Gorčin Stojanović, pozorišni reditelj - Vreme kad je pozorišna scena bolja od države, a fudbal realna slika života

(Gorčin Stojanović)

Ko danas ima „kombinaciju“, njemu je i stalo. Kad nema „kombinacija“ i kad je aktivnost neprofitabilna, onda prizor izgleda kao ovdašnja infrastruktura, školstvo, zdravstvo, kultura, fudbal…

Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kolumnista koji u svojim tekstovima izvrće fudbal na postavu smatra da političku nomenklaturu

loptanje ne zanima, izuzev ako ulaskom u neki UO mogu da naprave dobru „kombinaciju“, izbegnu plaćanje poreza na neki novac ili se ogrebu za neku kintu. Zato nam fudbal, kaže, izgleda tako kako izgledaFudbalski savez, koji bi po njemu trebalo ukinuti, resetovati ga i krenuti od nule

Imao je sjajne fizičke predispozicije da postane uspešan košarkaš, i to u eri kada je sarajevska Bosna harala Evropom. Istovremeno, ludo je voleo fudbal i nije štedeo grlo i dlanove kad su igrali FK Željezničar i Partizan, klubovi za koje je navijao. Uprkos ogromnoj strasti koju je gajio prema sportu, Gorčin Stojanović je svsno verovao u vlastitu životnu misiju, strpljivo čekajući na dan kad će postizatipoene, ali na daskama koje život znače.

Danas je iza njega više od trideset režiranih predstava, dva filma od kojih jedan ima status kultnog i dve TV serije koje će se pamtiti. Kolumne u dnevnom listu Blic, u kojima na izuzetno stručan i nadahnut način komentariše fudbalske događaje, odavno je prestao da broji.

S umetničkim direktorom Jugoslovenskog dramskog pozorišta razgovorali smo desetak sati posle nedavnog zemljotresa koji je prodrmao Srbiju...

- Zemljotres me nije probudio, pošto nisam bio u krevetu jer imam običaj noću da bludim, dok moja porodica spava. Stvarno se ne plašim podrhtavanja tla, nemam neki iracionalan strah. Međutim, ovog puta sam se uplašio zato što imam dete od tri godine i devet meseci – započinje Gorčin Stojanović razgovor za MOZZART Sport.

Dečak ili devojčica?

- Dečak, zove se Jan. Moja žena je spavala, probudila se i rekla: „Aaa... Zemljotres!”, okrenula se na drugu stranu i nastavila da spava, da bi posle pola sata ustala da popuši cigaretu. Zgrada se ljuljala, prvi put sam instinktivno krenuo ka dovratku zbog čuvenih priča i otišao u sinovu sobu razmišljajući kad ga zgrabim, gde da izađem… Naravno, on je spavao.

Rekoste da se naslednik zove Jan. To je neobično ime, baš kao i vaše...

- Ime Gorčin ima dva izvora. Prvo, to ime postoji u Crnogoraca, nisam nikoga upoznao s imenom Gorčin, a da je mlađi od mene. Upoznao sam trojicu starijih Crnogoraca - nedavno je umro Gorčin Pavlović, koji je radio u Kliničkom centru i koga su zvali Goran, Gogo. Pošto je moja porodica jedan kratak period živela u Podgorici, tamo negde krajem 50-ih godina, moguće da je otac tamo čuo za to ime. Konkretno, to ime sam dobio po čuvenoj pesmi velikog bosansko-hercegovačkog pesnika Maka Dizdara, koja se zove Gorčin. Ta pesma bila je i u čitankama kao jedna od najuzornijih pesama iz njegove opet čuvene zbirke Kameni spavač.

Nedavno ste u novosadskom Narodnom pozorištu režirali predstavu Timon Atinjanin. Jeste li bili zadovoljni posle premijere?

- Tokom 20 godina bavljenja pozorištem malo-malo pa sam dobijao pozive da gostujem u Novom Sadu. Nekoliko puta događalo se da počnem s radom, ali bi onda došlo do smene uprave. Čak i ta predstava dogovorena je s jednom, a realizovana s drugom upravom. Šekspira nisam radio dugo, još od Hamleta, 1992. godine. Igrom slučaja namestilo se da u Sarajevu radim i Ričarda III, tako da odjednom imam šekspirovsku sezonu.

Vratimo se Timonu, čoveku koji se razočarao u ljude. Koliko je ta priča danas aktuelna?

