kad smo ušli u čuvenu salu "20. oktobra", prepoznatljivu po zelenom linoleumu na kojem su stastavali mnogi košarkaški asovi svetskog formata, videlo se da mu nije svejedno. Prisetio se mnogih situacija iz detinjstva, iz perioda kada nije imao predstavu da će jednog dana i on biti as kojem će se neki novi klinci diviti.

- Da, naviru uspomene... Kao da sam juče izašao odavde, a ne pre sedam godina. Ma i sad se osećam kao da sam na terenu, da treniram. Dvorište, okolina, mesta gde smo sedeli pre i posle treninga, ništa se nije promenilo. I taj stan u kojem sam bio me seća na mnogo toga. Nedavno sam pokušao da nađem vlasnike u nameri da ga kupim. Četiri godine sam tu bio i preživeo mnogo toga. Sećam se kad mi se plakalo zbog obaveza u školi, loših ocena, teških treninga (…), a nisam imao s kim tu tugu da podelim... Bukvalno sve sam prošao sam. Bilo je, naravno, i lepih trenutaka. Koliko sam samo ljudi upoznao, stekao sam drugare i prijatelje za ceo život. Ali ono što prvo izdvajam je bez dileme ta borba, kako bih rekao, sa samim sobom i za samog sebe.

(Foto: mozzart sport)

Ivan ovog meseca puni tek 24 godine. Zbog košarke se odrekao mnogo čega – maturskih večeri, ekskurzija, šest godina nije bio na letovanju... Profesionalna karijera ga je iz Partizana odvela u inostranstvo. Prvu sezonu van granica Srbije proveo je u Belgiji. To iskustvo takođe ističe kao veoma značajno.

- Svaki sportista će vam reći da je prva sezona u inostranstvu najteža u svakom smislu. Belgija je specifična zemlja. Ljudi imaju potpuno drugačiji mentalitet, kod njih sve mora da bude pod konac, a zakoni se poštuju bez pardona. Svako zna šta se sme, a šta ne. Uf, kako je bilo hladno u Ostendeu... Ja sam imao tu sreću da mi se našao Vesa Petrović, kao i dosta naših ljudi, pa sam se dobro snašao, i na privatnom, i na profesionalnom planu. Bio sam onda u Grčkoj i sad sam Rusiji, a sve to vreme sam učestvovao i u reprezentativnim akcijama. Na primer, nikad neću moći da zaboravim Univerzijadu u Beogradu. Posle sjajnih igara na tom takmičenju, stigao je poziv za A selekciju, bio sam na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, ove godine i na Mundijalu u Turskoj... Najveći plus u mojoj karijeri jeste to što sam imao čast da radim s Dušanom Ivkovićem. Kad je reč o nekim stvarima koje nemaju veze s košarkom, izdvojio bih činjenicu da sam kao vrlo mlad obišao zaista mnogo mesta. Generalno, pozicija u kojoj se sada nalazim je veoma dobra, ali put kojim sam do nje došao je prilično zaobilazan.

Gledajući Ivanove obaveze u klubovima i reprezentaciji, jasno je da se vreme koje može da provede s prijateljima i porodicom broji satima, ne čak ni danima. I kad ga ima, ne zna gde će pre. Baš iz razloga što su mu uvek nedostajali prijatelji i porodica sada se trudi da svaki minut bude s najbližima. I to su za Paunića na neki način "stvari lagane".

- Volim kad su moji ljudi pored mene. Osećam pozitivnu energiju, odmorim se, oporavim, budem srećan, zadovoljan i miran. Mene ne zanima da li sam popularan, da li imam mnogo novca ili ne znam ni šta već da navedem, ako nisam srećan. Ma mogu da sedim na klupici u parku po ceo dan ako će to da bude iskreno i kvalitetno druženje.

Karijera je trenutno sve u životu Ivana Paunića. Međutim, dobro se organizovao, tako da bi uskoro trebalo i da stekne diplomu visokog obrazovanja. Završava Fakultet za sport i turizam u Novom Sadu.

- Ostao mi je još jedan ispit. Hvala profesorima koji su uslišili moje molbe da ne prisustvujem predavanjima zbog toga što sam u inostranstvu. Nosio sam knjige sa sobom, učio i polagao ispite kad bih se našao u Srbiji. Paraleno sam upisao i menadžment. Gotovo su isti ispiti, ali opet, omogućavaju šire obrazovanje. Možda nešto bude od toga po završetku karijere, ali biće vremena da se o tome razmišlja.

izvor :