Nejtan Džavaji (Nathan Jawai), centar KK Partizana - Prvi put u Evropi

Nije uobičajeno da se došljak upoznaje sa Starim kontinentom baš u Srbiji, a takav je slučaj s Nejtanom Džavaijem. Budući da je pre dolaska u našu zemlju jedino znao za mentalitet i običaje u Australiji i Americi, zanimalo nas je da li mu privikavanje na ovdašnje uslove iziskuje nadljudski napor ili mu novo okruženje predstavlja „stvari lagane“

Razgovor sa stranim sportistima na privremenom radu u Srbiji interesantan je sam po sebi jer dolaze iz drugačijih okruženja, a centar Partizana Nejtan Džavaji samom pojavom potencira različitosti. Drugim rečima, dovoljno je da ga čovek samo pogleda i da mu nije svejedno ko je preko puta. Kao što na terenu deluje ogromno u odnosu na ostale košarkaše, van hale, dok nosi trenerku (gornji deo Partizana, donji Minesote), ostavlja utisak još krupnijeg momka. Ne zovu ga bez razloga Ozi Šek, ali tu pomalo zastrašujuću veličinu apsorbuje druželjubivo ponašanje Australijanca. Kada smo ga proveli kroz Beograd tokom realizacije ove rubrike, nijednom se nije požalio na nešto. Daleko od toga - prihvata predloge i sugestije, odgovara i na najbanalnija pitanja. Pri tom, osmeh je zaštitni znak Nejtana. Zaista kranje dobar momak.

Nikada nije bio u Evropi do dolaska u Beograd. Košarku je igrao u domovini i u Americi, gde mu se nalazi supruga s detetom. Za razgovor smo odredili dan po povratku iz Tel Aviva, gde je Partizan očekivano poražen od Makabija. Sačekali smo da korpulentni košarkaš završi trening i onda je počela priča dok je ispijao ledeni čaj sa ukusom breskve. Kako je i red, prvo se pozitivno izrazio o svom novom prebivalištvu, ali onako iskreno, ne iz kurtoazije.

- Vi ste predivan narod. Ljudi su strastveni, znaju košarku, a posebno su me pozitivno šokirali navijači, verovatno kao i sve strani igrače. Toliku energiju nisam očekivao. Potpuno su edukovani o pravilima, sastavu, takmičenjima... Otkad sam stigao u Beograd, vreme je uglavnom bilo dobro, pa sam imao priliku da upoznam okolinu. Saigrači su mi pomogli u tome, pa je nostalgija u mom slučaju svedena na minimum. Beograd me u dobroj meri podseća na okruženje u Australiji, različito od Amerike gde je sve veliko i brzo. Kultura i ponašanje su slični. Takođe, svi u klubu su odlično organizovani, od predsednika, preko stručnog štaba, do portparolke Sonje.

U Partizan je stigao krajem avgusta, što znači da je u Beogradu četvrti mesec. Prilično brzo se adaptirao, imali smo priliku da se uverimo da dosta dobro poznaje ulice i da nema problem da se snađe u ovdašnjem saobraćaju.

- Ne da nemam problem, nego mi više nije uopšte potreban GPS. Mislim da to dovoljno objašnjava u kojoj sam se meri prilagodio. Znam kako da dođem do dvorane, tržnog centra, aerodroma i do stanova mojih drugara. Nemam problem ni da stignem do centra. Pomoćni trener Gliga i poznanici, među kojima su košarkaši Saša Pavlović, Darko Miličić, Nemanja Ćalasan, Aleks Marić i Stiv Marković, olakšali su mi snalaženje pričom o Beogradu. Jedino su me malo u početku nervirale gužve. Neko vreme su bili radovi na mostu, što mi je otežavalo da stignem do Novog Beograda.

Kada smo ga pitali koji je deo grada ostavio na njega poseban utisak, rekao nam je da je su to Hram Svetog Save i njegova okolina. Kako kaže, nikad u životu nije video ništa slično. Ističe da još nije ulazio u Hram, ali da će to učiniti uskoro.

- Crkva je zaista pravo arhitektonsko čudo. Uvek kad sam u okolini, nalazim se u nekoj žurbi. Te hoću da uđem, te neću. Taman krenem ka vratima i setim se da već kasnim na neko drugo mesto. I kada smo se slikali, htedoh da ostanem još malo da vidim unutrašnjost, ali bilo je kasno zbog početka treninga.