- Da, to je priča o čoveku koji je od velikog filantropa postao mizantrop i od preteranog davanja ljudima kroz ljubav, pažnju, prijateljstvo i materijalnog davanja, postao izraziti čovekomrzac. Dogodilo se to u trenutku kad je uvideo kako je licemerje osnova društva u kojem se on kreće, kao i ukupnog sveta. Voleo bih da mogu da kažem kako ta priča nije aktuelna, ali jeste. Vrlo sam zadovoljan s prestavom. Sala je bila puna, bilo je aplauza na otvorenoj sceni. Čuo se Šekspir, što je važno, jer je predstava potpuno prebačena u savremeni kontekst. Meni se najviše dopadne kad publika reaguje i smeje se na Šekspirove reči, a ne na glumačku kreaciju, odnosno plasman tih reči. Naravno, bitno je i to, jer znači da smo dobro odradili posao, da je komad jasan.

Da li su glumci do tančina sproveli vaše zamisli na sceni?

- O tome najbolje govore pohvale koje smo dobili od kolega. Publika mnogo voli Borisa Isakovića, koji igra naslovnu ulogu i sjajan je. Ma veliki glumac. Uostalom, zbog njega sam se i radovao režiranju Timona Atinjanina.

Imate običaj da ne prisustvujete svojim premijerama. Zašto?

- Bože, uvek sam ja tu, samo što ne gledam predstavu. Kad uđe publika, ja izađem. Znači, od pretpremijere više ne gledam predstavu. Ima reditelja koji imaju iluziju da nešto dorađaju ili ne znam šta. Ja se ne bavim pozorištem zato što volim da razmeštam ljude po pozornici i obavljam tehničke poslove vezane za to. Radi se o dubljim razlozima, a oni se iscrpljuju trenutkom kad više ne mogu da zaustavim stvari i kažem: „Ajde da probamo ovako ili onako.“ Kad vidim da je celina ostvarena, zaokružena, bez obzira na to u kojoj formi može da bude krajnje otvorena. Tog trenutka prestaje posao reditelja, posle toga mogu da postanem neka vrsta nadzornog organa. Ono kao, da me neki glumac zamoli da pogledam neku scenu, da li je svetlo u redu, da li su zavese na svom mestu. Rečju, kao šef na gradilištu. I kad završim svoj posao, glumci tek počinju s njihovim poslom.

Kako biste ocenili beogradsku pozorišnu scenu? Ima li prestonica kvalitetne predstave?

- Kako da ne... Mi imamo tu prokletu potrebu kao provincijski narod da mislimo da smo gori nego što jesmo ili bolji nego što jesmo. Dakle, nismo narod koji ume da nađe svoje pravo mesto. Evo, u JDP-u smo u oktobru imali dve veoma uspešne premijere i četiri važna gostovanja, od Vranja i Borinih dana, preko Sarajeva, do Zagreba i Ljubljane. Sve su to eminentni festivali i na svima smo ostvarili veliki trijumf. Isto tako, Srpsko narodno pozorište je s jednom predstavom po Dostojevskom trijumfovalo u Hrvatskom naraodnom kazalištu. JDP svuda zovu, dobili smo sve moguće nagrade i u regionu i van njega. Ne bi to tako bilo da smo loši. Što ne zovu Zagrepčane, što ne zovu Skopljance ili Budimpeštance?! Sve u svemu, beogradska pozorišna scena je mnogo bolja nego srpska država.

Znači li to da su u JDP-u karte rasprodate za sve predstave?

- Nisu uvek. Postoje predstave koje se igraju za sladokusce, kvalifikovanu publiku, pošto je veoma važno i ko vas gleda. Nije sve za svakoga. JDP zadovoljava širok dijapazon ljudi koji misle o pozorištu ne samo čulno, nego i intelektualno, kao o delatnosti s prefiksom „visoka kultura“. Ponavljam, ne estrada, već visoka kultura, pa pazimo da ne estradizujemo naše pozorište. Na drugoj strani postoje predstave koje idu na kartu više. Ima stara izreka da pozorište svako veče podiže zavesu, dok se remek dela i veliki uspesi dešavaju ponekad.

Zbog čega ogroman broj glumaca po završavanju Akademije veoma teško dobija stalno zaposlenje?

- To nema veze s nama, nego s činjenicom da je na nivou Beograda zabranjeno zapošljavanje dok neko ne ode u penziju. Nemam šta da dodam na to.

Može li se onda govoriti o inflaciji glumaca u zemlji Srbiji?

- Ne postoji inflacija jer imamo vrlo malo dobrih glumaca. To što neko završi Akademiju ne znači da je glumac, to što neko potpiše režiju ne znači da je režiser ili ako neko napiše knjigu ne mora da znači da je književnik.

Hajde da pređemo na teren sporta. Sudeći po vašoj visini, košarka vam je garantovano bila prva ljubav?

- Jeste, čak sam malo i trenirao, a basket igram i danas. Imao sam doskora ekipu drugara s kojima sam godinama igrao jednom nedeljno. Prošle godine smo prestali zbog renoviranja sale i sad pokušavamo da se ponovo organizujemo.

Ko je od poznatih u tom košarkaškom društvu?

- Nebojša Bradić, Saša Milosavljević, direktor Srpskog narodnog pozorišta, a ima i glumaca koji se pojave u zavisnosti od obaveza, kao na primer Gordan Kičić i Vojin Ćetković, koji je bio redovan dok nije dobio mnogo male dece u kući.

Možete li još uvek da zakucate?

- Jednom u životu uspeo sam da zakucam, kad sam imao 35 kilograma manje, i to posle treninga s olovnim pojasom. Sebe nisam doživljavao kao centra, ali sam za svoju generaciju sa 196 centimetara smatran veoma visokim. Više to nije neka visina u odnosu na današnju decu od 2,02 metra. Uglavnom, osećao sam se kao krilo ili krilni centar, neka trojka, četvorka. Imao sam pristojan šut s poludistance, plus lep ulaz i polaganje, samo je nedostatak kilograma uslovio da ne mogu da uđem u bunar i nosim se s centrima. Jedan od razloga što sam prestao da treniram košarku je što nisam osećao poziciju, samo sam imao visinu. Takođe, nisam imao ni dovoljnu skočnost. Iskreno, sport volim, ali nisam bio spreman da se toliko žrtvujem zbog njega.

Toliko o košarci. Kada ste zavoleli fudbal?

- Oduvek. Ja sam Grobar treće generacije, pošto su i moj deda i otac Partizanovi navijači. Živeli smo u Sarajavu, na Grbavici, imao sam pet i po godina kad je Željo 1972. godine bio prvi i jedini put prvak Jugoslavije, što je burno proslavljeno. Nekako me ta atmosfera uzbuđivala. Znao sam imena svih igrača te šampionske generacije, kao što ih i danas pamtim. Znači, Janjuš, Bećirspahić, Sprečo, Bukal, Deraković… I to je prvi fudbalski događaj koji sam gledao. Zajedno s roditeljima gledao sam i druge sportove, poput boksa i Mate Parlova, zatim plivanja i Marka Špica, koga je moja mama obožavala.

Koji vas je fudbalski meč definitivno odredio kao zagriženog ljubitelja „bubamare“?

- Ključni trenutak zbio se 13. februara 1974. godine, kada smo u Frankfurtu igrali majstoricu za odlazak na SP. Tu je junak bio Škija Katalinski, koga malopre nisam naveo kao glavnog igrača Željezničara. Ta legendarna utakmica me inicirala da zavolim fudbal i pratim sva naredna svetska i evropska prvenstva. Igrom slučaja, sin mi se rodio 13. Februara, što mi je veoma mnogo značilo zbog tog događaja s Vald stadiona koji mi se urezao u sećanje na najlepši način.

Da li ste po dolasku u Beograd redovno odlazili na stadion JNA?

- I pre sam dolazio u Humsku na utakmice. Jednom prilikom sam rekonstruisao i utvrdio da sam prvi put na JNA bio s dedom 1974. godine, kad smo dobili Olimpiju sa 2:1. Odlično se sećam braće Ameršek, Dalanovića i družine, tog osećaja gledanja utakmice pod svetlima reflektora. U pamćenju mi je i 1978. godina, kad me je stric odveo na Koševo da gledamo Džajića, koji se u to vreme vratio iz Bastije. Pazite, otišli smo iako smo svi u kući Grobari. Ovog leta, pred Svetsko prvenstvo, gostovao sam s Džajićem u jednoj emisiji i rekao mu da sam ga te 1978. godine gledao uživo. A on mi kaže: „Misliš ono kad sam udario Pavlovića“ i počne da se pravda kako ga nije ni pipnuo. Baš mi je to zvučalo slatko što se meni Džaja pravda posle 32 godine.

Kada ste poslednji put osetili stadionsku groznicu?

- Obreo sam se u Sarajevu sasvim slučajno i ispostavilo se da taj dan gostuje Francuska na Koševu, na kojem sigurno nisam bio 25 godina.

Jeste li očekivali bolji nastup naše reprezentacije na minulom Mundijalu?