Nejtanu najčešće društvo pravi brat Tomas. Stigao je u Beograd pre nešto više od dva meseca, a ostaće do kraja sezone. Takođe igra košarku, ali je imao tešku povredu od koje se oporavio, i sad je u potrazi za angažmanom.

- Rekao bih da mi je Tomas najvažniji, pored supruge i ćerke koje su u Americi. Često pričamo o košarci, govori mi o tome šta bih mogao da popravim. Pomaže mi i oko nekih stvari u kući, jer sam često na putu. Tako živim od šesnaeste godine, a uvek je dobro kad je tu neko da mi pomogne, kao Tomas.

Priča o Tomasu bila je dobar uvod da nam Nejtan kaže nešto više o svojoj porodici. Tome je predhodio težak uzdah koji jasno asocira na setu zbog razdvojenosti. Nalaze se hiljadama kilometara udaljeni, osnovna komunikacija je preko interneta ili telefona...

- Žive u Koloradu, ćerku Trijanu još nisam video. Nisam mogao da odem ni kad se supruga Grejša porađala. Gledao sam preko Skajpa… Bilo je neverovatno, zaista jedinstveno iskustvo. Mada bih, naravno, više voleo da sam mogao da budem na licu mesta. Svakog dana pričamo preko interneta, dva do tri puta dnevno. Mnogo mi nedostaju i baš mi je zbog toga teško. Jedva čekam da se to promeni. Razmišljali smo i o opciji da dođu ovde, međutim, ima administrativnih komplikacija. Zasad smo odustali.

Jedini trenutak kada je Nejtanu nestao osmeh s lica bio je tokom priče o supruzi i ćerci. Ostatak vremena opravdao je ono što Džavaji kaže o sebi - da beži od lošeg raspoložanje i da je uvek spreman na šalu, upoznavanje i druženje.

- Moram da priznam da sam kao mlađi bio drugačiji, nisam toliko govorio. Uglavnom sam ćutao i držao se po strain, posebno u srednjoj školi. Tada sam bio stidljiv, a sad kad krenem da pričam ne umem da stamen. Nije mi problem da stanem i slikam se s nepoznatim osobama kad primetim da su okej i da nemaju lošu nameru. Ima i drugačijih. Takve ignorišem.

Ako već govorimo o adaptaciji, onda smo morali da ga upitamo i kako se prvikao na srpsku kuhinju i da li je već naučio neke reči na našem jeziku. E, tu nas je iznenadio: za razliku od mnogih stranaca, nije prvo naveo specijalitete s roštiljam već kuvano jelo! I to na gotovo tečnom srpskom...

- Obožavam punjenu papriku! Mada, ne mogu da zanemarim ni pljeskavice i ćevape. Ma sve sam probao, pasulj je isto odličan. Što se tiče vašeg jezika, mogu da kažem da dosta dobro razumem neke osnovne stvari. Naučio sam da prepoznam kad trener ili saigrači opsuju, a shvatam i kad saigrači na srpskom najave akciju. Kapiram i navijačke pesme. Sve u svemu, učiti o nečemu novom je uzbudljivo, to me ispunjava.

Odrastao je u gradu na moru, najprijatnije se oseća u majici, šortsu i papučama. Za plažu kaže da mu je kao druga kuća. Kao mali, obožavao je ronjenje i ne boji se ajkula.

- Od kuće u kojoj sam odrastao more je udaljeno manje od jednog kilometara. Obožavam kupanje i lepo vreme, a vidim da će ovde uskoro biti hladno. Dobro, sigurno neće biti minus kao u Mineapolisu ili Torontu, što sam itekako osetio. Ma i da bude, nema veze, neće uticati na moje raspoloženje.

Mogao je možda da se bavi i nekim drugim sportom, a najbliži je bio – ragbiju.

- Prešao sam na košarku sa 17 godina. Nikad neću zaboraviti dan kad sam odigrao prvu profesionalnu košarkašku utakmicu. Baš tog dana na levoj ruci sam istetovirao prezime.

Nejtan ima veliku porodicu. Tačnije, trojicu braće i mlađu sestru. Sa očeve strane, tu je još trinaestoro rođaka.

- Žive u Australiji, sjajno se slažemo i sve delimo. Nekolicina je u sportu, jedan je izuzetan atletičar i učestvovaće najverovatnije na Olimpijskim igrama u Londonu. Imam rođaka koji je takođe košarkaš, igra u NBA za Portland. Zove se Patrik Mils, bio je i u reprezentaciji Australije na Svetskom prvenstvu u Turskoj.

izvor :