- Gledao sam u zube skoro svim pobedama. Na primer, nije mi se dopalo kako smo igrali protiv Farana, onu prvu utakmicu. Pa onda meč s Francuzima koji nismo odigrali loše, ali su nas rutinski pospremili. I drugi put su nas tukli, a to što je sudija video ono što niko drugi nije - posebna je stvar. Oni su nas pobedili i u Beogradu, iako je bilo nerešeno. Mene ništa nije iznenađivalo i nisam mislio da je pobeda nad onako lošom Rumunijom neverovatan uspeh. Nešto drugo mi je bilo važno, a to je činjenica da smo vezali dva Svetska prvenstva, što se u mom životu nije dogodilo. Mi uopšte ne umemo da ocenimo svoju veličinu, kao što rekoh malopre. Za nas je nenormalno veliki uspeh to što smo dva puta zaredom bili na svetskom takmičenju.

Da li to znači da nismo mogli više, bar do druge runde?

- Mislim da nismo mogli bolje. Uradili smo tačno koliko smo mogli. Odlazak u Južnu Afriku obeležio je višak euforije i manjak selektorove koncentracije na ono što je njegov posao. Već tada se suočavao s činjenicom da će ga u jednom trenutku smeniti, zbog čega je počeo da se bavi kampanjom za sebe. Hteo je da reformiše Fudbalski savez, koji bi u stvari trebalo ukinuti, jednostavno ga resetovati i krenuti od nule. To nije ni dno-dna, ne postoji pravo ime. Pa u njemu još uvek sedi čovek koji je svojevremeno Deju Savićevića terao da preskače čunjiće uoči jedne važne utakmice.

Jeste li i vi naivno poverovali kako ćemo posle pobede nad Nemcima lagano do druge faze?

- Mislili smo da je Australija, što bi rekli Makedonci, dimče na vaginče. Ali mi nemamo radnu etiku kakvu imaju Australijanci, ljudi su igrali kao da im je poslednje iako im je fudbal potpuno nevažan sport. Praktično su došli kao turisti, da bi se jednog dana hvalili deci kako je tata bio na Svetskom prvenstvu. Takvi protivnici su najopasniji, pogotovo kad morate da jurite rezultat.

Kako komentarišete imenovanje Vladimira Petrovića na selektorsko mesto?

- Odgovorni iz FSS nisu kreirali adekvatnu atmosferu za Antića, nego su se bavili nameštanjem! Samo, ne nameštanjem utakmica, već ljudi, i to su nastavili s „nameštanjem“ Pižona Petrovića.

Jeste li slutili tako rđav početak u kvalifikacijama za EP?

- Jesam, očekivao sam ovakav razvoj situacije. Ako srušite atmosferu, ako promenite trenera, ako ne obavite stručan razgovor sa selektorom u kojem biste mu rekli da je meč s Nemcima možda put kojim treba dalje ići, čemu se onda nadati? To je zadatak stručnih tela, pri čemu postavljam pitanje da li su najstručniji ljudi u tim telima. Mi imamo možda najbolje košarkaške trenere u Evropi, između ostalog i zbog dobrog skautinga. Nekad se tako radilo i u fudbalu. Šta mislite, kako se Šekularac našao u Zvezdi? Sam nije došao, niti iz nekog malog kluba. Pojavio se na Marakani jer ga je neko video šta radi s krpenjačom. Danas na sceni, umesto stručnog rada, imamo menadžersko mešetarenje i ljude koji to omogućavaju. To se nikad neće promeniti, osim ako ne proradi, izvinjavam se na izrazu, govnjiva motka.

Zbog čega ne verujete u neku iznenadnu renesansu?

- Fudbal je važan samo nama koji ga volimo i nikom više. Fudbal u Srbiji ima status kao i kultura. Naprosto, to nije trofejan sport i političare kao takav ne zanima, izuzev ako ulaskom u neki UO mogu da naprave dobru kombinaciju, izbegnu plaćanje poreza na neki novac ili se ogrebu za neku kintu. Vrhunskim političarima fudbal nije važan, jednako kao što im nije važna kultura, zato nam fudbal izgleda tako kako izgleda.

Pomenuli ste kolumnu koju pišete u Blicu. Kako je došlo do te saradnje?

- To je krenulo pre 11 godina kad je osnovan Blic njuz. Moram da kažem da sam kolumnista od svoje 17 godine, kad sam u sarajevskom Svetu pisao o rokenrolu, a potom i filmske kritike u zagrebačkom Oku, tokom studija. Pisao sam zatim u Našoj Borbi, dok je postojala, pa u Vremenu nešto što se kretalo između kulture, lajf stajla i politike. I sad se vraćam na Blic njuz: kad su me pozvali, rekli su da će moja kolumna biti na poslednjoj strani, što je običaj u nedeljnicima. E onda sam ja pristao uz uslov da pišem o fudbalu.

Jesu li se urednici začudili?

- Nije im bilo jasno, ali sam im objasnio da neću pisati samo o fudbalu, jer fudbal nije samo sport. Čak nije ni sport, fudbal je fudbal. U Gardijenu, Korijere dela sera i drugim ozbiljnim novinama ima podela na Kalčo, odnosno fudbal, i na sport. Fudbal je umetnost, fudbal je posao, slika društva, fudbal je svašta nešto. Golf, recimo, nije, golf je sport, baš kao i košarka, koja može da postane društveni fenomen, ali je fudbal uvek fenomen. U njemu postoje 22 čoveka koji su slobodni na terenu da urade šta god hoće, da poslušaju trenera ili ne. To nije američki fudbal, gde se krećeš kao u ratu. Fudbal je čudesna igra, lopta se kreće u svim pravcima, prava slika života. Pri tom je meni kao pozorišnom čoveku, „igra“ ključna reč. Igra glumaca ili fudbalera, to je nivo moje stručnosti.

Ali, igrom slučaja, Blic njuz nije bio dugog veka...

- Da, to je bilo u eri posle bombardovanja koje je bilo najgore za novinarstvo. U međuvremenu su me zvali da pišem rubriku Bez šećera, koja i danas ide petkom. Malo sam samo promenio optiku, jer pišući za dnevnik morao sam da tretiram konkretan događaj i dam neku opštu sliku stanja, tako da sam se osmelio i počeo da ulazim u stručne analize.

Zašto „osmelio“, kad dugo pratite i poznajete fudbal, plus umete da pišete?

- Poenta je kako gledati utakmicu, to je mene moj otac naučio. Ne radi se o položaju igrača na terenu, nego o suštini zbivanja, a to je moj posao, posao reditelja. Bilo koji materijal da dobijem, ja moram da izvučem esenciju. Ivica Osim, koji je moj uzor, imao je čuvenu rečenicu: „Igrač mora da zna zašto igra neku utakmicu. Ne kako, to ću da mu nacrtam na tabli, nego zašto je igra.“ Mislio je o relaciji od ličnog do klupskog motiva. Dakle, šta je kontekst te utakmice, šta se tog dana hoće na terenu. Istovremeno su moja dva osnovna pitanja u režiji „šta“ i „zašto“. I što bolje glumca privedete radnji, što ga više napunite motivom, to su veće šanse da ono „šta“ bude uživanje u onom „kako“.

Pričate li s trenerima, šta oni misle o vašem fudbalskom štivu, da li ste na dobrom putu?

- Potvrdu za ovo što pričam dobio sam od trenera, zato se usuđujem da kažem da jesam na dobrom putu. U svakoj kladionici ima dosta ljudi koji znaju o fudbalu više od mene. Problem je samo što nemaju tastaturu u 10 prstiju i lakoću izražavanja.

VAJN BAROVI SU PRAVA STVAR

Kao deklarisani ljubitelj dobrih vina, Gorčin Stojanović aplaudira posle otvaranja svakog novog „vajn bara“ u prestonici.

- Odlična je stvar da možeš da uđeš u bar i popiješ čašu dobrog vina. Ne možeš svaki put da ispiješ celu buteljku, svaki dobar ugostitelj zna da će flašu kvalitetnog vina sigurno prodati. To je zgodno kad dvoje večeraju. Pa čekajte, koji će muškarac sebi dozvoliti da „smiri“ flašu fantastičnog vina i da posle ne može da obavi ono što treba da se obavi ili da počne da zapliće jezikom. Srećom, i dame imaju kapacitet, ali generalno, dve čaše, pa još jedna, to je super.

NA MARAKANU NIKAD NE IDEM

Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta ne praktikuje prisustvo na večitim derbijima koji se igraju na stadionu Crvene zvezde.

- Ja nisam naučen da mrzim bilo koga ali, recimo, izbegavam, tačnije rečeno, nikad ne idem na Marakanu. Derbije gledam samo na JNA. Jedan od najdražih duela Partizana i Zvezde mi je onaj iz proleća 1997. godine, kada su Ćira, Čakar i družina slavili sa 3:0. Bio je to trijumf posle duže pauze, jer je Partizan I za verme Tumbakovića umeo da bude prvack bez pobede u večitom derbiju. Ili je bilo nerešeno, ili smo gubili.

izvor :